Kada pogledam na Istanbul, koji postaje kompleksniji i kosmopolitskiji
svake godine i privlači imigrante iz svih krajeva Azije i Afrike,
nemam nikakvu sumnju da siromašni, nezaposleni i obespravljeni Azije
i Afrike, koji su u potrazi za novim mestima za život i rad, mogu
biti držani van Evrope zauvek. Viši zidovi, stroža vizna ograničenja,
kao i brodovi koji u sve većem broju patroliraju duž granice samo
odlažu dan suočavanja.
U udžbenicima koje sam čitao kao dete, u 1950-im i 1960-im,
Evropa je bila ružičasta zemlja legendi. Dok je pokušavao da stvori
svoju novu republiku iz ruševina Otomanskog carstva, raspetu i
fragmentisanu u Prvom svetskom ratu, Mustafa Kemal Ataturk se borio
protiv grčke vojske, ali je uz podršku sopstvene vojske kasnije uveo
mnoštvo modernih socijalnih i kulturnih reformi koje nisu bile
anti, već prozapadne. To je trebalo da legitimiše ove reforme, koje
su pomogle da ojača nova elita nove turske države (što će biti
predmet kontinuirane debate u Turskoj u narednih osamdeset godina),
i koje smo želeli da prigrlimo i čak imitiramo ružičasto orijentalni evropski
san.
U udžbenicima mog detinjstva bili su tekstovi namenjeni da nas nauče
zašto je važno postaviti liniju između države i religije, zašto je
bilo potrebno ugasiti mesta okupljanja derviša, ili zašto bismo
morali da napustimo arapsku azbuku i priklonimo se latinskom. Ali,
oni su takođe bili prepuni pitanja čiji cilj je bio da razumemo tajne
velike sile Evrope i njenih uspeha. „Opišite ciljeve i ishode
Renesanse“, tražio je od nas u srednjoj školi nastavnik
istorije. „Ako se ispostavi da smo sedeli na onoliko nafte kao
Arapi, da li bismo onda biti bogati i moderni kao Evropljani?“, moji
naivniji vršnjaci iz liceja su postavljali ovakva pitanja. Na prvoj
godini fakulteta kad god su se moji drugovi našli pred ovakvim
pitanjem, sledile bi diskusije u kojima se pitalo “ zašto kod nas
nije bilo prosvetljenja”. Arapski mislilac iz XIV veka Ibn Haldun je
rekao da su civilizacije koje su bile u opadanju uspevale da se
odupru dezintegraciji imitirajući svoje pobednike. Pošto Turci nikada
nisu bili kolonizovani od strane svetske sile, „obožavanje Evrope“
ili „imitiranje Zapada“ nikada nije nosilo nešto optužujuće, ili
ponižavajuće, prizore kakvi su opisani kod Franca Fanona, VS Najpola ili
Edvarda Saida. Pogled na Evropu je doživljavan kao istorijski
imperativ ili čak tehničko pitanje adaptacije.
Ali, ovaj ružičasto obojeni san o Evropi – nekada toliko moćan da su
čak i naši najveći antizapadni mislioci i političari tajno verovali u
njega – sada je izbledeo. Ovo može biti zbog toga što Turska više nije
tako siromašna kao što je nekada bila. Ili to može da bude jer to
više nije ruralno društvo kojim vlada vojska, već dinamična nacija sa
jakim civilnim društvom. U poslednjih nekoliko godina, razlog je
svakako bio i to što su pregovori između Turske i Evropske unije bili
usporeni, bez rezolucije na vidiku. Ni u Evropi, ni u Turskoj ne
postoji realna nada da će Turska ući u EU u bliskoj budućnosti. Ali
priznati da je nada izgubljena bilo bi jednako potresno koliko i kad
bi zaista odnosi sa Evropom bili potpuno urušeni. Dakle,
niko nema srca da to izgovori.
To da su Turska i druge nezapadne zemlje razočarane Evropom je
nešto što znam iz mojih putovanja i razgovora. Glavni uzrok
opterećenja u odnosima između Turske i EU je svakako savez delova
turske vojske, vodećih medijskih grupa, kao i nacionalističkih
političkih partija, čiji je kombinovani napor rezultirao u uspešnoj
kampanji da se sabotiraju pregovori o ulasku u EU. Isti savez je bio
odgovoran za podizanje optužnica protiv mene i mnogih pisaca, pucnje
i ubistvo misionara i hrišćanskih crkvenih ljudi.
Tu su emocionalne reakcije čiji značaj se najbolje može objasniti na
primeru odnosa sa Francuskom. Tokom prošlog veka, generacije
i generacije turskih elita su se verno priklanjale Francuskoj kao svom
modelu, oslanjajući se na njeno razumevanje sekularizma i prateći
njegov trag u obrazovanju, književnosti i umetnosti. Zbog toga je
angažman Francuske kao zemlje koja se u poslednjih pet godina
pojavljivala kao zemlja koja se najžešće protivi ideji Turske u
Evropi za njih bilo bolno i razočaravajuće. Ipak, evropski angažman u
ratu u Iraku je ono što je izazvalo najveće razočarenje u nezapadnim
zemljama, a u Turskoj, pravi bes. Svet je gledao Evropu koju je Buš
prevario da se pridruži ovom nelegitimnom i okrutnom ratu,
istovremeno pokazujući ogromnu spremnost da bude prevarena.
Kada se gleda na pejzaž Evrope iz Istanbula, ili šire, prva stvar
koju neko vidi je da je Evropa generalno (poput Evropske unije)
zbunjena svojim unutrašnjim problemima. Jasno je da narodi Evrope
imaju mnogo manje iskustva od Amerikanaca kada je u pitanju život sa
onima čija se religija, boja kože, ili kulturni identitet razlikuju
od njihovog, a da mnogi od njih ne gledaju na takvu mogućnost s
oduševljenjem: ovakav otpor prema strancima čini evropske unutrašnje
probleme sve komplikovanijim i tvrdokornijim. Nedavni razgovori u
Nemačkoj o integraciji i multikulturalizmu, a posebno njegovoj
velikoj turskoj manjini – jesu deo toga.
Kako se ekonomska kriza produbljuje i širi, Evropa bi možda mogla da
okretanjem u sebe odloži svoju borbu za očuvanje kulture
„buržuja“ u floberovskom smislu te reči, ali to neće rešiti problem.
Kada pogledam na Istanbul, koji postaje kompleksniji i kosmopolitskiji
svake godine i privlači imigrante iz svih krajeva Azije i Afrike,
nemam nikakvu sumnju da siromašni, nezaposleni i obespravljeni Azije
i Afrike, koji su u potrazi za novim mestima za život i rad, mogu
biti držani van Evrope zauvek. Viši zidovi, stroža vizna ograničenja,
kao i brodovi koji u sve većem broju patroliraju duž granice samo
odlažu dan suočavanja. Najgore od svega, antiimigracione politike,
politika i predrasude već uništavaju ključne vrednosti koje su od
Evrope napravile Evropu.
U turskim udžbenicima iz mog detinjstva nije bilo diskusija o
demokratiji i ženskim pravima, ali na paketićima Gauloises cigareta
koje su pušili francuski intelektualci i umetnici (ili smo bar tako
mislili) bile su odštampane reči „Liberte, egalite,
fraternite“ (sloboda, jednakost, bratstvo) i one su bile ozbiljno shvatane.
“Fraternite”, bratstvo je shvaćeno kao simbol duha solidarnosti i
otpora koji su promovisali levo orijentisani pokreti. Ali odsustvo
saosećanja prema patnji imigranata i manjina, kao i kažnjavanje
Azijata, Afrikanaca i muslimana koji sada vode teške živote na
periferiji Evrope, pa čak i njihovo optuživanje kao jedino odgovornih
za svoje nevolje, nije „bratstvo“.
Može se razumeti da mnogi Evropljani možda osećaju ugroženost pa čak
i paniku, jer nastoje da očuvaju veliku tradiciju evropske kulture,
profitiraju od bogatastva iz nezapadnih zemalja, i zadrže prednosti
stečene tokom mnogih vekova klasnih sukoba, kolonijalizma, i krvavih
ratova. Ali ako Evropa želi da se zaštiti, da li bi bilo bolje za nju
da se okrenu ka unutra, ili bi možda trebalo da se seti svojih
fundamentalnih vrednosti, koje su od nje nekada činile centar kojem su stremili svi svetski intelektualci?
Priredila Tanja Jakobi