Close
IN2 Dynamics
/ Kultura / Pozorište i kritičko mišljenje: Ako vam je dobro, spustite zavesu
BiF Analize Čitajte B&F online

Pozorište i kritičko mišljenje: Ako vam je dobro, spustite zavesu

4
Marija Dukić on 27/02/2014 - 11:35 in Kultura

This post has already been read 13593 times!

Vest je da se socijalna priča u naše živote vratila na velika vrata, ali ta vest tek treba da se proširi. Ona struji sa malih alternativnih scena na pozornice nacionalnih teatara gde, kako to kaže reditelj Kokan Mladenović „poput nojeva, glava zabodenih u pesak, pozorišni radnici u Srbiji skakuću u šarenom perju uveseljavajući ono malo preostale publike“, i najčešće dolazi iz unutrašnjosti gde pozorišne komade o beznađu, nasilju, ksenofobiji, diskriminaciji, zloupotrebi religije i korupciji, postavljaju ljudi koji veruju da „dobra umetnost ne treba da govori samo ono što ljudi žele da čuju“.

Ma koliko bilo degradirano, pozorište je i dalje umetnost koja teži istini, kaže Andraš Urban, direktor subotičkog pozorišta „Deže Kostolanji” čije predstave kolege reditelji, pozorišni kritičari i novinari najčešće navode kao primer angažovanog teatra koje ume da protrese publiku.

Problem nastaje kad mericu istine treba pomešati sa mericom opstanka. To pozorišta gura ka estradi. Ili, kako to Urban kaže: „Težnju za istinom nadvladava težnja za privlačenjem publike pa mnoga pozorišta prave predstave za koje se pretpostavlja da će privući publiku, što ih udaljava od stvarnosti. Oni tako predstavljaju ljudski život kao da ga živi neki preterano dobro vaspitani srednjoškolac, neka nerealna osoba“.

Ne treba se zavaravati da publika nije bitna, navodi direktor subotičkog teatra, ali treba uvažiti činjenicu da su i vrednosti koje nam pozorište propagira takođe važne za stvaranje zdravog društva.

Te vrednosti veliki broj nacionalnih teatara potražio je u igranju oprobanih klasika (na jesenjem repertoaru su „Derviš i smrt“, „Kir Janja“, „Zli dusi“ i „Otelo“), kome je pridodata savremena komedija najčešće prizemnih dometa. Izuzetaka, naravno ima, ali retko u Beogradu. Tako ansambl Ujvideki sinhaz u Novom Sadu, pozorišni poslovi Andraša Urbana, ili sporadična gostovanja predstava Olivera Frljića, samo na trenutak osvetle mrak naše kulture koju nisu pojeli skakavci, već budale, kaže Kokan Mladenović, autor predstave „Slučajevi – Lost in Serbia“ koja se daje u beogradskom Dadovu. Tom svetlu, pozorišna kritičarka Ana Tasić dodaje i jedan primer sa nezavisne scene, predstavu „Banja Robija“ grupe ApsArt koja je nastala iz procesa rada sa zatvorenicima, a koja kroz njihove sudbine vrlo upečatljivo oslikava i opšti, koreniti sunovrat našeg društva.

4

Pozorišta se više trude da budu u toku sa životom nego pisci, kaže Aleksandra Glovacki, novinarka i dramaturškinja. “Predstave koje otvaraju radikalnu polemiku sa savremenim trenutkom uglavnom izlaze iz rediteljskih radionica, u kojima se provociraju glumačke ispovesti, i to su po pravilu uzbudljiva ostvarenja. Mislim na čitav opus Olivera Frljića, na Selmu Spahić, Dina Mustafića, Borisa Liješevića, Kokana Mladenovića… Od pisaca, u problematiku radničkih sudbina u tranziciji zavirile su Olga Dimitrijević sa tekstom ’’Radnici umiru pevajući’’, od čega je nastala izuzetno vredna predstava u Bitef teatru. Slična tematika, takođe dobra predstava, ’’Ogvožđena’’ po tekstu Gorane Balančević, nije najbolje primljena, rekla bih samo zato što je postavljena u Narodnom pozorištu, a ne na nekom alternativnijem mestu. Ali i ove dve predstave tretiraju posledice socijalnog stanja na psihološkom nivou, ne zadirući u uzroke. Ovde se na to još uvek gleda kao na prevaziđenu i završenu priču. Vest je da se socijalna priča u naše živote vratila na velika vrata, ali ta vest tek treba da se proširi. I da, postoji tabu koji se zove ’’albansko pitanje’’. Nema tog hrabrog Srbina koji će bilo kakvu ljudsku priču na tu temu postaviti na scenu. Opet je izuzetak Bitef teatar, što je verovatni razlog prekonoćnog smenjivanja direktorke Jelene Kajgo”, kaže Glovacki.

Cenzura ili kukavičluk?

„To je opasna pojava. Niko nema pravo da vrši pritisak na stvaraoce, a ako sam sebi dodeli to pravo onda smo u problemu. Jasno je da sloboda i kritičko mišljenje uvek mogu da zasmetaju nekome, ali oni su naše osnovno pravo i ne smeju biti uskraćene“, primećuje Urban.

Aktuelnoj cenzuri treba dodati i autocenzuru. „Kukavičluk je zajednički imenitelj naših nacionalnih pozorišta“, kaže Kokan Mladenović. „Stotine mladih glumaca, pisaca i reditelja, školovanih na našim bezbrojnim dramskim akademijama, poslušno čeka na mrvice sa trpeze prevaziđenih institucionalnih pozorišta, umesto da iniciraju promenu pozorišnog sistema, oforme svoje trupe, progovore o temama koje ih tište i nateraju političke neznalice koje odlučuju o kulturi da počnu da plaćaju ideje, a ne socijalni mir zaposlenih u ovoj sferi“.

U predstavi „Slučajevi – Lost in Serbia“, koja je rezultat Mladenovićeve pozorišne radionice, polaznici, starosti između 10 i 20 godina, na sceni otvoreno govore o svojim nezadovoljstvima. Problem koji naše društvo muči već četvrt veka opisan je u poslednjoj sceni u kojoj ovi kontinuirano razočaravani mladi ljudi sa koferima i pasošima u rukama polaze da traže sreću negde drugde, jer je u Srbiji nisu našli. „Sa ovakvim sistemom vrednosti i ne možemo ništa drugo osim da negujemo sebične, bahate, ambiciozne i neobrazovane ljude“.

„Generacija sa kojom sam pre dvadesetak godina radio Harmsove „Slučajeve“ u Dadovu, imala je ideale i izraženo osećanje kolektivne svesti. Generacija koja danas igra „Slučajeve – Lost in Serbia“ je generacija bez idola i ideala, generacija sa spakovanim koferima u jednom pravcu. Oni su poslednji emigrantski talas iz ove zemlje. Posle njih ćemo prestati da postojimo, ili naše postojanje neće imati nikakvog smisla“, kaže Mladenović i dodaje da je mlađa publika ove predstave prepoznala krik svoje generacije, dok su se stariji sa zaprepašćenjem susreli sa jednim svetom „koji smo tako bahato pretvorili u krhotine i pustili našu decu da odrastaju u njemu“.

Moć katarze

Na kraju postavlja se, kako Ana Tasić misli, suštinsko pitanje – koliko kritika na pozorišnoj sceni ima stvarnog uticaja na politiku i društvo: „Bojim se da se pozorište uglavnom obraća grupi istomišljenika, ljudima koji su već vrlo (samo)svesni, te da kritički tonovi u pozorištu danas nemaju osvešćujuću funkciju. Pozorište više nije toliko moćno kao televizija, na primer“, kaže Tasić.

predstave angazovane

Mladenović veruje da razlog te nemoći leži u načinu na koji funkcionišu pozorišta. „Više od deset miliona evra godišnje odlazi na beogradska pozorišta, tačnije na plate zaposlenih u njima, a sve to za desetak premijera od koji većina dokazuje potpunu dezorijentisanost teatara u vremenu u kome žive. Ovaj sistem je do te mere metastazirao da ga je nemoguće promeniti. On se mora u potpunosti demontirati ne bi li se, iznova, formirao jedan novi model koji će vrednovati originalnost, maštu, nove ideje i pozorišne forme i koji nikada više neće dozvoliti da organizacija naših teatara liči na fabrike pred stečajem. Tek će taj novi teatar, koji će na pozornicu Beograda doneti stotine novih pozorišnih lica, prostora i raznolikost teatarskih oblika, moći da se smelo uhvati u koštac sa sunovratom svih vrednosti u vremenu u kome živimo“.
broj 104, februar 2014.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *