U poslovnoj komunikaciji žene su bolji slušaoci i sposobnije da pročitaju govor tela, a muškarci su direktniji i efikasnije prikazuju svoju moć, piše časopis Svet osiguranja i dodaje da poslodavci svaku od ovih specifičnosti mogu pametno iskoristiti.
Kerol Kinsi Goman, autorka knjige „The Silent Language of Leaders: How Body Language Can Help – or Hurt – How You Lead” sprovela je istraživanje u SAD, Evropi i Kanadi da bi zaključila kako se polne razlike kad je o komunikaciji reč reflektuju na posao. Muškarci i žene govorili su i o sebi, ali i o suprotnom polu, pa je iz toga proizašlo nekoliko zaključaka o tome šta su tri najveće „komunikacione snage“, a šta „komunikacione slabosti“ za oba pola.
Žene imaju sledeće prednosti: sposobnost čitanja govora tela i hvatanja neverbalnih znakova; dobri su slušaoci; umeju da pokažu empatiju. S druge strane, kao komunikacijske slabosti ističe se da su previše emotivne, da previše zaobilazno idu do cilja i da nisu dovoljno autoritativne.
Muškarci su, pak, u prednosti jer jače stavljaju do znanja svoje fizičko prisustvo, direktnije idu do cilja i efikasnije prikazuju svoju moć. Za slabosti im se pripisuje to što su previše direktni, neosetljivi na reakcije slušalaca i previše uvereni u ispravnost svog mišljenja.
Prema ovoj autorki, kolege procenjuju jedni druge (neprestano, a često i nesvesno) na osnovu dve grupe kvaliteta: na osnovu topline (empatija, dopadljivost, brižnost) i na osnovu autoriteta (moć, kredibilitet, status).
Da li postoji univerzalno dobar način komunikacije?
Stil komunikacije koji prolazi na svakom mestu i u svako vreme jednostavno ne postoji. Žene obično imaju prednost u okruženjima gde je potrebno da se sarađuje, gde je poželjno imati veštinu slušanja, inkluzivni govor tela i empatiju. Muškarci lakše preuzimaju kontrolu i smatraju se efikasnijim u okruženjima gde je potrebna odlučnost. Takođe, procenjuje se da su muškarci bolji u monologu, a žene u dijalogu.
Istraživanja su pokazala da žene pokazuju govorom tela više znakova koji ukazuju na osećaj topline i razumevanja. Primera radi, fokusiraće se na svog sagovornika tako što će prema njemu okrenuti glavu i torzo, nagnuće se napred, smeškaće se, sinhronizovaće pokrete sa sagovornikom, klimaće glavom i biće sklonije da nagnu glavu u stranu kao znak da su „pustile uvo“ ka sagovorniku.
Muškarci daju više takozvanih statusnih signala kroz dominantne pokrete i ponašanje, kao što je na primer bočno klimanje glavom, ljutnja i izrazi gađenja. Kad stoje, gledaju da se izdignu dodatno, kad sede bivaju zavaljeni i raširenih ili široko prekrštenih nogu, sa materijalima raširenim po stolu i sa rukama ispruženim na naslonu stolice.
Kako god bilo, svaka prednost pretvara se u slabost ako se pretera. Ženski pristup koji podrazumeva želju za saradnjom i empatiju može se shvatiti kao mogućnost da postane laka meta koju treba „pokoriti“, a muška potreba da budu što dikretniji i konkretniji može se shvatiti kao bezosećajnost. Muškarci ostavljaju utisak da su bahati i previše agresivni kada svojim položajem i govorom tela zauzimaju tuđi lični prostor, kada se rukuju „smrtonosnim stiskom“ i kada naglašavaju svoj status toliko da izgledaju oholo. Žene su sklonije bespotrebnom izvinjavanju, suvišnom i neprimerenom smehu, a često su skromne kad su u pitanju njihova lična dostignuća i ideje, pa ih zbog toga mogu smatrati pasivnim ili slabim.
Iskazivanje odobravanja
Aktivno slušanje – jasno stavljanje do znanja sagovorniku da nam je pažnja usmerena na ono što priča i da ga razumemo, podrazumeva i prateće pokrete odnosno adekvatan govor tela. Kod žena, dobre veštine slušanja uključuju uspostavljanje kontakta očima i reakciju pogledom. Muškarci često slušaju uz minimalan kontakt očima i gotovo bez neverbalne reakcije koja bi služila kao povratna informacija. U pomenutom istraživanju, žene su navodile kako je upravo nedostatak kontakta očima znak da ih njihov muški sagovornik na poslu ne sluša, a ako je u pitanju šef-muškarac, da ne ceni dovoljno njihov doprinos.
Klimanje glavom takođe se razlikuje kad je u pitanju odgovor: žene klimanjem glave pokazuju da razumeju sagovornika, da ga slušaju ili podstiču da nastavi. Kada muškarac klimne glavom, on nema ambiciju da pokaže empatiju, već je to samo znak da pristaje.
Muškarci su, kažu, sposobniji da zadrže izraz lica pokeraša u odsudnim trenucima poslovnih pregovora, tačnije da zadrže svoje emocije pod kontrolom, za razliku od žena koje su emocionalno izražajnije i spontanije kad je iskazivanje onoga što u tom trenutku osećaju u pitanju.
Zato što kompletnije pristupaju komunikaciji odnosno poruci koju primaju (i kroz reči i kroz govor tela), žene su sposbnije da procene reakcije, odnosno odgovor koji možda i nehotice dobijaju od sagovornika. Po principu „znam šta sam rekla tek kada čujem odgovor“, odnosno tek kada vidim ili shvatim reakciju sagovornika, one lakše uspevaju da razumeju odgovor i da se u skladu s njim prilagode nastavku razgovora. Ipak, ta sposobnost često može da bude osujećena upravo muškom sposobnošću „igrača pokera“ – da prikrije pravi izraz lica.
Ko sebi radi bolji lični PR?
Istraživanja su pokazala da tokom govora žene koriste pet, a muškarci tri tona kad je reč o visini glasa. Kad su pod stresom, žene govore piskutavije odnosno podižu ton. Dublji glas muškarca zvuči sigurnije i mnogi to često koriste kao masku, ali lako mogu da zapadnu u jednoličnost i tako zvuče monotono što kod slušalaca izaziva ravnodušnost.
Muškarci su skloniji da se šire u prostoru, čak i zauzimajući tuđ lični prostor. Žene, pak, imaju tendenciju da skupljaju telo držeći laktove sa strane, prekrštaju noge čvrsto, papire slažu u male uredne gomile i trude se da zauzmu što manje prostora. Kada izgledaju manje, one se i osećaju manje moćnima, za razliku od muškaraca koji rado izgledaju moćno (čak i ako deluju bahato) i koji takvim stavom sebi dodatno podižu samopouzdanje.
Žene gotovo prečesto imaju shvatanja „dobre učenice“, verujući da će odgovorne osobe primetiti njihov trud i pozitivne rezultate i da će tako dobiti unapređenje. Muškarci su svesniji da moraju sami da se pohvale i glasno istaknu svoje zasluge da bi napredovali.
Kada se realni svet prelije u virtuelni
Zanimljivo je i da tokom donošenja odluka žene vole da glasno razmatraju mogućnosti i da „elaboriraju“ put do donošenja odluka, dok muškarci ceo taj proces obave ćuteći i „isporuče“ gotovo rešenje. Takođe, muškarci gotovo po pravilu za svaku dilemu traže rešenje, dok su žene svesne da je ljudima često potrebno samo da budu saslušani. Kažu da se razlog može tražiti u činjenici da je muškarcima nelagodno da se suočavaju sa emocijama, pa biraju lakši put.
Još je od praistorije poznato da će muškarci koji su se tek upoznali držati veću distancu između sebe dok razgovaraju, za razliku od žena. Ali ono što je primećeno u novije vreme je da se isto dešava i u onlajn zajednicama koje koriste avatare, gde se mnoga nesvesna pravila koja upravljaju ličnim prostorom u fizičkom svetu preslikavaju i u virtuelni.
Najzad, ako dođe do konfliktne situacije muškarci su skloniji da iznose direktne optužbe, dok žene gledaju da izbegnu „frontalni“ sukob već će radije da pribegnu indirektnim optužbama.
Naravno, sve ovo treba uzeti sa određenom rezervom jer je ljudsko ponašanje takvo da se može izvući nešto što je uobičajeno, ali se ne može nikako odnositi na svaku osobu. Svakako je korisno znati kada svoj stil komunikacije možemo da iskoristimo kao prednost, a kada nam može napraviti problem. Najefikasniji komunikatori usavršili su veštine komunikacije tako da u isto vreme mogu da ostavljaju utisak i da su samouvereni i da su brižni i uspešno balansiraju signale moći i empatije, a među njima ima i muškaraca i žena.
Lela Saković
Izvor: Sve o novcu
Foto: geralt, Pixabay