Fon der Lajenova je na konferenciji za novinare u Tirani, gde se održava Samit Berlinskog procesa, poručila da će te reforme približiti zapadni Balkan EU, a da će region postati atraktivniji za investitore.

“Investicioni paket se sastoji od dve milijarde evra u grantovima i četiri milijarde evra u zajmovima. Međutim, novac će biti uložen tek nakon što budu sprovedene reforme. Dakle, to je uslovno“, poručila je Fon der Lajenova.

Ona je istakla da je potrebno približiti ekonomije zemalja zapadnog Balkana i EU i da je za članstvo potrebno sprovesti reforme.

“Novi plan za ekonomski rast zapadnog Balkana ima potencijal da udvostruči vrednost ekonomija zapadnog Balkana u ovoj deceniji“, rekla je Fon der Lajenova.

Ona je navela da se plan sastoji od četiri tačke – pristup zemalja zapadnog Balkana jedinstvenom tržištu EU u ključnim oblastima, formiranje jedinstvenog regionalnog tržišta na zapadnom Balkanu, sprovođenje reformi i povećanje investicija EU u zapadni Balkan ukoliko neophodne reforme budu sprovedene.

“Zajedničko regionalno tržište zemalja zapadnog Balkana će povećati BDP regiona za 10 odsto“, rekla je Fon der Lajenova.

Izvor: Capital.ba, Srna

Foto: Krakenimages, Unsplash

Чланак Zapadnom Balkanu šest milijardi evra, ali tek nakon reformi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

8. BUDUĆNOST EKONOMIJE TAJVANA: Dva lovca mjerkaju tigra
Kako god da se okonča „utakmica 21. vijeka“ između SAD i Kine, ceh će po svemu platiti Tajvanci. Blagoslov u vidu globalne dominacije tajvanskih proizvođača u proizvodnji kompjuterskih čipova pretvara se u prokletstvo, gdje u igri nije samo budućnost ekonomije Tajvana već i golo preživljavanje.

10. KAKO PROIZVOĐAČI ORUŽJA DOPRINOSE ODRŽIVOSTI: Zeleni vojnici, CO2 neutralni
Proizvođači oružja više ne proizvode oružje, već razvijaju „inovativna rešenja za sigurnu budućnost u kojoj vredi živeti“, brane demokratiju i obogaćuju prirodu, toliko da obećavaju kako će do 2035. biti ugljenično neutralni. Milioni nevinih žrtava ratnih sukoba sada nezadrživo marširaju ka održivosti, kao deo portfelja društveno i ekološki najosvešćenijih investitora na berzi koji sve više ulažu u proizvodnju oružja.

12. ALBANIJA – STRANI TURISTI I DOMAĆI STANDARD: Imati i nemati
Albanija je napravila ogroman podvig u razvoju turizma. Broj stranih turista je sa 10.000 krajem osamdesetih, porastao na 7,5 miliona prošle godine, dok se ove očekuje rekordnih osam do 10 miliona stranaca. I pored toga, domaći standard pada, što pokazuju i podaci da 60% domaćeg stanovništva ne može da priušti odmor van kuće, 70% građana sa stalnim prihodima jedva izdržava do kraja meseca, a preko petine stanovnika nema dovoljno novca za hranu i odeću.

Biznis

14. IMA LI KO DA GRADI OBJEKTE ZA EXPO: Ima, strane firme i radnici iz uvoza
Tržište rada u Srbiji neće moći da isprati velike projekte koji se najavljuju za narednih nekoliko godina, a posebno krupan zalogaj, uz izgradnju nacionalnog stadiona, biće sajamski, stambeni i komercijalni prostor namenjen specijalizovanoj izložbi EXPO 2027. Ipak, to neće ugroziti projekat, jer se država za poduhvat težak 12 milijardi evra u kojem je investitor, oslanja na strane kompanije i na uvoz radne snage.

16. U DOMAĆEM OVČARSTVU VEĆA TRAŽNJA OD PONUDE: Stranci izvoze ovce iz Srbije
Srbija ima 14 do 15 puta veći udeo u svetskom izvozu ovaca u odnosu na svoj udeo u svetskom stanovništvu. Interesovanje stranih kupaca je mnogo veće od domaće ponude, jer nema dovoljne niti organizovane proizvodnje i plasmana na strana tržišta, pa dolazimo u apsurdne situacije da ovce iz Srbije uglavnom izvoze stranci.

18. KAKO ELEKTRIFIKACIJA U AUTOINDUSTRIJI UTIČE NA CENTRLANU, ISTOČNU I JUGOISTOČNU EVROPU: Na vidiku nove prilike
Prelazak na električna vozila je šansa za zemlje centralne, istočne i jugoistočne Evrope da izađu iz „zamke“ specijalizacije, koja je okrenuta proizvodima niže dodate vrednosti u automobilskoj industriji. To potvrđuje i podatak da je gotovo 20% patenata u ovom regionu u oblasti transporta povezano sa električnim vozilima i punjenjem, što predstavlja veći udeo nego u ostalim delovima Evrope.

Finansije

22. PREDUZEĆA O UČINCIMA JEDNOSTAVNIJEG CARINJENJA: Malo firmi među odabranima
Posle skoro decenije od uvođenja statusa ovlašćenog privrednog subjekta, koji bi kompanijama trebalo da omogući finansijske koristi zahvaljujući jednostavnijem carinskom postupku i skraćenim procedurama, malo firmi je dobilo ovaj sertifikat, a privrednici imaju različita iskustva u praksi. Neki se žale da primene pravila napreduju jako sporo, dok drugi ocenjuju da su im dosadašnja pojednostavljenja umanjila troškove poslovanja.

24. RASPRAVE O BEZGOTOVINSKOM PLAĆANJU U SRBIJI: Ko za koga lobira i ko koga sabotira?
Najnoviji događaji povodom inicijativa da se što više podstakne bezgotovinsko plaćanje u Srbiji, nametnuli su pitanje imaju li nadležni u državi jedinstven stav o tome da li bi trebalo forsirati ovaj vid plaćanja i ulaganja u prateću infrastrukturu, ili je reč o pritisku interesnih grupa koje više brinu o sopstvenoj zaradi nego o dobrobiti društva?

26. POUKE ULAGANJA IZ POSLEDNJE DECENIJE: Kako sprečiti pad imovine u uslovima inflacije?
Kada su nakon dugog perioda nultih kamata deponenti u bankama pomislili da ne može ništa gore da ih snađe, stigla je visoka infacija. Ionako minorne, zarade kumulirane tokom proteklih deset godina zbrisane su jednogodišnjim infacionim porezom. Iako veoma neprijatno iskustvo, teško je reći da li će ono dugoročnije uticati na naše građane da promene preovlađujući obrazac ulaganja.

Temat – Poslovanje u regionu

31. ETI ELEKTROELEMENT, SLOVENIJA: Dobit ulažemo u znanje
Slovenački ETI Elektroelement u Srbiji posluje već skoro dve decenije i razvija tri nezavisna programa elektroopreme za kupce iz javnog i privatnog sektora. Naše tržište ocenjuju kao povoljno jer se grade infrastruktura, fabrike i stanovi. „Da bi ostali konkurentni, matična kompanija svake godine iz prihoda izdvaja četiri odsto sredstava koja se ulažu u tehnološki razvoj, edukaciju i obuku ne samo inženjera, nego celokupne fabrike“, ističe Miodrag Stojković, direktor srpske ćerke firme ETI.

34. RADIN, HRVATSKA: Za poslovanje bez granica
Privrednicima u celom regionu, čije ekonomije imaju prilično sličnosti, bilo bi mnogo lakše da rade kada ne bi postojale granice, uverena je Tanja Bandić, vlasnica hrvatskog preduzeća Radin, koje trguje materijalom za štampu i izvozi polovinu svog asortimana u druge evropske zemlje. Srbija je važno tržište za ovu firmu, jer u Subotici ima štampariju Rotografiku. Obe kompanije su izvoznici, ali su procedure za plasman robe na tržište EU iz Srbije daleko komplikovanije nego iz Hrvatske. Ipak, poslovanje u Srbiji i te kako ima prednosti za ovo hrvatsko preduzeće, zbog blizine istočnoevropskih tržišta.

36. KRISTAL, BOSNA I HERCEGOVINA: Okrenuti smo izvozu
Bosanskohercegovačko preduzeće Kristal proizvodi stakla koja se koriste u građevinarstvu, brodogradnji i uređenju interijera. Svoje proizvode izvozi u EU i SAD, ali najviše u Hrvatsku i Srbiju. Na hrvatskom tržištu prodaje različite vrste stakala, uključujući i brodska, a na našem uglavnom ona koja se koriste u građevinarstvu. Poredeći ova tržišta, izvršna direktorka Kristala Matea Franjić ističe da je po obimu nove gradnje hrvatsko do 2023. bilo ispred srpskog i bosanskohercegovačkog, ali da trenutno Srbija ima veći rast građevinske industrije. To je i glavni razlog što čak 20 odsto ukupnog izvoza ovog preduzeća otpada na našu zemlju.

38. OKOV, CRNA GORA: Za poslovni ambijent u Srbiji – jaka trojka
„U Srbiji bolje funkcioniše administracija, jednostavnija je prijava i odjava radnika, sve ide elektronski. Povoljniji su i propisi o zdravstvenoj zaštiti koji manje opterećuju poslodavce, dok je u Crnoj Gori, u branši kojom se mi bavimo, tržište sređenije jer je gotovo suzbijena siva ekonomija“, kaže Gojko Bajović, većinski vlasnik i direktor kompanije Okov. On je jedan od prvih crnogorskih privrednika koji je 2019. godine otvorio poslovanje u Srbiji nakon što je posle dve i po decenije rada i otvorenih 15 maloprodajnih objekata zaokružio biznis u matičnoj zemlji. „Okov centar“ u Beogradu, na Bežanijskoj kosi, bila je samo prva karika lanca koji je planiran i u kome su već počeli da se nižu skladišni prostor na Novom Beogradu, maloprodajni centar u Čačku, za koji mesec i u Novom Sadu.

40. MAKPROGRES, SEVERNA MAKEDONIJA: Zalažemo se za doslovno otvaranje Otvorenog Balkana
Makprogres proizvodi 15.000 tona prehrambenih proizvoda godišnje, od čega 80 odsto izvozi u skoro 60 zemalja, uključujući i Srbiju gde za godinu dana plasira robu u vrednosti od dva do 2,5 miliona evra. „Nadam se da će nam inicijativa Otvoreni Balkan otvoriti granice – ali doslovno – za slobodan prolazak ljudi, robe i kapitala, kako bi se trgovina odvijala što brže, jeftinije i bila što konkurentnija na tržištu. To bi ojačalo preduzeća u regionu i olakšalo nam da zadržimo mlade u našim zemljama“, smatra Gligor Cvetanov, direktor Makprogresa.

Intervju

42. IVANA BUBANJ, VODIČKINJA HAJKING TURA U ITALIJI: Kako od prirode napraviti svoju kancelariju
„Hajking vodič mora, pre svega, da bude osoba sigurna u sebe, koja odlično poznaje tehnike vođenja grupe u prirodi i ume lepo da prenosi svoja znanja. Veoma je važno da bude prisebna šta god da se desi, bilo da se nekome od turista usred šume raspadnu cipele ili da neko od njih pojede nešto što nije jestivo. Sreća u nesreći je da sam preživela raspad Jugoslavije, ratove i bombardovanje, pa se snalazim i u takvim, vanrednim okolnostima“, kaže za B&F Ivana Bubanj u razgovoru o tome zašto se specijalizovala za vođenje pešačkih tura po Italiji i kakva planirana i neplanirana uzbuđenja donosi ova profesija.

Skener

46. ISPLATIVOST PROIZVODNJE BIOPESTICIDA U SRBIJI: Neotkriveno tržište
Pad izvoza kukuruza iz Srbije nije samo posledica pogoršanja vremenskih prilika i teškoća izazvanih ratom u Ukrajini, već i prisustva alfatoksina u zrnu. Ovo je dugogodišnji problem koji ugrožava bezbednost namirnica na domaćem tržištu, pre svega mesa i mleka, jer kukuruz služi kao hrana za stoku. Umesto hemijskih đubriva, u borbi protiv štetočina i patogena mogu biti efikasni biopesticidi, koji ne predstavljaju rizik po ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Ali u Srbiji je registrovano svega nekoliko ovakvih preparata, iako su stručnjaci izračunali da bi njihova proizvodnja bila veoma isplativa.

48. PRIVATNE ŠKOLE U VRTIĆIMA: Podela dece još „od pelena“
Dodatne aktivnosti u predškolskim ustanovama, poput časova engleskog, plesa, muzike, glume, sporta, mesečno koštaju više od iznosa koji se plaća za sam boravak dece u vrtiću, a mališani čiji roditelji nemaju novca za to, odlaze u drugu sobu dok se „plaćeni program“ ne završi. Iako bi se po broju privatnih škola koje nude ovakve programe moglo zaključiti da je to isplativ posao, oni koji ga rade tvrde da se praksa razlikuje od računice na papiru, jer imaju poteškoća da naplate članarine od roditelja.

Nove tehnologije

52. LOGIK, PROIZVOĐAČ SOFTVERA ZA DOMAĆE FIRME: Klijenti od „od trafike do fabrike“
Softverska kompanija Logik iz Niša se tokom prethodne finansijske krize od autsorsinga potpuno preorijentisala na sopstvene proizvode i domaću privredu. Danas ima skoro 4.000 klijenata, a da je to bila dobra strateška odluka pokazala je i najnovija kriza u IT sektoru, koje je pre svega pogodila autsorsing usluge. Kada bi naša zemlja deo tog znanja koje se prodaje u inostranstvu preusmerila na domaće tržište i kada bi firme ovde više investirale u svoju digitalizaciju, to bi se višestruko vratilo celom društvu. „To je poenta, treba strateški razmišljati i omogućiti da domaća industrija raste uz pomoć domaćeg IT znanja“, zalaže se direktor Logika Veljko Radovanović.

Nauka

54. AKADEMSKA ISTRAŽIVANJA I PUTOVANJA: Da li naučnici „truju“ planetu?
Naizgled jednostavno pitanje zašto ljudi putuju, a posebno zašto to često čine naučnici, može da iznedri mnogo kvazinaučnih odgovora, pa čak i da podigne političku prašinu.

Koktel

56. BOBAN STANKOVIĆ, JEDAN OD NAJVEĆIH KOLEKCIONARA KAKTUSA U SRBIJI: Svaka moja biljka je malo umetničko delo
U porodičnoj kući Stankovića u Nišu, kaktusi su doslovno svuda, gde god se okrenete. „Kad god uđem u staklenik, vidim neku promenu, neki novi izdanak, nove bodlje ili neki novi cvet“, priča niški preduzetnik Boban Stanković, koji je uspeo da prikupi 1.500 različitih vrsta kaktusa, među njima i neke jako retke kao što je dugovečna „dedina brada“. Ova vrsta može da nadživi svog vlasnika i raste isključivo u „Dolini staraca“ u Meksiku.

58. KAGOTI, ZAGONETNE PARIJE EVROPE: Prognanici bez porekla
Stanovnici Pirineja duž francusko􀀐španske granice, nazivali su Kagote „Prokleti narod“, iako se oni ni po čemu nisu razlikovali od svojih suseda, od fizičkog izgleda i jezika, do kulture, običaja i religije. Kagoti su u Evropi bili izopšteni i proganjani skoro hiljadu godina, a do danas se pouzdano ne zna ko su, odakle su došli i zašto su bili toliko omrznuti. Njihove potomke je teško pronaći jer se većina asimilovala tokom prošlog veka, a oni koji znaju svoje poreklo, uglavnom to ne ističu jer su jedva dočekali da ne budu „oni drugi“.

Komunikacije

60. MANA KAO REKLAMA I REKLAMA KAO MANA: Groblje sladoleda
Stalno traganje za drugačijim ukusima nosi rizik da jedan deo proizvodnje propadne na masovnom tržištu. Zato su najpopularniji proizvođači sladoleda u SAD, Ben&Jerry’s, pretvorili manu svog posla u reklamu, otvorivši „Groblje sladoleda“ koje poseti oko 350.000 ljudi godišnje. Osnivači ove kompanije izdvojili su se od konkurencije kao preduzetnici kontrakulture, koji se decenijama zalažu za prava „malog“ čoveka, a zbog svojih političkih izjava su završavali i u zatvoru. Sada su svojim stavom o ratu u Ukrajini, suprotnom većinskom mišljenju u SAD, toliko „zapalili“ društvene mreže da analitičari predviđaju kako bi to moglo značajno da potkopa poslovanje firme i neplanirano uveća njeno „Groblje sladoleda“.

Reprint

62. ODBRANA SREDNJEG MENADŽMENTA: Važni, a potcenjeni
Novi poslovni gurui korporativne Amerike, poput Marka Zakerberga i Ilona Maska, tvrde da je srednji menadžment za osrednje i da su to suvišne birokrate u kompaniji. Ali brojna istraživanja potvrđuju da na rezultate koje postižu zaposleni mnogo više utiču njihovi neposredni nadređeni, nego oni na najvišem položaju. Za razliku od izvršnih direktora i radnika koji se često menjaju, srednji menadžeri su ti koji znaju sve o poslovanju firme i obezbeđuju kontinuitet u radu.

Vremeplov

64. SEKSUALNO OBRAZOVANJE JUGOSLOVENSKIH GASTARBAJTERA: Ljubljanska banka vas savetuje
Danas može da zvuči neverovatno da je Jugoslavija organizovala bilateralne sastanke sa zapadnim zemljama u kojima je bilo najviše jugoslovenskih gastarbajtera, da bi se rešavalo pitanje njihovog seksualnog obrazovanja. Ali ovo je bio jako ozbiljan problem, jer je privremeni rad u inostranstvu pratio veliki broj neželjenih trudnoća, koje su neretko završavale tragično. Jugoslovenske vlasti su, između ostalog, pozvale tadašnje najveće banke da finansiraju prigodnu brošuru o kontracepciji. Odazvala se samo Ljubljanska banka, koja je to iskoristila da gastarbajterima reklamira svoju pristupnicu za otvaranje deviznog računa.

Чланак Biznis i finansije 213: Poslovanje u regionu – Privrednici dalekovidiji od političara се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema njenim rečima na Balkanu je “mnogo teže baviti se umetnošću i zarađivati za život i porodicu nego što je to u drugim, razvijenijim delovima sveta. Pogotovo ako ste mladi i na početku karijere. Ja uspevam da se izborim sa troškovima života, ulaganjima u dalji rad i razvoj, ulaganjima u materijal i u produkciju izložbi izvan zemlje samo zato što se osim slikarstvom bavim i grafičkim dizajnom”.

Grafički dizajn joj donosi prihode potrebne za život, a pored njega bavi se i crtanjem ilustracija za knjige i časopise, organizovanjem izložbi, umetničkih radionica za decu i odrasle, team buildinga, kao i humanitarnih akcija.

U kojoj meri onda umetnik mora da bude i preduzetnik?

H. Kostić: Na početku skoro pa na dnevnoj bazi, ukoliko nema agenta ili tim koji radi sa njim. Na samom početku karijere krenula sam u “Izazov 365”. Svakog dana crtala sam crtež i objavljivala na društvenim mrežama. Izazov je trajao čak 800 dana!

Bila sam opsednuta željom da postanem bolja umetnica i namerom da zarađujem od umetnosti. Novac od drugih poslova koje sam radila ulagala sam u materijal, knjige, sponzorisanje objava na mrežama.

Svuda sam nosila male radove i čekala priliku da ih pokažem. Slala sam upite za saradnju mnogim firmama. Često nisam dobijala odgovor, ali bi se desilo da me neko pozove za saradnju.

Isto kao pre pet godina, kad sam počela, i dalje tražim prilike. Uvek sam budna da uočim gde bi nešto moglo da se odradi, kreira, predloži saradnja. To je zbog ogromne stvaralačke energije, a i jako sam uporna.

Osećam da je pitanje trenutka kad ću doživeti proboj na svetsku scenu. To je ono o čemu najradije pričam s prijateljima, o čemu maštam i čemu sam posvećena.

Pre nekoliko dana zatvorena je vaša izložba u Beogradu. Da li je teško ući u galerijski prostor u zemljama regiona?

H. Kostić: Samostalna izložba u SKC “Srećnoj galeriji” je prošla fenomenalno. Na otvaranje su došli uspešni ljudi, glumci, modni kreatori, koje sam pre gledala samo na tv-u ili mrežama. Nekoliko slika je prodato i moram neskromno da priznam, na toj izložbi su izloženi moji najbolji radovi do sada.

Kada iza nekog stoje dobri radovi nije teško naći prostor u galerijama. Dešavalo se da kada sam imala drugačije opuse radova apliciram na nekim mestima u regionu i budem odbijena. Ali, isto tako sam na tim mestima kasnije dobijala termin kada su mi radovi bili bolji.

U tom kontekstu mislim da nije teško, možda je to čak najlakši deo aktivnosti jednog umetnika. Zato do kraja ove godine planiram još jednu izložbu u Beogradu, stalnu postavku mojih radova u luksuznom hotelu u Londonu i izložbu na Rubix festivalu u Porto Montenegru.

Andrijana Cvetićanin

Izvor: Biznis u regionu

Foto: Lična arhiva

Чланак Hajdana Kostić: Balkanski umetnici moraju biti i preduzetnici се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prosečni radni sati sedmično u Evropi uveliko variraju, piše Euronjuz i dodaje da su zemlje sa većim brojem radnika sa skraćenim radnim vremenom posebno prijavile kraće prosečne radne nedelje.

U prošloj godini, prosečan broj stvarnih sedmičnih radnih sati, prema podacima Evrostata, na glavnom poslu u EU kretao se od 32,4 sata u Holandiji do 39,7 sati u Grčkoj i Rumuniji.

Ovo uključuje i radnike sa punim i nepotpunim radnim vremenom starosti od 20-64 godine.

Nakon Grčke i Rumunije slede Poljska 39,5 sati, Bugarska (39,2 sata) i Severna Makedonija 39 sati, preneo je portal RTCG. Sve ovo, navodi se, sugeriše da ljudi u balkanskim zemljama imaju najduže prosečno radno vreme nedeljno.

Izvor: Tanjug

Foto: Pixabay

Чланак Balkanske zemlje imaju najduže prosečno radno vreme nedeljno се појављује прво на Biznis i Finansije.

Rat u Ukrajini ponovo stavlja na ispit otpornost ekonomija Zapadnog Balkana koje se još uvek oporavljaju od pandemije, izjavila je danas Debora Revoltela, glavni ekonomista Evropske investicione banke (EIB), predstvljajući rezultate istraživanja o tome da li su kompanije u regionu spremne za još jednu krizu.

– Novi rizici i povećana neizvesnost vrše pritisak na prekogranične tokove i trgovinu. To je bitna stvar, jer naša analiza pokazuje da su otpornost i novativni kapaciteti kompanija povezani s njihovim učešćem u globalnim lancima vrednosti i trgovini – rekla je Revoltela na prezentaciji studije pred Strateškim odborom za Investicioni okvir za Zapadni Balkan u Rimu.

U izveštaju o istraživanju pod nazivom „Poslovna otpornost u pandemiji i posle nje“, koje su nedavno sproveli i zajednički objavili EIB, Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) i Međunarodni monetarni fond (MMF), a koje je obuhvatilo širi region istočne Evrope i centralne Azije, konstatuje se da ekonomije Zapadnog Balkana generalno više ulažu u inovacije nego druge referentne privrede.

Taj proces se sprovodi prilagođavanjem novih tehnologija koje su razvijene negde drugde.

„Osuđeni“ na banke

U dokumentu se navodi da su se finansijski sistemi na Zapadnom Balkanu do sada dobro držali tokom korona krize, i da se firme i dalje u velikoj meri oslanjaju na bankarske kredite u pogledu eksternog finansiranja.

Tržišta kapitala su, naglašava se, nerazvijena, a dostupnost tzv. rizičnog kapitala (ulaganje u startap kompanije koje porazumeva rizik), privatnog kapitala i lizinga je veoma ograničena. Udeo kompanija koje su kreditno ograničene na Zapadnom Balkanu znatno je veći među malim preduzećima u odnosu na velika (16% naspram 7,0%).
Ta kreditna ograničenja su rezultat nedovoljne transparentnosti malih i srednjih preduzeća (MSP), kao i ograničenih raspoloživih kapaciteta posrednika za procenu rizika.

Nasleđe pandemije kovid-19 i uticaj ruske invazije na Ukrajinu verovatno će dodatno otežati firmama pristup finansijskim sredstvima. Povećanje kamatnih stopa će s vremenom prerasti u pooštravanje uslova koje treba ispuniti za finansiranje, što će još više povećati gep između potražnje i ponude kredita za MSP.

To je, kako se navodi u izveštaju, zabrinjavajuće pošto je pristup finansijama, uključujući prekoračenja, bio izvor otpornosti kompanija tokom pandemije.

Region polako sve zeleniji

Što se zelene ekonomije tiče, region polako prelazi sa zavisnosti od uglja i nafte na nuklearnu energiju i obnovljivu energiju, jačajući svoju energetsku bezbednost, ocenjuje se dalje i dodaje da se do 2018. region u velikoj meri oslanjao na fosilna goriva iz kojih se proizvodilo tri četvrtine potrebne električne energije. Napominje se da nekoliko zemalja i dalje pruža izdašne subvencije koje smanjuju cenu gasa i drugih fosilnih goriva za potrošače, čime se spušta motivaciju za smanjenje emisija štetnih gasova.

Mala i srednja preduzeća na Zapadnom Balkanu, predočava EIB, obično nemaju podsticaje za ozelenjavanje svojih poslovnih modela. Fizički klimatski rizik već se odrazio na MSP u regionu, pri čemu je 10 posto anketiranih firmi prijavilo gubitke zbog ekstremnih vremenskih prilika u periodu od tri godine pre ankete.

Pored toga, studija dokumentuje ograničenu svest među MSP o pitanjima životne sredine, jer samo 21 posto tih preduzeća ulaže u energetsku efikasnost, a među onima koji ne usvajaju bilo kakve klimatske mere čak 59 procenata smatra da takvo ulaganje nije prioritet. Tačnije, izveštaj pokazuje da klimatske investicije zavise od menadžerskih kapaciteta i od pristupa finansijama, piše u izveštaju.

Balkan i deglobalizacija

U ovoj fazi potencijalnog trenda deglobalizacije, Zapadni Balkan treba da gradi svoju konkurentsku prednost na čvrstim vezama sa Evropskom unijom i da ih dodatno ojača, kao odskočnu dasku za brži razvoj, navodi se u saopštenju EIB.
Kompanije u regionu su do danas prošle kroz pandemiju bolje nego što strahovalo u početku.

Prema izveštraju, kompanije na Zapadnom Balkanu su Izgubile 29 posto prometa i devet odsto radne snage, a pandemija je posebno teško pogodila kontaktno-intenzivan sektor usluga i mala i srednja preduzeća. Ipak, ogromne državne mere podrške pomogle su da se spreče bankroti širih razmera, pri čemu je samo tri posto firmi u regionu podnelo zahtev za stečaj ili je trajno ugašeno.

Izveštaj pokazuje da su se kompanije koje su bile integrisane u globalne lance vrednosti, one koje su bile inovativnije u prošlosti, koje su bile digitalizovanije i one sa kvalitetnijim upravljanjem bolje prilagodile uslovima rada koje je nametnula pandemija. One su povećale prisustvo na mreži, prešle na rad na daljinu, prilagodile proizvodnju ili efikasnije koristile raspoložive mere državne podrške.

Vladini programi pomoći su imali stabilizujući efekat, ublažavajući udar na ranjive firme, kao što su manja preduzeća, samostalne delatnosti…

Izvor: 24sedam.rs

Foto: Pixabay

Чланак Istraživanje Zapadnog Balkana: „Poslovna otpornost u pandemiji i posle nje“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iz Coface-a konstatuju da je korona-kriza u 2020. negativno uticala na ekonomije balkanskih zemalja u kojima je smanjena tražnja, a pali su i prihodi od turizma. Međutim, u trećem kvartalu prošle godine u ovim državama započet je ekonomski oporavak podstaknut otvaranjem privreda ali i uzletom globalne trgovine. Oporavak je bio nestabilan zbog novih talasa zaraze, ali se ubrzao od drugog kvartala 2021. godine.

Dodaju da veliku pretnju oporavku ekonomije u ovim zemljama predstavaju niske stope vakcinacije, zbog kojih se s vremena na vreme beleži veliki rast broja novozaraženih, koji ometa privredni oporavak. Čak i Slovenija, koja je članica EU i koja je vakcinisala najviše svojih građana, nije imunizovala ni 50 odsto svoje populacije. Ostali su još gori.

Rangiranje zemalja

Na prvom mestu po broju kompanija na Coface-ovoj listi nalazi se Slovenija sa 16 preduzeća, obrtom od 17.375 miliona evra i profitom od 208 miliona.

Sledi je Srbija sa svojih 15 kompanija, obrtom od 12.132 miliona evra i profitom od 267 miliona.

Na trećem mestu je Hrvatska sa takođe 15 kompanija, a iza nje nalaze se Bosna i Hercegovina (tri kompanije), Severna Makedonija (jedno preduzeće) i Crna Gora koja je bez predstavnika na ovoj listi.

Najbolje kompanije

Na prvom mestu liste nalazi se JP EPS Beograd, koji je u 2020. imao obrt od 2.382 miliona evra, što je rast od jedan odsto u odnosu na 2019. Njegov profit prošle godine je iznosio 110 miliona evra, što je rast od neverovatnih 252 odsto.

Na drugom mestu nalazi se slovenački Petrol sa obrtom od 2.339 miliona evra, koji je bio niži za 34 odsto u odnosu na 2019.

Treće mesto liste zauzima takođe slovenačka kompanija Holding Slovenske Elektrarne.

Slede ih hrvatska INA, severnomakedonski Djonson Meti Doel, slovenačka Krka, naš NIS, slovenački Revoz, i hrvatski Konzum.

Među našim kompanijama na ovoj listi nalaze se i Delhaize Serbia, Tigar Tyres, Telekom Srbija, Mercator-S, Nelt, Infrastructure Development and Construction, Srbijagas, Zijin Bor Copper, HBIS Group Serbia, Lidl Srbija, Poenix Pharma i Mercata iz Novog Sada.

Foto: Pixabay

Чланак Coface: EPS Beograd prvi na listi 50 najboljih balkanskih kompanija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ideje o ekološkoj prihvatljivosti mini-hidroelektrana polako se privode kraju. Broj studija i istraživanja koja sugerišu da je šteta od njih veća nego što korist raste. Poslednja takva objavljena je u januaru ove godine, a sproveli su je naučnici sa Univerziteta NOVA u Lisabonu u Portugalu. Cilj njihovog istraživanja bio je da se proceni uticaj malih hidroelektrana i njihov značaj kao snabdevača električnom energijom u evropskom delu Mediterana.

Male hidroelektrane (MHE) su definisane kao „male“, jer imaju kapacitet ne veći od 10 MW. Budući da im nisu potrebne brane, prethodnih godina se smatralo da imaju manje negativan uticaj na reke i ekosisteme od velikih HE, pa ih je Evropska unija favorizovala kao način za povećanje energije proizvedene iz obnovljivih izvora, a shodno tome i kao način smanjenja gasova sa efektom staklene bašte.

Ali, sa sve većim brojem takvih elektrana širom Balkana i evropskog dela Mediterana, pokazalo se da su mnogo štetnije nego što se ranije mislilo. Svakako se može tvrditi da problem leži u gramzivosti ulagača u veliki broj izgrađenih i planiranih MHE i da je u pitanju, zapravo, politički problem i pohlepa investitora, a ne problem sa mini hidroelektranama.

Hiperinflacija elektrana ne povećava proizvodnju energije

Ali, studija u ovom tekstu pokazuje upravo suprotno: da je udeo MHE u ukupnoj proizvodnji energije mali i da ne postoji potencijal za rast, s obzirom na klimatske promene koje se već dešavaju na Mediteranu. Drugim rečima, hiperinflacija izgradnje MHE ne može povećati količinu proizvedene električne energije – koliko može naneti štetu okolini. Štaviše, ekonomske kalkulacije pokazuju isto.

Studija se zasniva na već postojećoj listi trenutnih i predviđenih MHE. Za svaku lokaciju izračunat je teorijski hidroenergetski potencijal, na osnovu klimatoloških, hidroloških i visinskih podataka, i na uobičajenim kriterijumima za dizajn MHE.

Rezultati za 14 zemalja u dva različita scenarija modeliranja (izgrađena: MHE 4.177 i planirano: 9.925) prvi put su upoređeni sa bruto nacionalnom potrošnjom električne energije i primarnom potrošnjom energije. Zatim je procenjeni potencijal upoređen sa stvarnim podacima o MHE i studija je zaključila da je faktor efikasnosti precenjen i da postojeći projekti imaju oko 3,5 puta nižu prosečnu produktivnost od teorijskog (precenjenog) potencijala.

Brojke su još poraznije ako se u obzir uzmu klimatski scenariji globalnog zagrevanja, koji predviđaju duge periode bez padavina u Mediteranu i kraće periode sa obilnim padavinama. Međutim, zbog male snage, MHE ne mogu da koriste višak vode u obilnim padavinama, pa njihova efikasnost opet ostaje niska.

Zavisna od meteoroloških uslova

Ukratko, studija zaključuje da potencijalni (precenjeni) doprinos energetskom miksu postojećih MHE u evropskom Mediteranu iznosi samo oko 2,6 procenta bruto potrošnje električne energije i 0,47 procenata potrošnje primarne energije. Stvarni doprinos je oko 3,5 procenta niži i pada na oko 0,74 procenta bruto potrošnje električne energije i 0,12 procenta potrošnje primarne energije.

Dalje, izgradnja 5.748 novih elektrana i više nego udvostručavanje broja MHE, ali njihov potencijalni (precenjeni) energetski doprinos raste sa 2,6 na 4,4 procenta bruto potrošnje električne energije i sa 0,47 procenta na 0,79 procenata primarne potrošnje energije.

Proizvodnja električne energije u MHE u velikoj meri zavisi od meteoroloških uslova i može varirati za više od 50 procenata godišnje proizvodnje, u dobrim i lošim godinama. Rezultati se razlikuju u zavisnosti od regiona, jer suša u jednom regionu obično znači visoku produktivnost u drugom. MHE imaju veći i stabilniji potencijal u planinskim predelima (zbog kombinovanog efekta visine i kiše izazvanog oblikom reljefa). Dakle, Balkan ima veće hidropotencijale od Španije, Italije, Grčke i Francuske.

Protok potoka i reka pada i na Balkanu

Međutim, čak ni Balkan nije siguran od klimatskih promena, štaviše, već na svojoj koži osećamo upozorenje na duge sušne periode i kratke, ali obilne padavine, pa se sve češće u poslednjih pet godina nalazimo u situaciji da nas iste godine zadese i suše i poplave. U scenariju globalnog zagrevanja u proseku od 2 stepena Celzijusa godišnje (iako se trenutno zagrevamo na tri prosečna stepena), predviđa se da će protok potoka i reka pasti za 10 do 30 procenata. A sa sušama i nestašicom vode, potencijal hidroelektrana će još više pasti.

Visok nivo padavina, praćen dugim sušama, dovešće do još većeg pada proizvodnje električne energije iz hidroelektrana. Nedostatak vode će podstaći veću konkurenciju za ovaj resurs, a prioritet će biti dostupnost vode za ljudsku upotrebu, ekosisteme i poljoprivredu. Zbog toga će veći deo protoka premašiti projektni kapacitet turbine i neće se koristiti za proizvodnju energije, a dugi periodi slabog protoka proizvodiće malo električne energije.

Isplativa samo korupcija

Ova dva kombinovana efekta znatno će smanjiti proizvodnju mediteranske hidroenergije i učiniti MHE neupotrebljivim. Izuzeci su lokacije na kojima su uticaji mrežne povezanosti veći od uticaja instaliranja MHE u sveprisutne sisteme, poput onih za navodnjavanje, vodosnabdevanje ili sistemi otpadnih voda. Ovi poslednji se, uglavnom, nalaze na mestima na kojima je već prouzrokovana šteta u životnoj sredini.

Dalje, troškovi električne energije iz MHE kreću se od 40 do 300 MWh, što je veoma skupo, s obzirom da je veleprodajna cena električne energije u Evropi od 40 do 60 evra po MWh, a sve bez troškova ulaganja u energetsku efikasnost i bez nivelisanja za troškove novih konkurentnih tehnologija (poput napretka u fotonaponskim ćelijama). Mini hidroelektranama je, stoga, odzvonilo, i ekonomski i ekološki, a to što se i dalje forsiraju samo je političko i pitanje korumpiranosti.

Izvor: Andrea Milat, Bilten.org

Foto: AnikaRichmann, Pixabay

Чланак Mini hidroelektranama zvoni poslednje zvono? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Još od sredine 6. veka, njihove horde plave sever. Čini se da je reč o još jednoj od varvarskih najezdi koje su došle na obod rimskog sveta – potisnuta Hunima, sa istoka stiže ljudska bujica – ujedinjena bez države, “neistorijska” masa Avara i Slovena. No, pred njima je nepremostiva prepreka – Dunav i snažno utvrđena vizantijska granica.

Malo ko je u to doba u Slovenima video pretnju ili mogao da pretpostavi kakve će biti posledice njihovog dolaska. Pritom, Balkan je tada još uvek predstavljao jednu od glavnih pozornica evropske istorije, kao što je bio tokom čitavog prethodnog milenijuma dok su na njemu rasle grčka, helenistička, a potom i delom rimska civilizacija.

Greškom zanemareni

U ovo doba, krajem 6. i početkom 7. veka, Zapadno Rimsko carstvo se odavno raspalo na gotska i franačka kraljevstva, ali na Istoku je ojačana Vizantija kojoj je Justinijan pola veka ranije povratio i brojne posede na Zapadu. Justinijan je ojačao i sistem utvrda uz Dunav, drevni rimski Limes, koji štiti Vizantiju od navale varvara kao što su Sloveni i sudbine koja je prethodno zadesila Rim.

Sve oči su stoga uprte na istok, na poslednji antički rat, sukob Vizantije sa Persijom. U prestonici, Carigradu, najvećem gradu Evrope, vode se hristološke i političke borbe. Na Slovene malo ko zaista obraća pažnju.

O tome svedoče i tadašnje beleške o Slovenima koje su u istorijskim izvorima sasvim sporadične. Često tako biva sa hronikama da se, opterećene svakodnevnom politikom, samo uzgredno osvrću na ono što će potom biti glavni istorijski procesi. Na primer, arapski hroničari će pola milenijuma kasnije jedva zabeležiti da su u Levantu počeli krstaški ratovi, mada se njihove posledice protežu sve do danas.

Istorija za Vizantiju, međutim, zaista kreće drugim tokom po dolasku Slovena na Balkan. ”Od velikih spoljnopolitičkih događaja ranovizantijskog doba nijedan nije imao ni približno toliki značaj za Vizantijsko carstvo kao prodiranje Slovena na Balkan”, piše slavni Grigorije Ostrogorski (1902-1976), jedan od osnivača vizantologije u Srbiji i jedan od globalno najuticajnijih vizantologa prethodnog veka.

Nebranjena granica na Dunavu

Redak među savremenicima koji je na ovaj način svestan značaja najezde Slovena je niko drugi do vizantijski car, Justinijanov naslednik, šezdesetogodišnji imperator avgustus cezar Flavije Mavrikije Tiberije. Usamljen u tome što u dolasku Slovena vidi najveću pretnju epohe, Mavrikije je Aziju privremeno umirio bez rata i onda je na granici na Dunavu 592. godine poveo rat sa Avarima i Slovenima koji će trajati deset godina.

Čini se da će to biti dovoljno i da Sloveni nikada neće ni ući u istoriju, odnosno da će ostati na marginama vizantijskih hronika. U međuvremenu, jedan ispad u Valahiju okončava se vojnim uspehom za Mavrikija – slovenska plemena doživljavaju težak poraz, ali vesti o tome ne izazivaju uzbuđenje u Carigradu.

I onda se 602. godine događa neverovatan preokret. Zbog zahteva da gone Slovene i prezime sa druge strane Limesa, dunavske legije podižu pobunu protiv Mavrikija i obaraju cara. Nakon što ih u tome podrži Carigrad, na njegovo mesto dolazi Foka koji će vladati sve dok ga deceniju kasnije ne bude oborio Iraklije koji će postati jedan od najznačajnijih vizantijskih careva.

No, Foka, uzdignut vojničkom samovoljom i stavom da su Sloveni samo Mavrikijeva briga, odlučuje da sasvim napusti granicu na Limesu. Po prvi put za hiljadu godina, Foka ostavlja granicu na Dunavu nebranjenu čitavu jednu deceniju. I upravo, u tom će periodu, silna masa Slovena preći reku i kao lavina naseliti čitav Balkan.

Barijera između hrišćanskog Istoka i hrišćanskog Zapada

Slovenska plemena zauzimaju bogata područja, pljačkaju naselja i uništavaju rimske gradove. Grčko i rimsko će se stanovništvo sasvim povući u priobalje, u utvrđene gradove i na ostrva. Tako, punih nekoliko decenija, Avari i Sloveni haraju Balkanom, opsedaju Solun, a potom i sam Carigrad. Balkan stoga dobija i novo ime – Sklavinija.

Među pristiglim južnoslovenskim plemenima, kako će kasnije zabeležiti Konstantin Porfirogenit, nalaze se i plemena Srba i Hrvata. No, ona dolaze nešto kasnije, nezavisno od bujice koju predvode Avari. Ovo se zbiva u doba cara Iraklija sa kojim Srbi, u šta gotovo nema sumnje, stupaju u saveznički odnos. Inače, Iraklije će obnoviti granicu, umiriti slovenska plemena, pa čak odbiti i više opsada, ali Balkan će trajno promeniti svoj lik.

”Svi ostali varvarski upadi koje je Carstvo tada doživelo imali su prolazan karakter. Sloveni su, naprotiv, ostali na Balkanu za sva vremena i postali jedan od najvažnijih faktora vizantijske istorije”, navodi Ostrogorski u ”Istoriji Vizantije”. Njihov dolazak, što je važno reći, nije samo okončao antičku epohu, nego je i produžio život same Vizantije. Novo stanovništvo predstavljaće biološku bazu budućeg carstva.

No, sve do njihovog pokrštavanja u narednim vekovima, Sloveni na Balkanu čine novu, nalik na klin, nepremostivu pagansku barijeru između hrišćanskog Istoka i hrišćanskog Zapada. Ona je i religiozna i kulturna i jezička, jer označava i kraj dominacije latinskog jezika u Ervopi. Često se kaže kako su Južni Sloveni na Balkanu na razmeđu, granici Istoka i Zapada, ali se zaboravlja da su ovu granicu delimično – sami napravili.

Slobodan Bubnjević

Izvor: Nauka kroz priče

Foto: carloslorite, Pixabay

Чланак Kako su Sloveni izašli sa margina istorije? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Trenutno, četvrtinu svetskog tržišta knjiga čine kriminalistički romani, a rastuća popularnost ovog žanra, pa time i isplativost ne samo za izdavače već i za autore, dovela je do toga da ponuda višestruko premaši tražnju.

U situaciji kada uporedo sa vrtoglavim umnožavanjem pisaca koji isključivo ili barem povremeno pišu krimiće podjednako vrtoglavo rastu i očekivanja čitalaca od takve vrste književnosti, sve češće se dešava da i vrlo kvalitetni autori, koji pišu na engleskom jeziku, ne prolaze kod izdavača i primorani su da sami izdaju svoja dela.

Prva zbirka balkanske krimi priče

Čemu onda mogu da se nadaju autori trilera koji pišu na „malim“ jezicima, kao što su balkanski, i kakva je budućnost kriminalističkog žanra na Balkanu? Možda nije ushićujuća, ali je verovatno bolja od budućnosti balkanskih država.

Potvrda za ovu tezu je prva zbirka balkanske kratke krimi priče „BalkaNoir“, koju je izdala izdavačka kuća „Kastanjotis“, veoma poznata i cenjena u Grčkoj. Antologija sadrži dvadeset i jednu, po prvi put objavljenu kriminalističku priču, čiji su autori po tri pisca iz Rumunije, Bugarske, Grčke, Turske, Hrvatske, Slovenije i Srbije, kao i sedam eseja o istoriji kriminalističkog žanra u ovim zemljama.

Gde je ideja nastala? Naravno u kafani!

Inicijatori zamisli da se Balkanci konačno udruže, makar to bilo i u oblasti kriminalističke fikcije, su dvojica grčkih pisaca, Vasilis Danelis i Janis Ragos. Ragos je novinar koji kaže da obožava da piše i kriminalističke romane, kao i scenarije za filmove i serije. Okupiran je prilično nekonvencionalnim projektom – da klasike grčke književnosti preradi u kvalitetne stripove.

Danelis voli da napominje da je znatno mlađi od svog sunarodnika, pa je zato do sada stigao da objavi samo četiri kriminalistička romana. Poslednjih godina živi u Istambulu, gde je na turski preveo zbirku krimi pripovedaka grčkih autora, a priprema se da na grčki prevede odabrane turske pisce koji se bave ovim žanrom.

Njih dvojica priznaju da se ideja o balkanskom noaru pretočenom u zajedničku knjigu, kao i sve drugo na ovim prostorima, „krčkala“ prilično dugo. Nastala je još pre sedam godina, na skupu u Cirihu posvećenom nordijskom noaru, da bi potom nekolicina balkanskih pisaca – gde drugo nego u kafani – započela razgovor o tome zašto mi koji živimo u balkanskim državama znamo „u dušu“ američke, britanske i skandinavske pisce trilera, a ne znamo gotovo ništa o tome šta se dešava u tom žanru na stotinak kilometara od nas?

Društva opsednuta politikom

Pošto je zamisao propisno „odležala“, Ragos i Danelis su krenuli u akciju, povezali se sa kolegama iz još šest balkanskih zemalja i dokazali da je večito zavađeni komšiluk moguće ubediti da nađe zajednički jezik.

Iako se okupljeni autori većinom nisu prethodno poznavali, pokazalo se da su njihove priče slične po istovetnom pogledu na društvo u kojem žive i stvaraju. Mada politika nije glavna tema, sve priče su veoma politički obojene, i slično francuskom filmskom noaru koji je nastao tokom Drugog svetskog rata i bio preteča svih ostalih, koriste kriminalistički zaplet da bi kritikovali turobne političke i ekonomske prilike.

Ipak, balkanski noar je specifilčan po izrazitom smislu za humor, a pisci su skloni eksperimentisanju i koriste različite podžanrove da bi napravili nešto novo.

Iskustvo iz „prve ruke“

Ujedno, slični su i razlozi zašto krimi priča u balkanskim zemljama ni izdaleka nema tradiciju kao u zapadnim društvima.

Države bivše Jugoslavije, Bugarska i Rumunija, decenijama su obitavale u socijalističkom sistemu koji je sve vrste društvenih patologija pripisivao isključivo protivničkoj, kapitalističkoj ideologiji. Pri tome, kako skreće pažnju bugarski pisac Emanuel Ikonomov, situacija u bivšoj SFRJ je bila više nego napredna u poređenju sa cenzurom koja je vladala u Bugraskoj i drugim državama Istočnog bloka.

Najpoznatiji pisac kriminalističke proze u bivšoj Jugoslaviji bio je hrvatski autor Pavao Pavičić, koji je početkom osamdesetih čak dobio i Ninovu nagradu za svoje delo „Večernji akt“.

Prema oceni zagrebačkog pisca Ivana Sršena, postjugoslovenska krimi priča u Hrvatskoj je još u povoju, a jedan od najautentičnijih predstavnika je Nenad Stipanić, autor knjige „Odlično je baviti se kriminalom“, koja je izdata i u Srbiji. Stipanić piše „iz prve ruke“ jer je devedestih radio kao izbacivač u klubovima i prisustvovao rađanju hrvatskog podzemlja kakvo do tada nije postojalo.

Zajedničko Balkancima: država ima monopol nad kriminalom

S druge strane, Turska za sobom ima dugu istoriju autoritarnih režima, a na vrhuncu Hladnog rata je bila pod vojnom diktaturom, kao i Grčka. „To baš nisu okolnosti koje podstiču kritiku“, konstatuje Danelis i cinično dodaje kako je Grcima posle bilo sve bolje i bolje, „pa vreme za krimi roman nikako nije stizalo na red“.

Pema njegovom i mišljenju njegovih kolega, zajedničko istorijsko nasleđe za sve balkanske zemlje koje je aktuelno i danas, ogleda se u nepoverenju građana u sistem u kome je korupcija pravilo a ne izuzetak i gde je država ta koja ima monopol nad kriminalom.

Gde na Balkanu naći poštenog policajca koji će na kraju i da pobedi?

Stoga i pisci kriminalističke litarature imaju isti problem: kako za glavnog junaka odabrati policajca koji je deo takvog sistema a da čitaocima deluje uverljivo da je on odlučan da se po svaku cenu bori protiv svojih nalogodavaca, pa još na kraju i da pobedi?

„Ako je policajac na dnu tog sistema, onda nije u stanju ništa da uradi. To bi možda i moglo da prođe u jednoj priči, ali ne može se praviti serija o njemu. Ako je pri vrhu, on neminovno mora da bude partijski podoban, da se već ušemio sa vlašću i da je pristao na sve one stvari na koje junak romana ne sme da pristane“, komentariše srpski pisac Marko Popović.

On dodaje da su zato glavni junaci balkanskog noara „skrajnuti pojedinci“, koji mogu da postignu samo male, lične pobede, ali ne i da se izbore za društvenu pravdu ili da bilo šta značajno promene.

Manjak kvalitetnih pisaca, višak loše književnosti

Popović veruje da će sve očiglednije interesovanje za pravljenje domaćih kriminalističkih serija uticati i na bolji status domaće noar literature kod izdavača i čitalaca u Srbiji.

Njegove kolege, Verica Vinsent Kol i Đorđe Bajić, dodaju da osim toga što domaći krimi romani i dalje nisu isplativi za renomirane izdavačke kuće koje bi mogle da promovišu i podstaknu razvoj ovog žanra, problem je i tome što ima malo zaista kvalitetnih pisaca, a više loše književnosti. U Srbiji, kažu, nedostaje profesionalna obuka za pisce žanrovske literature, „jer da bi nešto postalo umetnost, prvo mora da se izuči zanat“.

Srećan kraj na Balkanu samo u naučnoj fantastici

Trenutno je najrazvijenije tržište u Grčkoj, gde se godišnje objavi u proseku oko 60 kriminalističkih romana domaćih autora, zahvaljući i posebno osnovanom autorskom klubu koji zajedno sa izdavačima i kritičarima afirmiše ovaj deo domaće književnosti.

Što se tiče perspektive u ostalim balkanskim zemljama, zaključak je da imajući u vidu nivo nasilja u savremenom svetu ovaj žanr svakako ima budućnost, verovatno i bolju nego sama balkanska društva. Primetno je i da sve više mlađih pisaca povezuje triler sa fantastikom, jer kako složno primećuju balkaski autori krimi romana – srećan kraj na Balkanu je moguć samo u oblasti naučne fantastike.

Zorica Žarković

Foto: Sammy-Williams, Pixabay

Чланак Balkanski noar: Ko bi na Balkanu poverovao u lik dobrog policajca? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Jedna od veoma retkih šala o Evropljanima, govori o evropskom konceptu raja i pakla. Raj je tamo gde su policajci Britanci, glavni kuvari Francuzi, mehaničari Nemci, ljubavnici Italijani, a gde sve organizuju Švajcarci. Pakao je tamo gde su glavni kuvari Englezi, mehaničari Francuzi, ljubavnici Švajcarci, policajci Nemci, a gde sve organizuju Italijani.

„Globalizacija“ Evrope u ujedinjeni ekonomski prostor nije zatrla stereotipe o evropskim narodima, netrpeljivosti proizašle iz komšijskih razlika, niti je uspela da proizvede „globalni“ evropski duh. Šta više, ni danas nije jasno gde je, ustvari, granica Evrope i čime se ona određuje?

Gvozdena zavesa koja je delila Evropu na Istok i Zapad je odavno formalno prestala da postoji, ali ona i dalje obeležava evropski prostor ne samo kada se premerava ko vuče a ko kaska i koči ekonomski napredak, nego možda još više u predstavama ko je kolevka evropske kulture, a ko njena periferija i na kraju – teška zabit.

Od dve države s jednim narodom, do jedne države s dva naroda

Do koje mere je Evropa i dalje podeljena u pogledu svog identiteta najbolje pokazuje primer države koja ekonomski predvodi Stari kontinent. Nemačka, uprkos zajedničkoj nacionalnoj državi, i dalje nije rešila pitanje nacionalnog identiteta. Razlika u odnosu na vreme kada je postojao Berlinski zid je suštinski samo u tome da je rascep između Istoka i Zapada postao unutrašnje pitanje i da je sa međunarodne scene prebačeno u domaće dvorište.

Dok su pre 1990. godine to bile dve nemačke države i navodno jedan narod, sada je to, paradoksalno, ponovo jedna nemačka država, ali sa dva nacionalna identiteta. To znači da, uprkos zajedničkoj novčanoj valuti i državnom aparatu, rasparčani nacionalni identitet se odražava kroz različitu kulturu, iskustva i svakodnevni život, piše Ksenija Šabec, socilog i predavač na Fakultetu za društvene nauke Univerziteta u Ljubljani u svojoj studiji „Na dnu Evrope ili na vrhu Balkana“.

„Loša kopija originala“

Ipak, biti Istočni Nemac u današnjoj Nemačkoj je, iz stereotipnog ugla zapadne civilizacije i kulture svakako ogromna prednost u odnosu na „ideološku sabraću“ u drugim bivšim komunističkim državama na tlu Evrope. Istočna Evropa se i dalje tretira kao nešto drugo i različito, a neretko i kao direktno negativno u odnosu na „originalnu Evropu“.

Pobeda jednog ekonomskog sistema, zapadnog kapitalizma, nametnula se i kao društveni i kulturološki obrazac šta su izvorne i jedine priznate evropske vrednosti. Gomila ljudi iz bivšeg socijalističkog bloka je u patološkoj potrazi za novim identitetom, novim „imenom i prezimenom“ u nastojanju da se približi tom „jedinom pravom“ evropskom duhu oličenom u Evropskoj uniji. Istovremeno „crvena zvezda je sa podjednakim žarom stigmatizovana kao i njena ’žuta imenjakinja’ pre i tokom Drugog svetskog rata, postavši njena naslednica“, kaže Šabec.

Istok podstanar, Balkan beskućnik  

Ako je Istočna Evropa podstanar na sopstvenom tlu, onda je Balkan beskućnik od koga bi dobro uređena i skućena zapadna Evropa najrađe okrenula oči, samo kad ne bi bio tako geografski blizu. Taj „tamni vilajet“  i „oprijentalni atavizam“ na dalekoj periferiji Evrope predstavlja večiti izvor problema, sa kojim Zapadna Evropa ne zna šta da radi a koji je posebno stigmatizovan ratovima koji su okončali postojanje Jugoslavije.

Na pitanje zbog čega zapadnoevropski stručnjaci u ogromnoj meri ne poznaju balkansku istoriju, iako im je Balkan „pod nosom“, slovenački sociolog Jan Makarovič ima netipičan odgovor za današnje licemerno vreme političke korektnosti. Makarovič ironično kaže da je glavni izvor evropskog poznavanja Balkana – verovatno pisac Karl Maj i njegova slika divlje, egzotične zemlje, u kojoj se žene nikada ne odvajaju od feredže, a muškarci od sablje, i gde uprkos različitim verama, narodima, jezicima, pismima, mentalitetima i rasama, neprestano vlada nasleđena mržnja.

„Breme belog čoveka“ među balkanskim brđanima

To je slika zemlje „polupismenih brđana“, kojom vladaju plemenski vladari i krvna osveta, gde se ljudi bore za zemlju, žene i relikvije, i gde još uvek važi zakon krvi, zemlje, pesnice i pola. „Uz takvu sliku Balkana, svakog pravog Britanca obuzimaju plemenita osećanja, koja su ispunjavala njegove pretke u vremenima kolonizacije Afrike, kada su pokušavali da tamošnje poglavare odviknu od ljudožderstva i sličnih nepodobnosti. Slično tome bi trebalo preuzeti na sebe ‘breme belog čoveka’ i opametiti te balkanske divljake, naučiti ih civilizaciji“, kaže Makarovič.

Uostalom, ako još ima nostalgičnih u današnjim usitnjenim balkanskim državicama koje su činile nekadašnju Jugoslaviju da smo u njeno doba bili „neko i nešto“ u očima celog sveta, pa i Zapada, Ksenija  Šabec kao otrežnjenje navodi izajvu Dejvida Andersona, bivšeg ambasadora SAD u Jugoslaviji od 1981. do 1985. godine. Anderson je o Jugoslovenima zapisao sledeće:

„To je perverzna grupa naroda, po svom ponašanju veoma slična plemenskoj; sumnjičavi su i nepoverljivi jedni prema drugima, naizgled ljubazni, ali zapravo veoma cinični, stalno spremni na borbu, ponosni na svoju ratničku istoriju i sasvim nesposobni da se suoče sa modernim svetom“.

Balkan kao projekat bez ičeg ljudskog

Srećom, moderni svet se posle raspada Jugoslavije i komunističkih sistema na istoku Evrope, samoinicijativno suočio sa zaostalošću u komšiluku, osnovaši čak i posebnu banku za njegovu obnovu i rekonstrukciju. Doduše, mnogo tog novca se vratilo obnoviteljima kroz usluge njihovih konsultanata, ili je završilo u mermernim holovima njihovih hotela i kompanija koje su došle u potragu za jeftinom radnom snagom, kaže Šabec.

Balkan je uzdignut još jednu stepenicu više i stavljen pod svojevrsni patronat, to je postao raj za bezbrojne razvojne agencije i nevladine organizacije. Balkan je postao projektni zadatak, a rečnik kojim se sada opisuju balkanske države i ljudi koji u njima žive teško da asociraju na bilo šta ljudsko. Balkan i sva njegova istorija, tradicija i kultura sada se svode na: izgradnju kapaciteta, obuku trenera, unapređenje okruženja, umrežavanje, prikupljanje sredstava, održivost, izlazne strategije, monitoring, evaluaciju…

Preprodavci balkanske tradicije

Kako reaguju Balkanci na ulogu „evropskih parija“? Postoji nekoliko vrsta pokušaja bekstva od stigmatizacije.

Prvi je doslovno bekstvo, a u poslednje vreme pravi egzodus sa „uklete teritorije“ u zapadne države. Drugi je bekstvo u suprotnom pravcu – u šovinističku histeriju.

Treći je „postmodernističko“ isticanje balkanskih specifičnosti u tradiciji i kulturi. Ova varijanta, naizgled najkonstruktivnija, ima dve glavne zamke. Prva je komercijalizacija tradicije kroz ekskluzivne preprodavce „lokalnih boja“ u filmskoj, muzičkoj i kulinarskoj industriji, s tržišnom logikom da ako velikih specifičnosti i nema, treba ih izmisliti.

Druga zamka je još pogubnija po autentični kulturni identitet i tradiciju. To je „balkanska popularna kultura“ koja nudi „egzotiku“ u vreme sveopšte dosade i sterilizacije zapadne kulture. Balkan se predstavlja kao mesto užitaka koji su nedostupni u Evropi, sve je frenetično, prenaglašeno i skandalozno. Time se veličaju upravo one karakteristike Balkana koje mu Zapadna Evropa stalno pripisuje: nazadnjaštvo, orijentalnost, neuljudnost, necivilizovanost… Ukratko, balkanske zemlje same sebe reklamiraju kao zabit u kojoj je dozvoljeno – i to za male pare – sve što je u civilizovanoj Evropi odavno postalo nezamislivo.

Istok je i dalje samo „privezak“ Zapada

Zato, kaže Šabec, kada se govori o evropskim integracijama, nužno je razlikovati ujedinjavanje iz ekonomskih razloga, od onog ujedinjavanja koje pokušava da od Evrope stvori zajednički duhovni prostor sa svojim bogatstvom ideja, zajedničkim istorijskim sećanjem, identitetom, ukratko, sa svojim razlogom postojanja.

Dok je prvo ujedinjavanje nesumnjivo dobrodošlo i pre svega nužno, drugo je često samo slepa senka prvog – Istok je, a posebno Balkan, i dalje samo „privezak“ Zapada. Ekonomsko ujedinjavanje donosi kratkoročno dobru prognozu i ekonomski uspeh, ali dugoročno ostavlja za sobom duhovnu prazninu, jer ne ostaje mnogo toga što bi pojedincu koji i dalje „tranzitira“ ka „originalnim evropskim vrednostima“ donelo osećaj ne samo pojedinačne, već i kolektivne samosvesti.

Piše: Zorica Žarković, Biznis i finansije – Bif.rs

Чланак Na dnu Evrope ili na vrhu Balkana се појављује прво на Biznis i Finansije.