Mnogi srpski običaji vezani za proslavu Božića imaju drevno poreklo u verovanjima i mitologiji starih Slovena. Oni su delili drveće na ono sa dušom i bez duše, a ispod ovog potonjeg nisu gradili kuće, niti su pod njim spavali. Badnjak se povezivao sa kultom Sunca i vatre i pripisivane su mu božanske moći. Stari Sloveni su verovali da se spaljivanjem badnjaka obnavlja vegetacija, čime se nagoveštava početak novog godišnjeg perioda.
Srpski narod svake godine Badnji dan i Božić proslavlja na svečan način, koji je prožet raznim običajima. Svi ti običaji potiču iz vremena starih Slovena, koji su bili pagani. Svaki element i ritual ima svoju simboliku i značaj. Uglavnom su oni vezani za njihove bogove, umrle pretke i neka mitska bića, piše Boris Fajfrić, pravoslavni sveštenik u sremskokarlovačkoj eparhiji i doktor teologije u svojoj studiji „Poreklo božićnih običaja kod Srba“.
Kada su Sloveni primili hrišćanstvo, njihovi običaji su dobili novo značenje. Crkva je neke običaje izbacila zbog magijskih osobina, a neke sačuvala i dala im hrišćanski značaj. Tako su badnjak i neki običaji uoči Božića hristijanizirani, kako bi se Srbi preko njih upoznali sa praznikom rođenja Hristovog, navodi Fajfrić.
Kada objašnjava običaje vezane za badnjak, autor ističe da su Sloveni pojedinim biljkama pripisivali božanske osobine, kao i pojedinim vrstama drveća. Budući da je Evropa bila prekrivena šumama, drvo u slovenskoj mitologiji zauzima značajno mesto. Sloveni su verovali da pojedino drveće ima dušu, ili da je ona u njemu nastanjena.
Drveće koje se izbegavalo
Određene vrste drveća su bile prožete nekom opasnom silom, pa su Sloveni morali pažljivo da se ophode prema njima. Više poštovanja je pobuđivalo ono drveće koje se isticalo svojom veličinom, izgledom ili položajem.
Po verovanju Slovena, takve vrste nisu posedovale dušu, nego su se oko njih okupljala natprirodna bića, kao što su vile. Iz tog razloga se takvo drveće izbegavalo, tako što se u njegovoj blizini nisu gradile kuće ili se nije spavalo ispod njega. Zbog njegovih zlih osobina nazivano je senovitim.
Veliko poštovanje zasluživalo je šuplje ili palo drvo, a posebno ono u koje je udario grom ili je bilo neobične konfiguracije. Verovalo se da u takvom drvetu živi božanstvo ili demon.
Dom za veštice u orahovom drvetu
U ovu vrstu spada orahovo drvo, jer se verovalo da na njemu žive veštice. Kod Slovena veštica nije bila izmišljeno nego stvarno biće. Ona je bila obična žena kojoj su se pripisivala magijska svojstva i čiji je odnos sa čovekom mogao da bude štetan po njega. Veštica je mogla biti samo starija udata žena ili udovica, začeta na neki praznik ili u zao čas.
U veštičju zajednicu se pristupalo svojevoljno, i to samo preko starije veštice koja je kandidatkinju upoznavala sa veštičarenjem. Vešticom se moglo postati i prodajom duše đavolu.
Smatralo se da su veštice volele su da se sastaju kako bi kovale svoje planove. Najčešće su se sastajale na Badnji dan, Đurđevdan, Ivanjdan i prvog marta. Okupljale su se oko orahovog drveta, a jedno od najpoznatijih okupljališta bilo je u Molovinu kod Šida u Sremu, piše Fajfrić. Na sastanke su dolazile leteći na preslici ili metli. Ukoliko bi mesto njihovog okupljanja bilo na jezeru, vozile bi se u ljusci jajeta ili oraha.
Šumska majka
Veštice su za obične ljude bile opasne jer su ih napadale kako bi im isisale krv i iščupale srce. Posebna meta su im bila deca. Veruje se da je vešticama prethodila praveštica, odnosno ženski vampir. Ona je ustajala iz groba i jela je one delove ljudskog tela gde je krvi bilo najviše, a to su jetra i srce.
Dešavalo se ponekad da im žrtva bude i stoka. Veštice su imale moć da se pretvore u pojedine životinje: kokošku, ćurku, pticu, a posebno u noćnog leptira. Uglavnom su izlazile noću, i to tako što im je duša napuštala telo koje je bilo u dubokom snu.
Mitsko biće koje je imalo sličnosti sa vešticom i povezivalo se sa drvećem bilo je Šumska majka. To je bio ženski demon koji je mogao da ima lik lepe i zgodne žene, a mogao je da se javi i u vidu ružne žene sa izraženim zubima. Mogao je da uzme i obličje neke životinje, kao što je ćurka, krava ili svinja.
Šumska majka se pojavljivala noću, ali nije nanosila zlo ljudima. Verovalo se da ne voli da zalazi u sela, pošto joj smetaju dim i mnoštvo sveta. Zbog toga se isključivo kretala šumom.
Zašto su Sloveni najviše poštovali hrast i cer
Od sveg drveća Sloveni su posebno veliki značaj pridavali hrastu, što ne treba da čudi, jer je on bio simbol njihovog vrhovnog boga Peruna. Stari naziv za Peruna, Perkyn, u prevodu znači hrast. Pošto je simbol boga groma, logično je da su Sloveni hrastu pripisivali posebnu božansku čast. On je bio značajan i zbog svojih prirodnih osobina – dugovečnosti i čvrstine. Zato ne treba da čudi što su Srbi upravo hrast odabrali da im bude badnjak.
Dobro je poznat običaj u srpskom narodu da svake godine na Badnji dan domaćin kuće odlazi u šumu u potrazi za badnjakom. Uglavnom se traži hrast, ali to može da bude i cer. Sloveni su verovali da je cer demonsko drvo, tj. senovito, i da se ispod njega sakupljaju vile.
On je za slovenski narod imao i zaštitnički značaj, pa su tako na njemu pravili zapis u toku neke epidemije kako bi se izvukao živi oganj. Njime je položajnik blagosiljao sve ukućane, želeći im dobru plodnost i stavljao ga iznad ognjišta, gde je stajao sve dok ne otpadne sam. Koristio se i za vračanje.
Badnjak kao mešavina raznih božanstava i religija
Međutim, badnjak prvenstveno predstavlja boga gromovnika Peruna, a može se povezati i sa kultom vatre. Kako je kod Slovena Perun bio povezan sa bogom vatre Agnjijem ili Ognjem, tako badnjak može da simboliše obojicu. Pošto se povezuje sa ognjem, badnjak može da bude simbol i boga Svaroga.
Za Slovene vatra nije bila neki apstraktni element, nego je predstavljala nešto živo i bivstveno. Zato je ona poprimila božanski lik, simbolišući boga Svaroga, koji će vremenom biti izbačen iz kulta i prebačen u demonski svet.
Domaćin se prema badnjaku odnosi sa velikim poštovanjem, kao prema nekom bogu. Po nekim naučnicima, badnjak predstavlja idola Mladog Boga. Štaviše, on u sebi sadrži mešavinu raznih božanstava i religija.
Pošto se seče okrenut prema istoku, verovatno se radilo o uticaju neke religije sa istoka koja je imala veze sa kultom sunca. Takođe se može povezati i sa Mitrom, bogom svetlosti. U svakom slučaju, pošto Badnji dan pada krajem decembra i početkom nove godine, badnjak simboliše staru godinu i nagoveštava početak nove i rađanja novog sunca. Kako Sloveni nisu imali idole, tako je badnjak bio primitivni idol božanstva, nešto kao demon vegetacije. Samo drvo je kod Slovena moglo da važi za sedište ili hram nekog demona i božanstva, pa se verovatno zato badnjaku pridavalo veliko poštovanje.
Obnavljanje vegetacije spaljivanjem badnjaka
Kod Srba postoji običaj da se badnjak mora preseći iz trećeg puta. Ukoliko to ne uspe, onda se on lomi rukama, da bi dobio bradu i tako svojim oblikom predstavljao neko natprirodno biće. On se kasnije spaljivao, jer je vatra kod starih Slovena simbolisala ponovno rođenje.
Oni su verovali da badnjak, kao božansko biće, mora umreti da bi se ponovo rodio. To biće nije vaskrsavalo u svom prvobitnom obliku, ali su njegovi ostaci zadržavali istu moć. Dok je badnjak goreo, svi ukućani su morali biti budni. Verovatno je po tom bdenju badnjak i dobio ime.
Reč badnjak potiče od reči badanj, pa se izvesno vreme verovalo da je odatle nastao naziv. Međutim, to tumačenje je vremenom napušteno, pa je preovladalo mišljenje da reč potiče od glagola bdeti ili buditi, što bi označavalo dan i noć kada se bdi.
Kada se badnjak spali, božanstvo plodnosti umire i u isti mah se rađa, dok njegovi ostaci zadržavaju svoju staru moć. Sloveni su verovali da se spaljivanjem badnjaka obnavlja vegetacija, čime se nagoveštava početak novog godišnjeg perioda.
Foto: Nikola Smolenski – Own work, CC BY-SA 3.0, Wikipedia
#/media/File:Badnjak_saleswoman.jpg){kind=link}