Kada je u pitanju slanje novca, ljubav matice prema dijaspori ne poznaje ograničenja, ali zato „rodna gruda“ najčešće postavlja brojne administrativne i neformalne prepreke povodom mogućeg političkog uticaja svojih građana iz tuđine.
Ujedinjene nacije procenjuju da najmanje 175 miliona ljudi odnosno oko 3% ukupne svetske populacije živi van svoje zemlje porekla, dok Svetska banka izveštava da je „lider dijaspore“ Meksiko (oko 11,9 miliona iseljenika). Slede ga Indija (11,4 miliona), Rusija (11,1 miliona), Kina (8,3 miliona), Ukrajina (6,6 miliona), Bangladeš (5,4 miliona) i Pakistan (4,7 miliona). Evropske zemlje u kojima je zabeležen najveći nivo migracija u nekoliko poslednjih godina su Rusija, Ukrajina, Turska, Rumunija, Belorusija, Bosna i Hercegovina i Albanija, a sa područja Zapadnog Balkana, na kojem živi 25 miliona stanovnika, u dijaspori je oko 10 miliona ljudi. Na primer, prema poslednjim procenama Ministarstva spoljnih poslova Makedonije, u kojoj živi nešto više od dva milona stanovnika, oko 900.000 građana je u dijaspori, što znači da svaki treći građanin ove zemlje živi u inostranstvu.
Najuočljivija veza dijaspore sa maticom je slanje novca rodbini, o čemu govori i podatak Svetske banke da je ukupna vrednost doznaka prošle godine dostigla 550 milijardi dolara. Najviše ih je pristiglo od emigranata iz Indije (70 milijardi dolara) i Kine (60 milijardi), slede Filipini (26 milijardi), Meksiko (22 milijarde), Nigerija (21 milijarda) i Egipat (20 milijardi), a „drugi ešalon“ ove liste čine iseljenici iz Pakistana, Bangladeša, Vijetnama. Ukrajine i Srbije.
Nema ljubavi gde je politika
Kada je u pitanju slanje novca, ljubav matice prema dijaspori ne poznaje ograničenja, ali čim na dnevni red dođu izbori, jedna od uobičajenih dilema u političkoj javnosti je u kojoj meri je opravdano da ljudi koji decenijama žive van matice, ne poznaju dovoljno društvena kretanja niti u njima direktno učestvuju, svojim glasom utiču na odluku kome će se poveriti vođstvo zemlje u narednom periodu. Sa druge strane, u nekim državama je dozvoljeno da dijaspora ima svoje predstavnike u parlamentu, kao što je slučaj u Francuskoj, Italiji, Alžiru, Portugalu, ali i kod nekih naših suseda, u Rumuniji, Hrvatskoj i Makedoniji.
Istraživanja, međutim, ukazuju na generalni trend da su iseljenici sve manje zainteresovani da glasaju na izborima u matici, zbog uverenja da to neće doprineti suštinskim promenama. Još jedan od indikatora je da se opadajuće interesovanje poklapa sa stasavanjem novih generacija koje su rođene van matice i nemaju emotivan odnos prema zemlji porekla kao prethodne generacije. Primera radi, procenjuje se da samo u SAD živi oko 200.000 nemačkih državljana, ali je na poslednjim parlamentarnim izborima svega oko 5.000 njih izašlo na glasanje.
Međutim, dijaspora i njeno glasačko pravo mogu postati ključno pitanje izbora, kao što se desilo na parlamentarnim izborima u Hrvatskoj 2007. godine, kada se burno raspravljalo o tome da li bi oni koji u Hrvtaskoj ne plaćaju porez trebalo da biraju poslanike i vladu. Protivnici, na čelu sa SDP, na toj platformi nisu dobili izbore, ali su se izborili za smanjenje broja predstavnika iz dijaspore u parlamentu. Hrvatski analitičari, međutim ocenjuju da se to smanjenje pokazalo potpuno irelevantnim „jer niti su to bili pravi zastupnici dijaspore, niti su mogli uticati na bilo kakvo preglasavanje“, a komentatori u hrvatskim medijima zaključuju da je negativan tretman iseljenika do danas ostao nepromenjen. Iseljenici iz Bosne i Hercegovine su, pak, radi većeg uticaja na politiku u matici osnovali Stranku dijaspore, koja se već takmičila na izborima u Federaciji, ali bez ikakvih rezultata. Inače, na opštim izborima 2010. za izborne jednice u Federaciji zabeleženo je nešto više od 9.000 važećih glasova dijaspore putem pošte, a nešto preko 12.000 u Republici Srpskoj, što je najblaže rečeno zanemarljivo u odnosu na broj iseljenika.
Odziv dijaspore je primetno veći kada je u pitanju Mađaraska, gde se oko 137.000 dvojnih državljana, od kojih 20.000 iz Vojvodine, već prijavilo za glasanje na parlamentarnim izborima 6. aprila. Na osnovu izbornog zakona Mađarske, pravo da glasaju imaju i njeni državljani bez stalne adrese u zemlji, a da bi ga ostvarili dovoljno je da se registruju. Procenjuje se da će na izborima u Mađarskoj iz Srbije ukupno glasati oko 40.000 dvojnih državljana, a registrovanih birača ima i u Bosni i Hercegovini, SAD, Švajcarskoj, Alžiru, Južnoj Africi, Japanu, Novom Zelandu, dok u Australiji i Južnoj Americi – gde živi značajan broj mađarskih emigranata – jedva ima oko sto registrovanih. Prema kalkulaciji analitičara, čak i u slučaju kada bi svi birači iz dijaspore glasali za vladajujuću partiju Viktora Orbana, njihovi glasovi bi u parlamentu koji broji 199 poslanika doneli samo dva mandata.
Nema ljubavi ni gde je ekonomija
Slično slabom uticaju na politička događanja u domovini, dijaspora retko uspeva da oformi snažan lobi koji bi u zemji u kojoj iseljenici žive i rade promovisao interese matice. Jedan od najpoznatijih takvih slučajeva u modernoj istoriji je uspeh jermenske dijaspore da od Sjedinjenih Država i Francuske izdejstvuje da se ubistvo 1,5 miliona Jermena u Otomanskoj imperiji 1915. okarakteriše kao genocid. Uspešnima u lobiranju pokazali su se i Amerikanci albanskog porekla, kojih je u SAD oko 750.000. Albanska dijaspora je, radi otcepljenja Kosova od Srbije, prikupljala novac i okupljala moćne političare od kojih su neki, poput bivšeg senatora i predsedničkog kandidata 1996. Boba Dola, senatora Mekejna i potpredsednika Bajdena, otvoreno stali na stranu Albanaca tokom sukoba na Balkanu.
Ipak, ni albanski emigranti nisu izuzetak od pravila da su investicije najslabija karika na relaciji dijaspora-matica. Na primer, kada se pre nekoliko godina u Albaniju vratilo 250.000 Albanaca iz Italije i oko pola miliona iz Grčke, na veliko razočaranje Tirane sa sobom nisu doneli značajniji kapital. Mada albanski „gastarbajteri“ iz evropskih zemalja šalju svake godine više stotina miliona evra doznaka, ulaganja u biznis „kod kuće“ su više nego skromna. Na istovetan trend ukazuje i primer poljske emigracije koja je narasla na 1,5 miliona ljudi u zemljama EU, u kojima ulažu daleko više u pokretanje biznisa nego u rodnoj Poljskoj. Osim činjenice da se iseljenici po pitanju ulaganja rukovode interesom a ne emocijama, analitičari procenjuju i da će sa svakom sledećom generacijom dodatno opadati ulaganja u domovinu. Nove generacije će prodavati nekretnine svojih roditelja u matici da bi investirale u inostranstvu, a sa poskupljenjem životnih troškova smanjivaće se i doznake rodbini, koja će biti sve manje poznata, pa time i sve dalja.
Tek svaki stoti će glasati 16. marta
Od kada je 2004. Srbija omogućila da se za ovdašnje izbore glasa u inostranstvu, broj ljudi koji ostvaruje to pravo je iz godine u godinu sve manji a odziv dijaspore za predstojeće izbore 16. marta je najmanji u poređenju sa prethodnim izbornim ciklusima. Zbog toga neće biti otvorena birališta u nekoliko zemalja u kojima živi znatan broj naših državljana, poput Australije, Kanade, Švedske, ali ni u Mađarskoj, Grčkoj, Rumuniji, Južnoafričkoj Republici… Prema propisima Republičke izborne komisije, za otvaranje jednog biračkog mesta u inostranstvu potrebno je da se prijavi minimum sto glasača, a taj uslov je ispunjen u 20 zemalja, među kojima su Austrija, BiH, Crna Gora, Hrvatska, Slovenija, Makedonija, SAD, Turska, UAE, Libija… U inostranstvu je popisano oko 300.000 naših ljudi sa pravom glasa, a procenjuje se da će na predstojećim izborima učestvovati tek oko 3.500, odnosno tek svaki 140-ti. Čak i u zemljama sa tradicionalno velikim brojem iseljenika iz Srbije, poput Austrije i Nemačke, prijavio se skroman broj birača. Slabo interesovanje analitičari objašnjavaju činjenicom da može da se glasa samo u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, ali da je verovatno još značajniji razlog što nisu ispunjeni dugogodišnji zahtevi dijaspore da ima svoje predstavnike u parlamentu, odnosno da za njih direktno glasa na izborima.
Vladimir Adonov
broj 105, mart 2014.