Close
/ B&F Plus / Čemu nas uče berberske političke institucije: Država bez batine
BiF Analize Čitajte B&F online

Čemu nas uče berberske političke institucije: Država bez batine

berber
Milan Lukić on 14/09/2013 - 09:56 in B&F Plus, Reprint

This post has already been read 1662 times!

Izgleda da nas ustrojstvo berberskog društva uči da je demokratija moguća i bez nasleđa starih Grka a i bez postojanja srednje klase. Povrh toga, čini se da je moguća i “izvrnuta veberovska država”, u kojoj država nije subjekt koji u društvu (može da) legitimno primenjuje nasilje već se od njega svesno uzdržava, pišu na svom blogu “Zašto narodi propadaju”, ekonomisti Daron Ačemoglu i Džejms Robinson.

Prema tradicionalnoj antropologiji, Berberi nisu imali državu. Bili su segmentarno, iscepkano rodno društvo, kakvim ga vide u čuvenoj taksonomiji Edvarda Evansa – Pričarda i Mejera Fortisa (knjizi iz 1940. o afričkim političkim sistemima). Ukratko, berbersko društvo je društvo bez države. Umesto toga, oni su imali svetitelje, verske ličnosti koje su posredovale u sporovima i čak nadgledale izbor nosilaca sekularnih političkih funkcija. Svetitelji su vladali društvom podeljenim u loze i klanove, velike porodične grupe. Ovakva klasifikacija, međutim, polazi od onoga šta mi kao zapadna društva verujemo da predstavlja državu. Stvari bi mogle stajati i sasvim drugačije, pišu Ačemoglu i Robinson koji su u svojoj istoimenoj knjizi “Zašto narodi propadaju” (Why nations fail”, 2012) pokušali da analiziraju kompleksnu evoluciju političkih i ekonomskih institucija u mnogobrojnim zemljama širom sveta.

berber

U nekoliko postova na svom blogu “Zašto narodi propadaju” dvojica ekonomista na bazi literature o tradicionalnim političkim institucijama Berbera u planinama Atlas u Maroku, zaključuju da se berberski demokratski poredak razvio bez ijednog ‘uslova’ koji mi pripisujemo postojanju demokratija.

Način na koji su funkcionisali svetitelji (koji predstavljaju instituciju najbližu državi) u berberskom društvu sasvim je suprotan ideji države nemačkog sociologa, filozofa i politekonomiste Maksa Vebera koji je tvrdio da je država subjekt koji u društvu (može da) legitimno primenjuje metode prisile.

Autoritet umesto prisile

Svetitelji, međutim, nisu posedovali sistem prinude koji bi primenjivali nad ostalima, njihov autoritet nije imao kapaciteta (kakav imaju subjekti u Veberovoj državi), bili su poštovani zbog svoje mirnoće i nenasilnosti. Umesto prisilom, svetitelji su autoritet u berberskom društvu pridobijali svojom mirnoćom i nenasiljem. S druge strane, loze i klanovi bili su ti koji su upotrebljavali mere prisile i nasilja a ne “država” oličena u svetiteljima, koji su vodili berbersko društvo.

Ukratko, pišu Ačemoglu i Robinson, ako bi smo tvrdili da su Berberi imali svoju državu, ona bi se u tom slučaju mogla okarakterisati atributima suprotnim od onih koje je zastupao Veber, dakle bila bi nešto kao “izvrnuta veberovska država”. U svom rezonovanju dvojica ekonomista pozivaju se na istraživanja socijalnog antropologa Ernesta Gelnera koji u svom ključnom etnografskom spisu, ‘Berberski svetitelji sa planine Atlas’ piše da bi bilo “zanimljivo prikazati kako ovakva hagiarhija – svetiteljsko ustrojstvo – izvrće čuvenu definiciju države Maksa Vebera jer su u njemu vladari zvanično izuzeti od upotrebe sile.”

nomad berberVeberova, Evans-Pričardova i Fortesova analiza promašuje metu: oni su imali u vidu isključivo evroazijski model formiranja države i činioce kojima se karakteriše državnost. Kada su naišli na druge društvene organizacije, koje su izgledale i bile ustrojene drugačije, oni bi odlučili da to nisu države, pišu dvojica ekonomista. “Međutim, kao što ćemo videti, tip “države” koju su Berberi imali veoma je uobičajena pojava u savremenom svetu, i na primer, podseća na ono što je manje-više Liban danas.”

Postoji još nekoliko zanimljivih stvari koje se mogu istaći u vezi prirode berberskih političkih institucija, pišu ekonomisti.

Prvo, u vezi sa demokratijom. Jedna od najpoznatijih tvrdnji u političkim naukama pripisuje se Beringtonu Muru, koji u svojoj veličanstvenoj knjizi, ‘Društveno poreklo diktature i demokratije’ tvrdi da je uspon srednje klase ili, marksističkom terminologijom rečeno, ‘buržoazije’, glavna pokretačka sila koja uspostavlja demokratiju. Budimo fer pa recimo da bi to moglo da bude tako ali samo u nekim okolnostima: naročito u slučajevima kada bi buržoazija bila dovoljno autonomna da može izbeći pravljenje koalicije i dilova sa elitom zemljoposednika, ali, s druge strane i dovoljno jaka i nezavisna da može izbeći i sve rizike koji mogu proisticati od priklanjanja revoluciji i revolucionarima, kažu Ačemoglu i Robinson.

Murov rad je u velikoj meri zasnovan na iskustvu evropskog političkog razvoja i verovatna je inkarnacija jedne stare škole mišljenja koja prati pojam demokratije još od antičkih Grka – koji su, navodno stvorili demokratiju – a takođe, s druge strane, propagira ideju da demokratija može biti sistem vlasti koji je u praksi izvodljiv. Aristotel, u stvari, raspravlja o demokratiji s ne baš s prevelikim odobravanjem.

Dakle, da li je društvu potrebna srednja klasa kako bi uspostavilo demokratiju? I da li je tačno da se koreni demokratije, kao skupa političkih institucija, mogu pratiti sve do starih Grka?

Čemu se možeš nadati ako si “vlast”

Razmišljajući o ovim pitanjima, vratimo se planini Atlas na jugu Maroka, pišu Ačemoglu i Robinson. Berberska plemena biraju svoje lidere, koji vladaju na period od godinu dana sa zabranom reizbora (pa je, tako, jednogodišnji i jednokratni “mandat” maksimalno što jedan Berber može sebi priuštiti). Gelner u knjizi ‘Svetitelji sa Atlasa’ opisuje berberske izbore sledećim rečima: “ono što su glavne odlike pri biranju predvodnika jesu rotacija (smenjivost starih i biranje novih predvodnika) i komplementarnost. Pretpostavimo da se pleme sastoji od tri podgrupa tj klanova A, B i C. Ako je ove godine došao red na ‘A’ klan da obezbedi predvodnika čitavog plemena, onda će birači biti pripadnici klanova ‘B’ i ‘C’. Sledeće godine će biti izabran predvodnik iz klana ‘B’, a njega će birati pripadnici klanova ‘A’ i ‘C’ itd. Ili možete biti birani, ili, pak, možete birati – ali ne možete biti oba istovremeno. Svrha ovog načina izbora je već po sebi dovoljno očigledna. Berberski izborni proces sprečava pojavu stvarne i trajne koncentracije moći u bilo čijim rukama i na ma čijoj strani, zaključuju njih dvojica..

Pored toga, ova pravila su pojačana i izborom nekoliko predvodnika od kojih svaki pojedinačno može kontrolisati samo neke sfere vlasti. Berberi, dakle, ne samo što imaju “demokratske izbore” pri biranju svojih predvodnika, već su uspostavili i metod podele vlasti (checks and balances). Ne smatra li se u zapadnim društvima da je podela vlasti na izvršno-upravnu, sudsku i zakonodavnu doprinos Monteskjea i Džejmsa Medisona primećuju Ačemoglu i Robinson, sa dozom blage ironije.

Gelner, na koga se njih dvojica pozivaju, zaključuje: “ako se uzme u obzir da je nesumnjivo glavna opasnost po većinu marokanskih berberskih društava sa Atlasa bila periodična efemerna pojava sitnih tiranija, nemoguće je a ne osetiti divljenje koje izazivaju elegantna, efikasna kontrola i izbalansiranost ustanovljena u društvu Berbera sa Visokog Atlasa”.

Istina, berberski izbori nisu baš sasvim nalik na moderne demokratske izbore: kod Berbera, na primer, nema navedenih pravila o tome koliko je glasova potrebno da bi kandidat pobedio, a svetitelji, koji nadgledaju izbore, zalažu se za jednoglasno postizanje dogovora oko određenog kandidata, što je proces koji može trajati danima.

Naravno, možda su Berberi ovaj sistem pozajmili od Grka. Ali, pre no što prigrlimo takav zaključak, razmotrimo slučaj kada su u 19. veku Evropljani otkrili ruševine Velikog Zimbabvea. Oni nisu mogli da poveruju kako su Afrikanci mogli da izgrade takav neverovatan grad i umesto toga su pokušavali da ga povežu sa Egipćanima ili Feničanima. Tokom 1960-ih, belački režim Rodezije (danas Zimbabvea), predvođen Ianom Smitom čak je ovakve ideje promovisao i u istorijskim knjigama. Međutim, zaključuju dvojica ekonomista, istina je da su, najverovatnije, Afrikanci bili ti koji su sami smislili i izgradili Veliki Zimbabve, kao što su i sami Berberi razvili svoje demokratske institucije bez pomoći Grka. Takođe, veoma je jasno i očigledno kako su ovaj svoj demokratski sistem sproveli bez srednje klase (“buržoazije”), koja u berberskom društvu ne postoji.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *