Prema njenim rečima na Balkanu je “mnogo teže baviti se umetnošću i zarađivati za život i porodicu nego što je to u drugim, razvijenijim delovima sveta. Pogotovo ako ste mladi i na početku karijere. Ja uspevam da se izborim sa troškovima života, ulaganjima u dalji rad i razvoj, ulaganjima u materijal i u produkciju izložbi izvan zemlje samo zato što se osim slikarstvom bavim i grafičkim dizajnom”.

Grafički dizajn joj donosi prihode potrebne za život, a pored njega bavi se i crtanjem ilustracija za knjige i časopise, organizovanjem izložbi, umetničkih radionica za decu i odrasle, team buildinga, kao i humanitarnih akcija.

U kojoj meri onda umetnik mora da bude i preduzetnik?

H. Kostić: Na početku skoro pa na dnevnoj bazi, ukoliko nema agenta ili tim koji radi sa njim. Na samom početku karijere krenula sam u “Izazov 365”. Svakog dana crtala sam crtež i objavljivala na društvenim mrežama. Izazov je trajao čak 800 dana!

Bila sam opsednuta željom da postanem bolja umetnica i namerom da zarađujem od umetnosti. Novac od drugih poslova koje sam radila ulagala sam u materijal, knjige, sponzorisanje objava na mrežama.

Svuda sam nosila male radove i čekala priliku da ih pokažem. Slala sam upite za saradnju mnogim firmama. Često nisam dobijala odgovor, ali bi se desilo da me neko pozove za saradnju.

Isto kao pre pet godina, kad sam počela, i dalje tražim prilike. Uvek sam budna da uočim gde bi nešto moglo da se odradi, kreira, predloži saradnja. To je zbog ogromne stvaralačke energije, a i jako sam uporna.

Osećam da je pitanje trenutka kad ću doživeti proboj na svetsku scenu. To je ono o čemu najradije pričam s prijateljima, o čemu maštam i čemu sam posvećena.

Pre nekoliko dana zatvorena je vaša izložba u Beogradu. Da li je teško ući u galerijski prostor u zemljama regiona?

H. Kostić: Samostalna izložba u SKC “Srećnoj galeriji” je prošla fenomenalno. Na otvaranje su došli uspešni ljudi, glumci, modni kreatori, koje sam pre gledala samo na tv-u ili mrežama. Nekoliko slika je prodato i moram neskromno da priznam, na toj izložbi su izloženi moji najbolji radovi do sada.

Kada iza nekog stoje dobri radovi nije teško naći prostor u galerijama. Dešavalo se da kada sam imala drugačije opuse radova apliciram na nekim mestima u regionu i budem odbijena. Ali, isto tako sam na tim mestima kasnije dobijala termin kada su mi radovi bili bolji.

U tom kontekstu mislim da nije teško, možda je to čak najlakši deo aktivnosti jednog umetnika. Zato do kraja ove godine planiram još jednu izložbu u Beogradu, stalnu postavku mojih radova u luksuznom hotelu u Londonu i izložbu na Rubix festivalu u Porto Montenegru.

Andrijana Cvetićanin

Izvor: Biznis u regionu

Foto: Lična arhiva

Чланак Hajdana Kostić: Balkanski umetnici moraju biti i preduzetnici се појављује прво на Biznis i Finansije.

Reč je o delu italijanskog konceptualnog umetnika Mauricija Katelana koje je pre nekoliko godina podiglo prašinu u javnosti budući da je reč o svežoj banani zalepljenoj za zid najobičnijom lepljivom trakom. Iako ovo umetničko delo ne može imati rok trajanja poput Ticijanovih slika ili Mikelanđelovih skulptura, ono je prodato za 120.000 dolara.

Katelanovo umetničko delo sa bananama postoji u tri varijante i ta edicija se zove “Komičar”. Jednu od tih zalepljenih banana Katelan je izložio i u pomenutom muzeju u Južnoj Koreji, međutim gladni posetilac, student Noh Hjun-su, bio je slobodan da se posluži. Tako je Katelanovih 38 dela izloženih u Leumu spalo na 37.

Na pitanje zašto je to uradio, student je naveo da tog jutra nije stigao da doručkuje te je glad utolio izloženom bananom, a uostalom, budući da umetnika smatra borcem protiv autoriteta, mislio je da će njegov čin “pobune protiv pobune” biti simpatičan umetniku.

Kastelan međutim uopšte nije reagovao na ovaj čin pobune, a njegovo umetničko delo ubrzo je osveženo novom bananom. Kao što uostalom osoblje muzeja čini na svaka tri dana, jer bi u suprotnom to voće potamnelo i propalo.

Izvor: Food and wine

Foto: Louis Hansel, Unsplash

Чланак Gladni posetilac pojeo umetničko delo izloženo u muzeju се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Svako dete je umetnik. Problem je ostati umetnik nakon odrastanja”, rekao je slavni španski slikar Pablo Pikaso. Nismo svi rođeni da postanemo poznati svetski umetnici, ali maštovitost jeste najvažniji pratilac detinjstva, dok ne počnemo da je gubimo sazrevanjem, pritisnuti realnošću i brigom da li ćemo zaraditi dovoljno novca za život. I tako, jureći novac da bismo živeli, često završimo u kreativnom siromaštvu.

Ipak, umetničke sklonosti i briga o materijalnoj sigurnosti ne moraju uvek biti najveći neprijatelji. O tome najbolje svedoči jedan domaći preduzetnički poduhvat, poznat mnogim roditeljima pod nazivom „Radionica Žvrlja“. U pitanju je mala firma čiji se nakit izdvaja iz mase raznobojnih đinđuva, ogrlica i narukvica koje se prodaju preko interneta. Ali ne po bojama ili nesvakidašnjim materijalima, već po tome što ovaj nakit ima dvojaku funkciju – da izgleda zanimljivo ali i da čuva najdragocenija sećanja. A to su sećanja roditelja na prve crteže njihove dece.

Dete je roditelj „Žvrlje“

Mina Vesković, profesorka srpskg jezika i književnosti, došla je na ovu ideju pre pet godina, a svoju ljubav prema deci prenela je i na novi posao. „Uvek pokušavam da definišem šta sam u ’Žvrlji’. U Agenciji za privredne registre kažu da sam vlasnica, a u radionici me zovu mama Žvrlja“, počinje Mina razgovor o svojoj poslovnoj filozofiji u kojoj nisu najvažnije brojke o produktivnosti, zaradi i sličnim ekonomskim pokazateljima, već – ljudi.

Vlasnica „Žvrlje“ ističe da je glavni „saučesnik“ u rađanju ove ideje bila njena ćerka, kada je kao mala nacrtala svoj prvi crtež. „Želela sam da sačuvam taj crtež, ali tako da mogu uvek da ga imam uz sebe. Da sam nosila presavijen papir u džepu ili torbi, on bi se verovatno do sada već izgužvao i pocepao. Razmišljajući o tome, shvatila sam da postoji bolji način za čuvanje ove uspomene – da pretočim crtež moje ćerke u ogrlicu, koja će me trajno podsećati na dane njenog detinjstva”, priseća se Mina Vesković.

Originalnu ideju je smislila mama, ali je u njenoj realizaciji pomogao tata koji je pronašao dobrog majstora za izradu nakita, koga u ovom malom porodičnom preduzeću nazivaju – mađioničarem.

Mađioničar je uspeo da od ćerkinog crteža napravi pravo malo umetničko delo, koje Mina i dan-danas nosi. Kaže da je ogrlica podseća i na to kako nam naša deca u detinjstvu pridaju mnoštvo pozitivnih osobina i vide nas drugačije nego što mi sami sebe doživljavamo. „Ćerka me je na tom crtežu prikazala kao ’Čiča Glišu’ sa gomilom čuperaka. I sve na meni je šareno, i kosa i haljina. To ne odgovara mom izgledu u stvarnosti, ali moram da priznam da mi je prijalo što me je dete videlo kao razigranu, veselu osobu”, prepričava Vesković kako je izgledao crtež iz kojeg je nastala „Žvrlja“.

Ogrlica i privezak izrađeni po tom crtežu uveli su je u svet preduzetništva. Kada su taj komad nakita videle tetke, prijateljice, njihove prijateljice i drugi, Mina je dobila mnoštvo pohvala, koje su je ohrabrile da se upusti u ovu, nesvakidašnju proizvodnju.

„Imala sam ogromnu sreću da ’Žvrlja’ nastane u krugu prijatelja, koji se bave različitim delatnostima. Oni su mi pomogli da osmislim ceo poslovni proces, od izrade nakita, njegovog pakovanja i fotografisanja, do toga kako da isplaniram prodaju“, priča Vesković. Razvoju poslovanja, koje je od početka bilo detaljno razrađeno, doprinele su i društvene mreže, koje početnicima u poslu pružaju mnoštvo mogućnosti za jeftinu, pa čak i besplatnu promociju.

No, i pored navedenih marketinških prednosti na internetu, naša sagovornica tvrdi da su najbolja reklama zadovoljne mušterije, koje svoju „Žvrlju“ svuda nose sa sobom i pričaju kako je ona nastala.

Svaka „Žvrlja“ ima poseban život

Svaka „Žvrlja“ ima svoju priču i svaka je namenjena nekoj posebnoj osobi. Najčešće su to mame, a odmah iza njih tate, bake i tetke. „U pitanju su uglavnom portreti dragih osoba, jer deca najčešće crtaju članove svoje uže familije. Međutim, dešava se i da izrađujemo nakit u vidu prvih slova, prvih reči ili prvih poruka, kao i portrete kućnih ljubimaca“, nabraja Vesković šta sve traže kupci, koji nakit uzimaju ili za sebe, ili kao poklon za osobu koja je bliska malim „umetnicima“.

Radionica izrađuje uglavnom one komade nakita na kojima je moguće reprodukovati crteže dece, a to su ogrlice, narukvice, minđuše, broševi, igle za kravate i privesci za ključeve.

Ogrlice se najviše prodaju, a njihov najvažniji deo je privezak koji prikazuje ono što su mališani nacrtali. Izrađuju se od plemenitih metala kao što su srebro i zlato, po dimenzijama koje su „Žvrljin“ standard, a cena se određuje na osnovu crteža. Radionica metale otkupljuje od građana, što je postupak za koji je registrovana kao proizvodna delatnost. Vesković napominje da se i u njenom poslu osećaju posledice aktuelne krize koja je podigla cene plemenitih metala, ali da se i dalje trudi da „Žvrlje“ budu cenovno dostupne „svakoj mami, u svakom delu Srbije“.

To ne znači da je prodaja ograničena samo na našu zemlju – ovaj nakit često putuje i u inostranstvo, ponajviše u Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, ali i na neke mnogo udaljenije destinacije, pa čak i preko okeana.

Kako se pravi „Žvrlja“

Da bi se „Žvrlja” zaputila po Srbiji i svetu, potrebno je mnogo rada u radionici. Na pitanje kako nastaje „Žvrlja“, Mina Vesković odgovara: „Kada crtež prosledim majstorima, najpre razaznajemo šta je nosić, a šta pupak ili mašna. Uvek im prepričam kako je nastao crtež, odnosno da li je to mama kada pođe na posao ili tetka koja se vratila od frizera. To je i najlepši deo ovog posla, jer sa ljudima delimo uspomene. Majstor, potom, verno precrtava svaku tačku i čuperak, pa obrađuje plemeniti metal na način koji taj komad nakita čini atraktivnim i originalnim. Tako postižemo taj neobični efekat, da nakit istovremeno izgleda kao naivni dečiji crtež, ali i kao nešto najvrednije na svetu. Opštem utisku doprinosi i činjenica da je ’Žvrljin’ nakit unikatan i da se izrađuje ručno“.

Radionica sada sarađuje sa nekoliko majstora, a posla je bilo i tokom pandemije, mada je broj porudžbina varirao od meseca do meseca. Najbolji mesec za ovo preduzeće je avgust, kada se, po nekom nepisanom pravilu, uvek naručuje najviše nakita.

Mina Vesković kaže da još ne može da živi samo od ovog posla, ali da to ne umanjuje uživanje u onome što radi. Uživanja je mnogo, i u radionici dok prave nakit, i van nje kada dele radost sa ljudima koji vole „Žvrlju“. Zato naša sagovornica ističe da nema ambicije da ovaj posao pretvara u industriju za što masovnije tržište, jer bi to obesmislilo ono što „Žvrlju“ čini – „Žvrljom“.

Marija Dukić

Biznis i finansije, broj 196, april 2022. 

Foto: Žvrlja

Чланак Proizvodnja nakita prema dečjim crtežima: Najvrednija „Žvrlja“ za mame i tate се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema američkom zakonu o autorskim pravima, sutra će nekih 400.000 kreatvnih dela postati javno vlasništvo, što znači da će svako smeti da ih objavljuje ili adaptira onako kako želi, bez plaćanja autorskih prava, čak i bez obaveze da pita autora da li sme da ih koristi. U pitanju su dela nastala 1926. ili pre te godine.

Neka od njih su veoma poznata poput Bambija, Vini Pua, knjige „Valden: Život u šumi“, kao i pojedinih novela Hemingveja i Foknera.

Izvor: Recruitment News UK

Foto: Pixabay

Чланак U 2022. godini Bambi i Vini Pu prestaju da budu zaštićeni autorskim pravima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Trenutno slike najpoznatijih domaćih uličnih slikara možete pogledati na specijalnoj izložbi UNICEF-ovih jedinstvenih digitalnih tokena koja se održava sa ciljem obezbeđivanja asistivne tehnologije za razvojna savetovališta i vrtiće u Srbiji, kako bi deca sa smetnjama u razvoju dobila pomoć za komunikaciju sa vršnjacima i odraslima.

Među autorima izloženih radova našli su se Dejan Ivanović, Mihajlo Prostran, Nikola Gajić i Nikola Mihajlović, a tu je i među aktivistima i ljubiteljima ulične kulture jedno veoma poznato ime: Andrej Josifovski, odnosno njegov još poznatiji nadimak – Pijanista.

Ovog arhitektu i uličnog umetnika prestonička publika možda najviše pamti po upečatljivim performansima kao što je ogromna kašika za gladne uprkos tome što živimo u “zlatnom dobu”, zlatni bubanj ispred Narodne skupštine čiji cilj je bio da prikaže kako na nas gleda vlast – kao na laboratorijske miševe za sprovođenje eksperimenata, ili na primer akcija “dinar za kulturu” u kojoj je prosio ispred semafora ilustrujući položaj kulturnih radnika u Srbiji.

“Moj rad je uvek društveno angažovan. Samim tim u fokusu moje pažnje su naopake i štetne pojave, sviđalo se to nekome ili ne. Mislim da takvim pojavama najviše doprinosi loša politika i moram jasno da kažem da se sa njom ne slažem, jer to je egzistncijalno pitanje celog društva. Ono što ne valja mora da se popravi, bez toga se ne može u progres. Uostalom, Srbija nije carevina, pa da niko ne sme da propituje ono što stiže s vrha”, kaže Josifovski i dodaje da ta njegova iskrenost ipak ne prija svima. Zato ovaj umetnik sebe smatra personom non grata u našem društvu, odnosno nekim ko nikada neće moći da postigne zvaničan uspeh.

Ali, bar će moći svojim slikama da pomogne onima kojima je pomoć potrebna. I to je velika satisfakcija.

Kako slike i kriptovalute mogu pomoći deci s posebnim potrebama?

“Za UNICEF-ovu izložbu izdvojio sam jednu sliku koja je nastala kao predlog za mural za ovogodišnji festival. Na skici je dečak koji kroz prozor gleda u svemir. Beskrajni su dečiji snovi i uvek za pogled duži od svemira. Jedno oko zato uvek gleda kroz prozor za snove, a drugo kroz prozor koji prati zvezdane staze. Neka deca nikad ne odrastu, jer ostaju otvorenih očiju da sanjaju daleke horizonte, gde pogledi nalaze svoju sreću. Detinjstvo je magija sazdana od snova, a prozori koji žmure neće prepoznati novi dan. Trebalo bi da gledamo na svet očima deteta, jer putevi zemaljski su ujedno i zvezdani“, pojašnjava za BiF ovaj umetnik šta je motivisalo nastanak ovog njegovog dela.

Motive koje su izradili Pijanista i ostali umetnici moći će da prisvoje oni koji budu najuporniji na UNICEF-ovoj aukciji. Josifovski se nada da će njom biti sakupljeno dovoljno sredstava da se deci omogući da slede puteve svoje sreće, jer dečija sreća ne bi trebalo da ima cenu. „Očekujem da ćemo se svi snaći i u ime dece istinski otvoriti oči. Deca će ozbiljno shvatiti digitalne tokene i kupovinu kriptovalutama, zanaće da smo sa njima, jer NFT-ovi su u njihov svet stigli daleko pre nas. Uostalom, lepota umetničkog stvaranja je jedinstvena i ne bi trebalo da zbunjuje one koji su je do sada prisvajali starim parama. U svakom slučaju biće zanimljivo videti odrastanje odraslih uz pomoć dečijeg novca”, kaže sagovornik B&F-a.

Na konstataciju da se u Srbiji već godinama maltene bez prestanka sprovode raznovrsne humanitarne akcije, umetnik odgovara da je to poražavajuće, ali da je istovremeno i ohrabrujuć broj ljudi koji učestvuje u njima. “Nažalost, u Srbiji su kultura i umetnost na društvenim marginama, ali ljudi iz tih krugova i naravno sportisti su u glavnim ulogama kada je humanitarni rad u pitanju, bilo da je reč o humanitranim akcijama ili stalnoj pomoći preko njihovih fondacija. Rekao bih da su ovde sve oči gladnih, bolesnih i bespomoćnih, uprte u te ljude dobre volje i svetske humanitarne organizacije”, kaže on i izražava nadu da ćemo jednog dana možda biti društvo koje ne zavisi od nečijeg milosrđa.

Dotle, svako ko želi da pomogne u prikupljanju sredstava za decu sa smetnjama u razvoju, to može učiniti do 11. decembra u galeriji Ozone i onlajn na stranici https://donacije.unicef.rs/nft/.

Više o ovoj humanitarnoj akciji možete pročitati na ovoj stranici.

Foto: UNICEF Srbija/ Đorđe Tomić Fotokratija

Чланак Andrej Josifovski, Pijanista: Dečija sreća ne bi trebalo da ima cenu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na ova pitanja odgovor se može naći na blogu Paralaksa, beogradskog umetnika Bojana Džodana.

On nas podseća da je, dok je živeo u Parizu, Van Gog znao otići na okupljanja koja je za umetnike organizovao Lotrek. Tada bi obično nosio neku od svojih poslednjih slika, naslanjao je na zid i čekao u blizini nadajući se da će sa njom privući nečiju pažnju. Danas, kada je Van Gog jedan od najvoljenijih umetnika, a njegove slike vrede stotine miliona dolara, teško nam je da zamislimo kako bezuspešno isčekuje da neko obrati pažnju na njegov rad, i usamljen, sa slikom pod miškom, napušta druženje umetnika. No, bez obzira na predano i intenzivno svakodnevno slikanje, njegove slike nisu privlačile pažnju savremenika. Zajedno sa bratom Teom, koji se bavio prodajom umetnina, uspeo je za života da proda samo jednu sliku. Kada bi ostao bez para i u bakalnici pokušao račun da izmiri svojim platnom, pre bi pristajali da mu namirnice daju besplatno nego da za njih uzmu rad za koji nisu slutili da će jednog dana vredeti milione.

Kada vrhunski violinista svira za bakšiš

Violinista Džošua Bel bacio je svetlost iz drugog ugla na ulogu konteksta u životu umetnika i umetničkog dela. Bel je kao jedan od najpoznatijih svetskih violinista, sa preko 100 rasprodatih koncerata godišnje i zasluženom prestižnom Ejveri Fišer nagradom odlučio da učestvuje u jednostavnom socijalnom eksperimentu. U januaru 2007. godine, obukao je farmerice i duks, stavio kačket na glavu, i tako se spustio u jednu metro stanicu u Vašingtonu. Izvadio je iz futrole čuvenu Stradivari Gibson ex-Huberman violinu koju je platio skoro 4 miliona dolara i zasvirao na njoj očekujući bakšiš slučajnih prolaznika. Bez obzira na savršenstvo zvuka po kome je violina bila poznata i bez obzira na njegov vrhunski umetnički performans, od 1000 prolaznika, jedva nekoliko je zastalo da posluša njegovu muziku, a samo jedan čovek ga je prepoznao. Za nešto manje od sat vremena sviranja maestro je sakupio 32 dolara bakšiša.

Koliko zapravo vrede Stradivarijeve violine?

Violinista Bel je bio iznenađen eksperimentom u Vašingtonu jer je time pokazano da, bez obzira što se publika otima za skupe karte na njegovim koncertima, a njegovu muziku doživljava kao jedinstvenu, ukoliko bi ta savršena umetnost bila izvučena iz konteksta, mnogi je ne bi primetili. Još više od tog otkrića veru u njegovu umetnost je mogao poljuljati niz eksperimenata Klaudije Fric koji je kulminirao u Pariskom eksperimentu 2010. godine. Fricovu nije interesovala Belova muzika, nju je interesovao način na koji se Stradivarijeva veština pravljenja violina doživaljavala kao neprevaziđena umetnost. Čak i posle 300 godina njegove violine imaju status nedostižnog kvaliteta pa se neke prodaju i za više desetina miliona dolara. U dvostruko slepom eksperimentu Fricova je okupila poznate svetske violiniste i obezbedila 12 violina među kojima su bile kvalitetne moderne violine, ali i najcenjenije Stradivarijeve i Gvarnerijeve violine. Eksperiment je pokazao da ukoliko violinisti zvuk procenjuju ne znajući koju violinu sviraju, značajnu prednost daju modernim violinama u odnosu na kultne, basnoslovno skupe violine.

Ovaj eksperiment je dao jasne argumente koji su mogli da obore cenu Stradivari violine, ali bez obzira na cenu koju je Bel platio za nju, moguće je da ga uopšte ne bi interesovao iznos za koji je mogao da je proda. Da bi se to razumelo dovoljno je pročitati tekst koji je Bel napisao kada je violina koju svira trebalo da napuni 300. rođendan. U toj ispovesti on ne pokušava da objasni ili opiše savršenstvo zvuka njegove violine u poređenju sa svim drugim violinama koje postoje na svetu, on jednostavno opisuje put koji je violina prešla da bi došla u njegove ruke. Piše o velikim muzičarima koji su pre njega svirali na njoj i opisuje kako je u jednom trenutku poslužila čak i kao oružje uz pomoć koga se Huberman borio protiv nacizma i uz pomoć Ajnštajna spašavao svoje sunarodnike od Holokausta.

Pevač na jednom kontinentu, građevinski radnik na drugom

Slučaj Sikstoa Rodrigeza na još egzotičniji način govori o istoj temi. Za vreme 80-tih godina XX veka Rodrigez je u Južnoj Africi bio popularniji od Elvisa, ploče su mu prodavane u stotinama hiljada, a njegove pesme su bile simbol borbe protiv aparthejda. Ipak, obožavaoci u Africi nisu znali ništa o samom umetniku. Od uha do uha su se jedino prenosile različite glasine o načinu na koji je Rodrigez izvršio samoubistvo žrtvujući se pred publikom. Zbog toga je bilo veliko iznenađenje za njegove obožavaoce kada su, tragajući za više informacija o umetniku, 1997. godine saznali da je Rodrigez i dalje živ i zdrav i da u rodnom Detroitu radi kao građevinski radnik i nadničar budući da je njegova karijera muzičara u Americi propala. Rodrigez je živeo jednostavnim i skromnim životom potpuno nesvestan da je na drugom kraju sveta bio velika zvezda, a da je njegova muzika bila simbol društvenih promena.

Zašto je kontekst bitan?

Kao i u slučajevu Stradivarijevih violina, i u ostalim primerima teško je odvojiti delo od priče koja se vezuje za njegovo stvaranje.

Jasno je da nijedno naučno merenje savršenosti zvuka ne može oduzeti Belovoj violini priču koju on želi da dopisuje svirajući na njoj. Pitanje je da li bi Van Gog ikada bio prepoznat kao veliki umetnik da nije ostavio mnogobrojna pisma svom bratu koja su omogućila da u njegovim slikama prepoznamo priču koju je pokušavao da ispriča.

Pričajući priče umetnici nam pomažu da osetimo, osmislimo i živimo život. Kao što Bel koristi Stradivari violinu da bi njenom pričom dopunio svoju muziku, tako je i nama često potreban umetnik da bismo njegovim delom kao instrumentom dopunili i inspirisali naše živote.

Sa druge strane, umetnikov direktan susret sa životom, u pokušaju da ga ulovi za sebe i druge, može biti težak, o čemu je svedočio i Van Gog u pismima svom bratu: „Od umreti jedino je teže živeti“.

Veličina umetnika možda može da se ogleda i u spremnosti da amputira svoju umetnost shvativši da je ona često podcenjena ili precenjena u zavisnosti od trenutka i konteksta. Van Gog nije odustajao od slikanja bez obzira što niko nije primećivao njegove slike, kao što ni Bel nije prestao svirati violinu bez obzira na Vašingtonski ili Pariski eksperiment. Situacija je možda još interesantnija u slučaju Rodrigeza koji je već 1998. godine na zahtev obožavalaca iz Afrike održao prve koncerte u velikim salama pred publikom koja ga je prvih nekoliko minuta pozdravljala u transu. Kada bi se umetnik vraćao sa koncerata u Ameriku, vraćao se i skromnom životu. Kolegama na poslu bi pokazivao fotografije sa nastupa iz jednog drugog sveta u kome je bio zvezda, a oni su verovali da bi jedino smisleno objašnjenje moglo biti to da su fotografije koje im je pokazivao bile fotomontaže.

Ceo tekst možete pročitati na sajtu Paralaksa

Foto: Pixabay

Чланак Na osnovu čega zapravo cenimo vrhunsku umetnost? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Umetnost ipak ima cenu, ako umetnik želi da proda svoje delo. Šta više, utvrđivanje cene na ovom specifičnom tržištu je vrlo složeno, jer je veoma teško primeniti klasične ekonomske metode kao što je, na primer, da se izračunaju troškovi nastanka nekog dela i onda uvećaju za određeni procenat dobiti. Zato se za umetnička dela, kolekcionarske i antikvarne predmete, cena određuje kombinacijom više različitih metoda.

Osnovne metode utvrđivanja cene umetničkog dela su direktna, indirektna, administrativna i metoda parifikacije, a koje se primenjuju u zavisnosti o kakvom delu je reč, ko su relevantni akteri kupoprodajne transakcije, te da li se prodaja obavlja na primarnom ili sekundarnom tržištu, objašnjava Hristina Mihić iz Grupe za kreativnu ekonomiju u analizi „Ekonomsko vrednovanje umetničkih dela i njihova prodaja“.

Prilikom direktne prodaje, cena se određuje nagodbom između autora umetničkog dela i kupca, dok indirektna podrazumeva učešće trećeg lica, odnosno procenu koju najčešće vrše kustosi, istoričari umetnosti ili veštaci za procenu vrednosti. Cena se utvrđuje na osnovu kretanja tržišta, tražnje za delima, formata i tehnike izrade dela, njene inovativnosti, veličinom ponude i slično.

Administrativna metoda predstavlja arbitrarno određivanje cene i ona se primenjuje kada dođe do spora oko vrednosti nekog dela, što se često događa na tržištu starog slikarstva, ili u slučaju kada država otkupljuje umetnička dela.

Metoda parifikacije je najčešća metoda utvrđivanja cene umetničkog dela, naročito kod aukcijske prodaje, ali i u slučajevima kada nedostaju činjenice za utvrđivanje cene umetničkog dela, ili ukoliko posrednik smatra da dostavljeni podaci nisu relevantni i verodostojni. Tada se pristupa upoređivanju sa cenama koje su slična dela postigla na tržištu pod sličnim okolnostima (format, autor, period nastanka, tehnika,), a ovaj metod se uglavnom primenjuje na sekundarnom, kao i na kategorisanom umetničkom tržištu, gde se neprestano vrše revizije vrednosti umetničkih dela.

Zrno po zrno, aukcijska pogača

Aukcijska prodaja umetničkih dela ima određene specifičnosti. Aukcijske kuće za svoje klijente vrše procenu vrednosti umetničkog dela pre aukcije, i to kroz procenu fer tržišne vrednosti za koju veruju da se može postići na aukciji i procenjene vrednosti osiguranja dela od uništenja, krađe i oštećenja.

U zavisnosti od želje prodavca, umetničko delo se može prodavati na dva načina. Prvi je slobodnim nadmetanjem, kada potencijalni kupci licitiraju vrednost umetničkog dela, pri čemu je svako povećanje ponude uobičajeno za 10% veće od prethodno licitirane vrednosti. Drugi se primenjuje kada prodavac zahteva prodaju po takozvanoj rezervisanoj ceni, odnosno minimalnoj prodajnoj ceni koju je odredio pre početka aukcije.

Rezervisana cena može biti fiksirana ili diskreciona. Fiksirana je naznačena u apsolutnom iznosu aukcijskoj kući pre početka aukcije, a u slučaju da se ona ne postigne, delo ostaje neprodato. Diskreciona rezervisana cena nije eksplicitno naznačena pre aukcije, što omogućava prodavcu da prihvati ponudu koja je izlicitirana kao najviša na aukciji, a koja je nešto niža od njegovih očekivanja.

Praksa aukcijskih kuća je i da nude garantovane cene koje mogu ohrabriti prodavce da održe visoke cene za ekskluzivne primerke umetničkih dela. Na primer, aukcijske kuće mogu garantovati prodavcu naplatu rezervisane cene umetničkog dela, nezavisno od toga da li će najveća ponuda na aukciji dostići njen iznos.

Proces funkcioniše tako što u slučaju da se postigne cena veća od rezervisane, koju je garantovala aukcijska kuća, ostvareni prihod se raspodeljuje između aukcijske kuće i prodavca u srazmeri 30%:70%.

Aukcijske kuće su glavni igrači u prodaji umetničkih dela na sekundarnom tržištu, a cena se formira tako da im osigurava proviziju od oko 20% od prodajne cene, koja se naplaćuje prodavcu. U aukcijskoj prodaji, dodatni troškovi koji povećavaju cenu umetničkog dela jesu i troškovi premije koju aukcijske kuće naplaćuju kupcima, a koja služi za pokrivanje administrativnih troškova. Kod poznatih aukcijskih kuća, kao što su „Sotheby“ i „Christie“, one se kreću u rasponu od 10% do 35%, u zavisnosti od vrednosti umetničkog dela.

Osim toga, kod živih umetnika, kupac je u obavezi da pokrije i troškove prava sleđenja, koja se plaćaju u korist autora ili njegovih naslednika za svaku preprodaju umetničkog dela u rasponu od 0,25% do 4% od prodajne cene, ako vrednost dela prelazi 1000 evra. Iznos naknade koja se zaračunava po osnovu prava sleđenja ne može biti viši od 12.500 evra i to ukoliko vrednost dela prelazi dva miliona evra.

Kada se sve sabere, ukupne administrativne i manipulativne naknade aukcijskih kuća kreću se u rasponu od 35% do 60% od prodajne cene.

U svoje ime, i za svoj račun

Galerijska prodaja umetničkih dela odvija se nešto drugačije, imajući u vidu da je posao galerija da afirmišu nove umetnike i pravce. One najvećim delom kreiraju buduću ponudu na tržištu, a način na koji se odvija prodaja zavisi od toga kako se galerija rangira, odnosno da li spada u vodeće u svetu, ili u takozvane galerije nižeg reda.

Najčešći vid prodaje umetničkih dela u galerijama je komisiona prodaja, kada galerija vrši prodaju u svoje ime ali za tuđ račun, pri čemu poslovni rizik snose vlasnik umetničkog dela ili autor, a galerija naplaćuje komisionu proviziju od prodajne cene. Cena za komisionu prodaju umetničkih dela može biti imperativna, indikativna i fakultativna.

Imperativna je obavezujuća cena po kojoj komisionar mora da proda umetničko delo. Indikativna obavezuje komisionara da umetničko delo proda po ceni čiji je raspon naznačen u nalogu za prodaju, što mu dozvoljava da prodajnu cenu prilagodi uslovima na tržištu, ali tako da štiti interese komitenta. Fakultativna cena sadrži niz neobavezujućih, ali indikativnih saveta od kojih komisionar može odstupiti, uz uslov da time štiti interese komitenta. Ovaj vid posredovanja između umetnika i tržišta karakterističan je za galerije namenjene tradicionalnoj likovnoj umetnosti, koje u svom poslovanju ne preuzimaju rizik koji prati inovacije.

Vodeće galerije u svetu, međutim, imaju drugačiji pristup prodaji. Kako su osnivači najprestižnijih galerija umetnički dileri, njihovo poslovanje samo je institucionalizovan način prodaje koju vrše samostalni umetnički dileri na primarnom tržištu, odnosno pojedinci koji rade u svoje ime i za svoj račun. Oni direktno otkupljuju dela od umetnika, ali često i finansiraju autore čija će dela kasnije plasirati na tržište.

Umetnički dileri i vodeće galerije svoje poslove obavljaju kao principali, odnosno sami snose poslovni rizik u trgovini umetničkim delima. Njihova logika svodi se na već poznati trgovački princip da prodaju dela kada njihova cena počne da raste, a kupuju kada ona pada. Trude se da ona što kraće vreme budu u prometu, jer se tako povećava njihova cena, ali spremni su i da neka dela duže imaju u ponudi, kako bi ih prodali kada prilike na tržištu budu odgovarajuće.

Pregovori oko utvrđivanja cene umetničkog dela sa još neafirmisanim umetnikom vode se tako da umetničkom dileru ili vodećoj galeriji omoguće za 50% nižu cenu od one koja se trenutno može postići kroz uobičajeni sistem galerijske prodaje. S druge strane, ovakve galerije obezbeđuju mladim umetnicima intenzivne promocije na najprestižnijim izložbama, pa time i mogućnost da ostvare visok rejting na tržištu umetnina i da ubuduće svoja dela prodaju po znatno višim cenama.

Procenjuje se da u svetu trenutno posluje oko 6.500 umetničkih dilera i oko 35.000 galerija, gde prvih 5% ostvaruje oko 70% godišnjih prihoda od prodaje umetničkih dela.

Borjana Radojević

Biznis i finansije, broj 189, septembar 2021.

Foto: Pixabay

Чланак Utvrđivanje cene umetničkog dela na aukcijama i u galerijama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Jens Haning je danski konceptualni umetnik za kojeg šira javnost u svetu verovatno nikada ne bi čula da nije izveo ovaj, moglo bi se reći, lukrativan performans.

Muzej u Olborgu mu je uplatio pomenuti novac kako bi napravio repliku svoja dva poznata dela pod imenom “Prosečni danski godišnji prihod” i “Prosečni austrijski godišnji prihod”. Ova dela kreirana su od pravog novca sa ciljem da prikažu prihode dve države, što se može zaključiti i po njihovim nazivima. U trenutku kada su ona prvi put izložena danski prihod je iznosio 37.800 dolara a austrijski 29.000, ali ovaj put taj iznos će biti nešto drugačiji, u skladu sa novim podacima o visini prihoda. Zato je za Haning unapred dobio sirovine u iznosu od 84.000 dolara a obećano mu je i još sredstava, ako mu bude zafalilo.

Trebalo je da radove završi i izloži 24. septembra. U ugovoru je stajalo da će posle završetka izložbe (16. januara 2021.) umetnik ovaj novac morati da vrati muzeju.

Međutim to se nije desilo. Haning je pred početak izložbe kustosu poslao mejl da je napravio novo delo koje se zove “Uzmi novac i beži” i poslao muzeju dva zapakovana platna. Platna je trebalo da budu popunjena novčanicama ali zapravo su bila prazna.

Rukovodstvo muzeja je Haningov novi uradak okarakterisalo kao kritiku odnosa društva prema umetnosti i neku vrstu borbe za unapređenje radnih prava umetnika. Potom je ova prazna platna uvrstilo u svoju postavku.

Ipak, i dalje se nadaju da će umetnik vratiti novac do zakonom predviđenog roka, inače će ga sudskim putem naterati na to.

Foto: Pixabay

Чланак Danski umetnik od muzeja uzeo 84.000 dolara za dva prazna platna, ali sa porukom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

8. GDJE SU DANAS U BRODSKOM SAOBRAĆAJU ŠPANIJA I PORTUGAL: Nekadašnje pomorske sile završile na evropskoj periferiji
Nekadašnja glavna polazišta za otkrivanje novih pomorskih puteva od Evrope pa do Azije i Amerike, i globalne pomorske sile, Španija i Portugal, danas su što se tiče brodarstva svedene na sjenku svoje nekadašnje moći. Za Španiju, a pogotovu za Portugal, njihova geografska pozicija, na zapadnoj granici Evrope i sa izlazom na Atlantik, pretvorila se od nekadašnje komparativne prednosti u hendikep, postajući sada dio evropske periferije, i to ne samo geografski.

12. OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE NA BLISKOM ISTOKU: Daleko je Sunce
Bliski istok učestvuje sa svega 0,3% u svetskoj proizvodnji iz obnovljivih izvora, a prednjače Ujedinjeni Arapski Emirati sa čak 70% od ukupno izgrađenih obnovljivih kapaciteta u regionu. Uprkos najavama da će ukupne investicije zalivskih zemalja u obnovljive izvore dostići najmanje 182 milijarde dolara do 2025. godine, već sada je jasno da će najveće izvoznice nafte biti među poslednjima koji će reći zbogom ovom resursu.

14. POLJOPRIVREDNE REFORME KOJE SU UZDRMALE INDIJU: Tržišna sloboda ili diktat korporacija
U Indiji mesecima protestuju milioni ljudi zbog novih zakona u poljoprivredi, koji su doneti iznenada i bez javne rasprave. Dok država tvrdi da je reč o liberalizaciji tržišta koja će poljoprivrednicima omogućiti da biraju kome i pod kojim uslovima će prodati svoje proizvode, poljoprivrednici smatraju da su novi propisi skrojeni isključivo radi koristi velikih korporacija. Strahuju da će to još više povećati siromaštvo i pogoršati ionako tešku situaciju u poljoprivredi, zbog koje indijski seljaci veoma često sebi oduzimaju život.

16. JEDINSTVEN SLUČAJ ZLOUPOTREBE DOMINANTNOG POLOŽAJA NA TRŽIŠTU: Uklanjanje konkurencije ili uklanjanje pruge
Nedavno je na nivou EU okončan spor koji je verovatno broj jedan na listi nesvakidašnjih načina istiskivanja konkurencije sa tržišta. Spor je nastao kada je poljska naftna kompanija Orlen htela da raskine dugogodišnje partnerstvo sa Litvanskom železnicom, kako bi obezbedila jeftiniji prevoz za svoje proizvode preko nacionalnog železničkog prevoznika u susednoj Letoniji. Tada je Litvanska železnica primenila neverovatan poslovni potez protiv konkurenata. Uklonila je 19 kilometara pruge na deonici koja je povezivala Litvaniju i Letoniju, u blizini Orlenove rafinerije, bez namere da je u skorije vreme popravi!

Biznis

18. POSLOVNI LIDERI U SRBIJI I SVETU O EKONOMSKOM OPORAVKU: Optimizam se vratio, oprez ostao
Generalni direktori u Srbiji i svetu su iznenađujuće optimistični u pogledu ekonomskog oporavka i rasta kompanijskih prihoda u narednom periodu, ali i svesni rizika, pre svega vezanih za zdravstvenu krizu. Uočljivo je da je pandemija uticala i na veću zabrinutost zbog učestalih sajber napada ali i širenja dezinformacija, a u Srbiji je i dalje među gorućim problemima nedostatak odgovarajućeg kadra.

20. ZAŠTO SRBIJA UVOZI PROIZVODE KOJE MOŽE SAMA DA PRAVI: Ako kaniš pobjediti ne smiješ izgubiti!
Svedoci smo da je pandemija počela da okreće svet u drugom smeru, odnosno da se mnoge zemlje okreću sebi. Ukoliko želimo da priliku koja nam se stvorila usled ove globalne krize iskoristimo na najbolji način, potrebno je da svi akteri na tržištu počnu da deluju u pravcu lokalizacije privrede.

24. DOMAĆE EKOLOŠKE IGRAČKE „PIKA PAU“: Drvo, znanje i mašta mogu svašta
Azbuka je jedan od najpopularnijih proizvoda preduzeća „Ecolino“, koje pravi maštovite ekološke i edukativne igračke. U ovoj preduzetničkoj priči, krenulo se od „a“ na krajnje neobičan način. Sadašnji partneri u preduzeću upoznali su se preko jednog TV priloga. Na ekranu je bio talentovani vojvođanski majstor, koji je pravio maštovite dečije igračke od drveta, ali mu je bio potreban partner sa ekonomskim znanjem da pokrene posao. S druge strane ekrana bio je beogradski bračni par koji je to znanje imao. I tako je počelo.

26. DIGITALIZACIJA GRAĐEVINSKE INDUSTRIJE U SRBIJI: Ako ne uradiš danas, izgubićeš sutra
Iako su domaće građevinske firme svesne neminovnosti digitalizacije poslovanja kako bi održale konkurentnost na tržištu, skoro trećina njih je i dalje najprivrženija papiru i olovci. Svega oko 17% građevinaca koristi alate za upravljanje projektima, a tek 8,5% upotrebljava specifične softvere namenjene industriji, pokazuje najnovije istraživanje o primeni novih tehnologija u našem građevinarstvu.

Finansije

28. ELEKTRONSKO FAKTURISANJE: Očekuju se višestruke uštede
Očekuje se da će elektronsko fakturisanje doprineti borbi protiv sive ekonomije i omogućiti lakše kontrole od strane Poreske uprave. Imajući u vidu da je predviđeno da se elektronska faktura izdaje u zakonom propisanom formatu koji omogućava njenu automatsku obradu, kao i da elektronski potpis ne predstavlja njen nužni deo, očekuje se da će pored poboljšanja efikasnosti doći i do značajne uštede vremena i resursa, ljudskih i novčanih.

30. PORESKI TRETMAN REFORME PAUŠALACA: Ko će snositi troškove reformi
Koliki će biti troškovi promena u oporezivanju preduzetničkih agencija u slučaju kada se utvrdi da paušalac faktički radi za kompaniju nalogodavca“ Zavisno od visine naknade, uprkos poreskim oslobođenjima koje je država uvela prošle i koja će važiti do kraja 2022. godine, troškove će snositi ili paušalac ili kompanija. Ovde su analizirani mogući troškovi za prelazni period tokom kog postoje poreska oslobođenja, kao i za period nakon prestanka važenja poreskih oslobođenja.

34. DOKLE SE STIGLO SA RAZVOJEM KRIPTOVALUTA CENTRALNIH BANAKA: Kreni-stani
Bahami su prva zemlja u svetu čija centralna banka je odobrila korišćenje digitalne nacionalne valute svim svojim građanima. Kina najavljuje da će digitalni juan postati operativan u potpunosti naredne godine, dok tokenizacija američkog dolara neće skoro, kao ni evropskog evra. Vrlo skeptični prema izdavanju nacionalne digitalne valute su regulatori u Švajcarskoj, Estoniji i Japanu, pa čak i u „bezgotovinskoj“ Švedskoj.

36. KAKVA ĆE BITI SUDBINA NAJSTARIJE BANKE NA SVETU: Mučan razvod
Italiji ističe rok za izlazak države iz većinskog vlasništva u banci Monte Paski di Sijena. Traganje za kupcem koji bi okončao vezu između Monte Paski banke i žitelja Toskane, koji su se više od pet vekova oslanjali na ovu najstariju banku u svetu, a potom i na njenu fondaciju, pretvorilo se u mučan razvod.

Temat

39. DOMAĆI ULAGAČI NA STRANIM BERZAMA: Iznenadni posetioci Volstrita
Pandemija je nenadano proizvela rekordan broj pojedinačnih ulagača na berzama širom sveta. Kada je reč o ovdašnjim investitorima koji posluju „preko grane“, oni se generalno mogu podeliti u dve grupe. Jedni, koji imaju izrazitu sklonost ka riziku i berzu pre svega vide kao mesto gde bi mogli da se obogate, ali ne poseduju mnogo finansijskog i ekonomskog znanja. Drugu klasu investitora predstavljaju racionalni igrači od kojih mnogi imaju bogato berzansko iskustvo, ali je njih mnogo manje.

42. KAKO SE KREĆU ULAGANJA U METALE: Promene koje donose nove industrije
Domaći ulagači koji investiraju na robnim berzama u metale, očekivano su najzainteresovaniji za zlato. Ali imajući u vidu već postojeće zanimanje za kompanije koje posluju u oblastima vezanim za proizvodnju električnih automobila, smenu generacija među ovdašnjim investitorima i zaokret svetske ekonomije ka čistim izvorima energije, može se očekivati rast interesovanja za metale koji će imati važnu ulogu u novim, rastućim industrijama. Shodno aktuelnim trendovima, prognozira se da će u narednim godinama rasti potražnja, pa time i ulaganja u litijum, kobalt, bakar i nikl.

44. TRGOVANJE BERZANSKIM DOBRIMA PREKO ELEKTRONSKIH PLATFORMI: Ne veruj Danajcima kad darove nose
Zaradite za minut više nego drugi za ceo dan, brza zarada bez rizika i još mnoštvo sličnih reklama preplavile su internet, nudeći mogućnost pojedincima da uloženi novac uvećaju bez „po muke“ preko digitalnih platformi za vanberzansko trgovanje. Ovakve platforme su postale jako popularne jer su jednostavne za korišćenje i jeftinije, budući da preko njih možete trgovati i sami, bez posredstva brokera. Upravo zato nose veliki rizik za male i neiskusne ulagače da na različite načine budu prevareni, upozoravaju sagovornici B&F-a.

46. ULAGANJA IMOVINE DOBROVOLJNIH PENZIJSKIH I INVESTICIONIH FONDOVA U DOBA KORONE: Državne hartije i dalje najsigurnije
Strategija „sigurica“ koje se drže penzijski i investicioni fondovi, odnosno ulaganje najvećeg dela imovine u državne hartije od vrednosti, sačuvala ih je od potresa i lišila glavobolje njihove članove i u vremenima kada veliki broj ljudi ostaje bez posla, mnoge industrije knjiže gubitke i kompanijama pada vrednost akcija na berzi.

50. ŠTEDNJA U USLOVIMA PANDEMIJE: Neizvesnost uvećava depozite
U uslovima pandemije štednja ne poznaje granice, pa je kao i u Evropi, u Srbiji štednja probila rekorde. Dinarska štednja u ovdašnjim bankama je dostigla 96 milijardi dinara, a devizna 11,7 milijardi evra. Ipak, struktura depozita pokazuje da se sredstva uglavnom oročavaju na kraći rok.

52.PANDEMIJA I INVESTICIJE U KRIPTOVALUTE: Fatalna privlačnost
Pre 11 godina, u prvoj zabeleženoj kupovini uz pomoć kriptovaluta, dve pice vredne oko 40 dolara plaćene su 10.000 bitkoina. Danas se vrednost bitkoina kreće oko 50.000 dolara, a u prethodnoj deceniji prošao je kroz tri „talasa“ rasta, od kojih je poslednji tekao uporedo sa izbijanjem pandemije. Rekordni rast na tržištu kriptovaluta nije protekao neprimećeno ni u Srbiji, gde je poraslo interesovanje za kupoprodaju virtuelnih valuta, usvojen novi Zakon o digitalnoj imovini, ali i porastao broj prevarenih, koji su ostali bez digitalnog ali i običnog, starog, dobrog novca.

54. INVESTICIJE U GRĐEVINSKO ZEMLJIŠTE: Nekada su se njive kupovale za tepsiju ribe, a sada vrede bogatstvo
Pandemija je pokazala da je u Srbiji ulaganje u poljoprivredno zemljište čak isplativije nego investiranje u druge nepokretnosti, osim delova velikih gradova gde je cena građevinskog zemljišta i stanova takođe drastično povećana. Zajedničko i poljoprivrednom i građevinskom zemljištu je da cene neprekidno rastu.

56. ZARAZNA KUPOVINA KUĆA I STANOVA: Seoba Srba u vikendice
Ukupna vrednost tržišta nekretnina u 2020. godini iznosila je 4,2 milijarde evra, što je za 100 miliona evra više u odnosu na 2019. godinu, a prosečna cena kvadrata je porasla za 1,8% na godišnjem nivou. Relikt socijalizma do vremena korone, vikendice, u Kovid eri su postale najveće zvezde na tržištu nekretnina. Sa poskupljenjem građevinskog materijala zbog problema u transportu širom sveta, ove godine dodatno raste i cena kvadrata u novogradnji, posebno na elitnim lokacijama. Investitori tvrde da finansijska elita, željna prestiža, diže cene nekretnina mnogo više nego građevinski materijal.

Intervju

58. NEMANJA NENADIĆ, PROGRAMSKI DIREKTOR NVO TRANSPARENTNOST SRBIJA: Najteže se utvrđuje korupcija „dođeš mi, dođem ti“
Od brojnih vidova korupcije, možda se najteže utvrđuje „razmena usluga“, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor nevladine organizacije Transparentnost Srbija, koji ove godine u svoju „radnu knjižicu“ beleži dvadesetu godinu staža u borbi protiv korupcije. Od tada do danas, uvećalo se znanje i bitno promenio stav građana prema korupciji. Ona je smanjena, ali je moglo da se uradi mnogo više da je bilo političke volje, ističe Nenadić, sa kojim razgovaramo o uticaju potkupljivanja na privredu i rizicima od povećanja državne korupcije tokom pandemije.

Skener

62. KAKO ĆE SUBVENCIJE ZA KUPOVINU BICIKLA UTICATI NA TRŽIŠTE: Dva točka su bolja od četiri
Ukupno 800 Novosađana ovog proleća će se opremiti novim biciklom, zahvaljujući upornosti „Novosadske biciklističke inicijative“ da se iz gradskog budžeta subvencioniše kupovina bicikala. Trgovci i serviseri bicikala u Novom Sadu kažu da je pandemija i pre ove odluke povećala interesovanje za bicikle i ne očekuju da će dodela subvencija značajnije povećati zaradu. Veći rast ovog tržišta omogućio bi razvoj domaće proizvodnje bicikala, ali nekadašnje fabrike su propale, a nove se ne podstiču jer država računa da je „motanje kablova“ za strane automobilske kompanije – isplativije.

64. RENESANSA SIRA NA TRŽIŠTU: Glad za manjim zalogajima
Proizvodnja sira u svetu je za deset godina porasla za četvrtinu, a renesansu na tržištu doživljavaju zanatski izrađeni sirevi, sa ukusom lokalnog podneblja. Nove generacije potrošača, za koje je sir „portabl“ obrok sa visokom proteinskom i nutritivnom vrednošću, predstavljaju glavno poprište bitke za najveće proizvođače sira. Proizvodnja zanatskih sireva raste i u Srbiji, ali još uvek nemamo nijednu registrovanu siraru, specijalizovanu za pravljenje sireva sa geografskim poreklom.

66. APSURD AMERIČKOG TRŽIŠTA KOVID BRISEVA: Cela Amerika zavisi od dva rođaka koja se mrze
Preduzeće „Puritan Medical Products“, specijalizovano za proizvodnju različitih vrsta briseva, pretvorilo je američki san u parodiju. Pandemija je donela životnu priliku ovoj maloj porodičnoj firmi iz Mejna, koja sada dominira američkim tržištem u industriji vrednoj više milijardi dolara. Ali čak ni infuzija američke vlade od 250 miliona dolara, kada je „Puritan“ zbog pandemije unapređen u „kompaniju od nacionalnog značaja“, nije mnogo ublažila epsku porodičnu svađu dvojice suvlasnika.

Nove tehnologije

68. NESTAŠICA ČIPOVA: Od svitanja do sumraka
Nagle promene u navikama potrošača usled pandemije, „umućene“ sa američko-kineskim trgovinskim ratom, besomučnim „rudarenjem“ kriptovaluta i klimatskim nedaćama, obezglavile su tržište čipova. Nestašica poluprovodnika koja odlaže proizvodnju u mnoštvu industrija, stigla je dotle da čipovi sada nedostaju i onima koji ih proizvode. I u ovom slučaju se pokazalo do koje mere Zapad zavisi od Azije, ali i da firme u IT industriji nemaju kapacitete da na svojim plećima iznesu ceo svet, kada zaista do toga i dođe.

Nauka

70. UTICAJ POVERENJA NA PRIVREDNI RAZVOJ: Kuglana istorije
Nije privredni razvoj taj koji uvećava društveni kapital, već sasvim suprotno – međusobno poverenje i povezivanje građana su osnova za ekonomski napredak. Ali društveni kapital se jako dugo gradi i stoga veoma sporo menja. Koliko će obični građani biti tvorci sopstvene istorije zavisi i od spoljnih okolnosti, što ilustruje i vekovni ekonomski jaz koji postoji između severa i juga Italije. On je toliki, da se stiče utisak kako unutar jedne postoje praktično dve potpuno različite države, tvrdi američki naučnik Piter Turčin.

Koktel

72. TRŽIŠTE SLIKA U SRBIJI: Cenkanje u umetnosti
Državne nadležne institucije su potpuno „van igre“ na domaćem tržištu slika, pa ono zavisi od bogatih pojedinaca. Osim novca, u igri su često i „menjaža i trampa“, odnosno daje se nekoliko dela manje poznatih umetnika za jednu sliku poznatog umetnika. Galeristi najčešće kažu da se sve to radi u „sivoj zoni“, kao i da kupovina umetničkih slika danas predstavlja privilegiju malobrojnih.

NOVI ŽIVOT STARIH VODENICA: Točak se vrti, vreme usporava
Iskustva današnjih vodeničara pokazuju da vodenice moraju da se prilagode modernim vremenima, ali da je to i dalje jedan drugi svet. U tom svetu vreme teče prirodnije, nema prečica, mnogo se radi, zaradi se za pristojan život, ali vodeničar se ne postaje da bi se zgrnulo bogatstvo. Iako i dalje nema mnogo mladih zainteresovanih za ovaj posao, oni koji se njime bave misle da vredi. Uostalom, u kom gradskom poslu danas možete da doživite da vam se za vaš trud zahvale – u stihovima.

Komunikacije

76. OPSEDNUTOST LOŠIM VESTIMA: Brigo tuđa, pređi na mene
Opsesivno traganje za lošim vestima na internetu je postalo toliko rasprostranjeno da je Oksfordski rečnik uvrstio njegov naziv na engleskom jeziku – doomscrolling – na svoju listu reči koje su obeležile 2020. godinu. Imajući u vidu posledice ovakvog ponašanja, ove godine biće nam potrebna reč koja opisuje nadljudske napore za očuvanje psihičkog zdravlja.

Reprint

78. KAKO FAVORIZOVANJE STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA DOPRINOSI ZAROBLJAVANJU DRŽAVE: Srušena pravna država, radnici u pelenama i gradovi u smogu
Strana ulaganja se favorizuju kao jedini model za uspešan ekonomski razvoj Srbije. Zbog načina na koji se ugovaraju i sprovode, strane investicije predstavljaju jedan od ključnih mehanizama za zarobljavanje države, navodi Luka Šterić, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) u analizi „Ovde su nekad bile zmije, pacovi i narkomani – kako narativi o stranim direktnim investicijama doprinose zarobljavanju države“.

Vremeplov

80. EKONOMIJA I VEŠTIČARENJE: Progoni „kontraverznih biznismena“
Osobe koje su progonili kao „ekonomske“ veštice i vešce u predindustrijskoj Evropi, a koje su se najgore kotirale u očima naroda, vlasti i crkve, bili su tajkuni u povoju, bogataši u zaletu tokom ranog kapitalizma. Nemačka je prednjačila u pogubljenjima ljudi koji su se bogatili preko noći, pod optužbom da su zbog nemorala i pohlepe najgori i najmoćniji sotonini sledbenici.

Чланак Biznis & finansije 184: Gde se ulaže višak novca u pandemiji – Sigurice i kobne prečice се појављује прво на Biznis i Finansije.

Bez obzira na kulturološke razlike, skoro u svim zemljama je uvrežena predstava da su preduzetnici i umetnici dva paralelna sveta, koja se tek ponekad sretnu. Najređi je slučaj da se u jednoj istoj osobi sretnu i preduzetnik i umetnik.
Ivana Novaković iz Šapca je mlada preduzetnica koja živi od umetničkog posla koji je i među umetnicima neuobičajen – plasira na tržište unikatna zvona za bicikle, „Cin Cin bells“, koja je sama oslikala.

Svaki uspešan posao ima svoju predistoriju, često sa zaobilaznicama, pa tako ni ovo nije Ivanino prvo iskustvo na tržištu. Niti je to ona priča: „Znala sam već sa pet godina da ću jednog dana oslikavati unikatna zvona za bicikle“. Ali da nije bilo ljubavi prema umetnosti, biciklima i sklonosti preduzetništvu još od malih nogu, ne bi bilo ni ove priče.

Ideja rođena sa prvom platom

Sa preduzetništvom je odrasla u kući, u porodičnoj firmi koja se bavi računarskom elektronikom. Između inetersovanja za umetnost i onoga „od čega se živi“, odabrala je da se školuje za ovo drugo. Studirala je preduzetništvo i upravljanje malim i srednjim preduzećima, a potom i specijalističke studije u oblasti marketing plana i analize tržišta.

Posle završenih studija, zaposlila se u porodičnoj firmi u kojoj je „pekla“ preduzetnički zanat. Put ka sopstvenom poslu je počeo, kaže, tako što je od prve plate kupila biciklo. Bilo je to neobično biciklo zato što ga je Ivana ukrasila raznim detaljima, ali najveću pažnju prolaznika na ulicama Šapca je privuklo zvonce koje je sama oslikala.

Tako je zazvonila ideja šta bi mogao da bude njen samostalni proizvod. Ipak, trebalo je preći mnogo „tržišnih kilometara“, uzbrdica i zaobilaznica dok se 2015. godine nisu oglasila „Cin Cin bells“ u gradovima po Srbiji, a potom i u inostranstvu.

Za debi na tržištu imala petnaest minuta

Ivana priča da je prvo počela da istražuje tržište, ali i tehnike oslikavanja, boje otporne na sve vremenske uslove. Pravila je poslovni plan, merila moguće rizike i prihode. Danju je radila u porodičnoj firmi, a noću oslikavala zvonca koja je počela da prodaje malo po malo. Kaže da su početna ulaganja u repromaterijal, boje i testiranje tržišta odnosila njene tri mesečne plate, a kao početni kapital poslužila je i lična ušteđevina.

„U umetnosti ima dosta improvizacije i nisam odmah mogla sebi da obezbedim radni prostor, najkvalitetnije boje, četke i alate. Služila sam se fotoaparatom i ostalim stvarima koje već imam u kući“, priseća se Ivana kako se u početku snalazila pomoću „štapa i kanapa“, ali ističe da čim je prodaja bolje krenula, nije žalila da svu zaradu uloži u posao.

U prodaji je počeo da joj pomaže njen brat Uroš, a kada je broj poružbina prerastao improvizovanu radionicu, preselila je posao u Beograd. Naučila je mnogo korisnih stvari od kolega koji su radili u kreativnim industrijama, posećujući različite izložbe rukotvorina po Srbiji, ali i putujući svetom.

Svoja zvona je prvi put predstavila na okupljanju biciklista u Limanskom parku u Novom Sadu. „Tada je za samo 15 minuta prodato deset zvona, a bilo bi i bolje da biciklistima nije počela trka“, govori Ivana o svom debiju na tržištu. Potom se okrenula prodaji preko društvenih mreža, a vrata do kupaca su se otvorila i zahvaljujući novosadskim prodavnicama koje su prodavale njena zvona tokom festivala Exit. Kasnije su njena zvona stigla i na beogradske festivale Mixer i Katapult.

Zvona počela da putuju i po drugim kontinentima

Ivanina zvona krase crteži oslikani italijanskim, španskim, nemačkim i bojama domaćih proizvođača. U toku je testiranje boja iz Grčke koje, prema rečima naše sagovornice, daju neke nove mogućnosti u oslikavanju. Mesečno ulaže u materijale između 150 i 500 evra, zavisno od toga kolika je potražnja za zvoncima. Budući da je reč o biciklima, prodaja najbolje ide leti.

Biciklisti su sve više zainteresovani za šareni zvečeći ukras, započeta je stalna prodaja u pojedinim prodavnicama biciklističke opreme u Šapcu, Beogradu i Novom Sadu, a oslikana zvona uveliko zvone na svakom kontinentu, jer ih turisti u našim radnjama rado kupuju kao suvenir. Posao je pre tri godine proširen i na inostrano tržiste i proizvod je bio dostupan na raznim događajima u Beču, Berlinu i Budimpešti.

Ivana kaže da je do sada prodala oko 6.800 zvona, a da bi povećala prodaju, odlučila je da angažuje i marketinšku agenciju. „Marketing sam do sada radila sama, jer nisam imala dovoljno novca, ali uskoro planiram da sve prepustim stručnjacima iz te oblasti. Mali procenat zarade ulagan je u reklamni materijal, veb sajt, fejsbuk, instagram. Više novca sam ulagala u promociju u specijalizovanim prodavnicama, na to sam trošila i do trećine ukupnih prihoda“, svodi Ivana dosadašnju marketing računicu i dodaje da planira da proširi tim stručnjacima za proizvodnju i prodaju.

Domaći kupci odani i tokom pandemije

U svom poslu nema konkurenciju, a ideje za crteže dobija na različite načine. Inspirišu je putovanja, super heroji, junaci crtanih filmova, kao i tradicionalni srpski ornamenti i šare. Dešava se i da kupci sami poruče motiv koji žele da imaju na svom zvonu na biciklu.

Ivana je među malo onih koji jako vole to što rade, ali ljubav nije dovoljna, potrebno je mnogo istrajnosti i još puno toga. „Stalno računam i preračunavam, neprestano donosim nove odluke, rizikujem, jer želim da napredujem. I kada spavam često se dešava da sanjam o poslu“, kaže, ali odmah dodaje zašto sve to vredi: „Proizvod je svima zanimljiv, svako zvono je unikat i kupci to poštuju, vole da imaju nešto lepo za sebe ili da neobičnim poklonom obraduju i druge“.

Prošla godina se, na žalost, svakako neće pamtiti po radosnim trenucima. Korona je ceo svet stavila na pauzu, pa su zbog pandemije trpela i Ivanina zvonca. „Posla ima dvostruko manje zbog korone, samim tim i prihod je manji“, kaže Ivana, „ali izdržala sam i zadovoljna sam onim što sam uspela da uradim prošle godine. Zahvalna sam za svako kupljeno zvono, a za pozitivno poslovanje su zaslužni kupci iz Srbije. Počela sam da radim i na novim proizvodima. Pored zvona, oslikavam kacige za trotinete i bicikle, kao i trubice za bicikle. Moram da radim na više frontova i da se prilagođavam situaciji“.

Imajući u vidu okolnosti, Ivana se usredsredila na razvoj onlajn prodaje, a najavljuje da kada se zdravstvena situacija stabilizuje namerava da se posveti i direktnoj prodaji. Ipak, najželjnija je novih putovanja. „Nadam se novim avanturama, na kojima ću dobiti ideje za još novih proizvoda“, kaže mlada preduzetnica koja se, umesto za umetnost, školovala za ono „od čega se živi“, a sada živi od umetnosti.

Piše : Nataša Šutuljić, februarsko izdanje magazina Biznis i finansije

Чланак Oslikavanje zvona za bicikle се појављује прво на Biznis i Finansije.