Svako hvali svoje vino, ali „čarobni bunar loze i ljudi“ u Negotinskoj krajini i vrednost njenih autohtonih sorti prepoznaju i stranci, pre svega Francuzi i Nemci. U nameri da se dostigne i prestigne „zlatno doba“ s karaja 19. i početka 20. veka, kada se vino sa ovog podneblja uveliko izvozilo u Evropu, Udruženje vinara sarađuje sa mnogim domaćim i stranim institucijama, kako bi se unapredili proizvodni kapaciteti i rešili drugi problemi u razvoju vinogradarstva, vinarstva i vinskog turizma.
“Čarobni bunar loze i ljudi” – tako su Francuzi Siril Bonžiro, stručnjak za zemljište i njegova supruga Estel, po profesiji enolog, opisali Negotinsku krajinu kada su pre pet godina otvarali “Francusku vinariju” u Rogljevu kraj Negotina. Vlasnici vinarije „Chateli de choreu” u Burgonji, stare 700 godina, nakon obilaska susednih zemalja u regionu, našli su na ovom podneblju “ najbolje uslove koje zemlja daje grožđu a ono vinu”. Ono je “zrelo a sveže”, slično po kvalitetu vrhunskim svetskim vinima, a različito po ukusu., kažu ovi “tihi stranci srpske tradicije”, kako ih nazivaju komšije u Rogljevu. Vinarija gotovo celokupnu proizvodnju od 30.000 litara izvozi u Evropu, SAD, Kanadu i Japan i to za vrhunske restorane po “paprenim cenama”.
Foto Dragoslav Ilić
Negotinska krajina za “vinski blagoslov” može da zahvali svom geografskom položaju i izraženoj kontinentalnoj klimi koja pogoduje uzgajanju grožđa, ali i otpornosti na opaku bolest filokseru jer se, kako objašnjavaju enolozi, domaća loza uzgaja na živom pesku uz obale Dunava. Mada prvi pisani dokument o proizvodnji vina u Negotinu potiče još iz 1530. godine, procvat vinogradarstva i vinarstva beleži se krajem 19. veka. U to vreme su evropski vinogradi zaraženi filkserom, pa je istočna Srbija, a posebno Negotinsko vinogorje snabdevalo vinom i najpoznatije francuske vinarije. “Tada se čabar vina, oko 50 litara, prodavao za jedan zlatnik sa Napoleonovim likom”, priča Dragoslav Ilić, fotograf i vinar, sekretar Udruženja vinara Negotinske krajine. Ovdašnja vina su se izvozila i u Nemačku i Rusiju, pila u carskom Beču, a kada su 1891. osnovane voćarsko- vinogradarska škola i prva vinarska zadruga, na obodima sela počinju da se grade kamena naselja pivnice (pimnice) koje i danas proizvode vino i čuvaju ga u svojim podrumima.
Očuvane stare sorte
Navedene prednosti omogućile su da vinogorje u ovom kraju sačuva stare sorte, kao što su bagrina, začinak, prokupac, vranac, smederevka, crna tamjanika… Ipak, malo je onih koji se odlučuju da svoja vina prave isključivo od autohtonih sorti, kao što to čini Željko Panić, vlasnik “Vinarije Panić” u Negotinu, koji je započeo sa kupovinom vinograda još 1981. godine. Panić je jedini značajniji uzgajivač crne tamjanike, od koje se proizvodi desertno vino sa 16 do 17 odsto alkohola. Crna tamjanika veoma je specifična jer se zadržala samo na tom mikrolokalitetu; mnogi pokušaji da se presadi na druga područja bili su prilično bezuspešni.
Degustacija u Enološkoj stanici Negotin 1925.
Prema procenama u negotinskom vinogorju ima oko 1000 ha pod vinogradima. Od ukupno 22 registrovane vinarije, Udruženje vinara Negotinske krajine, osnovano 2006. godine, okuplja njih 14, sa ciljem da se podigne kvalitet proizvodnje i ova regija kvalitetnije promoviše na domaćoj i svetskoj “vinskoj mapi”. Kako bi trebalo da izgleda ta “zajednička priča”, mogu da ukažu i primeri uspešnih vinskih regiona u svetu. “ Neke ideje smo dobili od Udruženja vinara Istre iz Hrvatske, Konzorcijuma Chanti u Italiji i drugih. Cilj udruženja je definisanje zajedničkog, a time i glasnijeg stava naših vinara u javnosti, bilo da je reč o komunikaciji sa nadležnima ministarstvima, zajedničkim nastupima na sajmovima ili definisanju marketnig plana. U radu udruženja dosta nam pomažu Ministrstvo poljoprivrede i Opština Negotin, i finasijski i stručnom podrškom”, kaže jedan od članova udruženja i vlasnik negotinske “Matalj vinarije” Nikola Mladenović.
Zamenik predsednika opštine Negotin Dragoljub Đorđević ističe da je cilj podrške da se vrati, i po mogućstvu unapredi “zlatno doba” vina sa ovog podneblja, kada su početkom prošlog veka domaćinstva u dolini Timoka imala i po 100.000 čokota vinove loze. Stoga je prošle godine, prvi put iz budžeta Opštine, za agrarni budžet izdvojeno 40 miliona dinara, gotovo deset puta više nego do pre par godina. Veliki deo tog novca je namenjen upravo vinogradarima i vinarima, a takva praksa će biti nastavljena i ove godine, najavljuje Đorđević.
Negotinskim vinarima pomoć stiže i od nemačke organizacije za međunarodnu saradnju, GIZ koja je, prepoznavši potencijale vinarstva za razvoj cele Krajine i napore vinara da primenom savremene tehnologije, ali uz očuvanje tradicije, proizvedu plemenita i vrhunska vina i obnove stare autohtone sorte, uložila više od 20.000 evra u njegovu promociju i unapređenje. Zahvaljujući tome Udruženje vinara iz Negotina dobilo je mobilnu laboratoriju za ispitivanje kvaliteta vina, a od GIZ-a stiže pomoć u izradi dokumenata i analiza za dobijanje oznake geografskog porekla. “Za dobijanje te oznake biće uloženo dodatnih 20.000 evra, čime će biti zadovoljen jedan od uslova bez kojih se ne može na tržište kvalitetnih vina u Evropi”, ističe Aleksandar Grunauer, vođa projekta u GIZ.
Ulaganja u „ogledalo duše“
Jedna od omiljenih izreka među vinarima je da se u vodi ogleda lice a u vinu duša. Manje duhovna kompnenta su početna ulaganja u ovaj posao, jer proizvodnja vina je skupo zadovoljstvo za naše prilike. Nikola Mladenović objašnjava da je inicijalna investicija u malu vinariju oko 100 hiljada evra, a u vidnograd 20 hijada evra po hektaru. „Trudimo se da vinograde obrađujemo sa što manje intervencija, što zahteva stalno prisustvo u njima. To nije lako organizovati, posebno kada nedostaju kvalitetni radnici. Neophodno je da se usklađuju proizvodni kapaciteti sa potražnjom na tržištu, a glavni problem u vinarstvu kod nas su podrumi malog kapaciteta i relativno slabo opremljeni za dobijanje vrhunskog kvaliteta. To se može promeniti većim investiranjem u podrume, ali su za to potrebna dostupna finsijska sredstva“, navodi samo neke od svakodnevnih problema u proizvodnji Mladenović, koji smatra da bi trebalo doneti strategiju razvoja vinogradarstva i vinarstva i predlaže da se, slično austrijskom modelu, oformi nadležna akademija koja bi koordinisala rad svih učesnika u ovom poslu. „Razvoj vinarstva može da doprinese i smanjenju nezaposlenosti – pet hektara sopstvenog vinograda omogućava solidan život od proizvodnje i prodaje vina, i to može da bude perspektiva za mlade ljude, i podsticaj da ostanu ovde“, uveren je Mladenović.
Šansa za značajniji plasman ovdašnjeg vina je i vinski turizam. Na vinskom putu kroz negotinsko vinogorje smestilo se desetak vinarija u Mihajlovcu, Vidrovcu, Negotinu, Čubri, Rečkoj, Rogljevu, Rajcu i Veljkovu. „Negotinska vina mogu da se degustiraju i kupe u već pomenutim kamenim vinskim podrumima, pivnicama i to je poseban doživljaj , ali i u vinarijama u selima u okolini Negotina. Neki od ovih objekata su preuređeni da prihvate goste i posluže hranu koja je zaista za pamćenje“, kaže Dragoslav Ilić. Takvo mišljenje deli i Nikola Mladenović: „Za mene je vinski turizam najbolja prilika da se ljudi upoznaju sa našim vinima i da u direktnom kontaktu prepoznaju specifičnu „filozofiju“ ovog podneblja –naših sorti, načina uzgoja i proizvodnje. Ali to zahteva da se podigne nivo usluga u vinarijama i degustacionim salama, i da se poradi na putnoj infrastrukturi“. Jer za „put vina“ po Negotinskoj krajini turisti bi svakako bili zainteresovaniji kada bi saobraćjani putevi do egzotičnih kamenih podruma, vina i hrane bili manje egzotični.
Jelana Bujdić Krečković
broj 98/99, jul/avgust 2013