Sukob u Siriji, koji se teško može opisati drugačije nego kao brutalna klanica, navršio je treću godišnjicu uz određene promene na terenu ali bez konkretnih naznaka skorog okončanja. Ovaj bespoštedni rat specifičan je ne samo po tome što traje neuobičajeno dugo za jednu epizodu „arapskog proleća“ već i po tome što je bezmalo svaka regionalna sila u njega ili umešana do nosa ili pokušava da nešto ulovi u mutnom. Za tako bespoštedno otimanje o jednu zemlju, ma koliko bila značajna, obično postoje konkretniji i opipljiviji razlozi od ideoloških.
Kada su polovinom marta 2011. godine izbili oružani sukobi u Deri, gradu od stotinak hiljada stanovnika tik uz granicu između Sirije i Jordana, pažnja svetske javnosti se brzo okrenula ka novoj epizodi „arapskog proleća“ ali je malo ko mogao da pretpostavi da je u pitanju početak rata koji će u naredne tri godine potpuno uništiti Siriju i neće pokazivati znake jenjavanja čak ni nakon 120 hiljada ubijenih odnosno nekoliko miliona Sirijaca koji su završili u izbeglištvu. Na papiru, rat se vodi između predsednika Asada odnosno njegovih snaga i milicija koje su pod čvrstom kontrolom alavitske zajednice koja u Siriji broji oko 10% populacije, i pobunjenika koji predstavljaju sunitsku većinu koja čini oko 75% stanovništva Sirije. Između ove dve vatre za opstanak se bore kurdska i hrišćanska zajednica. Asadovom režimu na terenu direktno pomaže Iran čije jedinice predvodi Hezbolah, dok oružje stiže od Rusije. Pobunjeničke snage se po pitanju direktne i indirektne pomoći u naoružanju i ljudstvu oslanjaju prvenstveno na Saudijsku Arabiju, Katar, Tursku i SAD.
Broj milicija i paravojski koje su sa svih strana došle da „oslobode“ Siriju je neverovatan a situacija je naročito kompleksna na pobunjeničkoj strani gde ideologije raznoraznih brigada variraju od umerenih do manijakalnih, što od prošle godine za posledicu ima i njihove međusobne sukobe. Jedno od pitanja koje se prilično stidljivo odnosno jedva provlači kroz svetske medije glasi: da li je dominantna crta ovog sukoba zaista ideološka odnosno religijska, ili postoje još neki faktori koji su uvukli toliko zainteresovanih strana u rat u kojem bi ulozi mogli biti daleko veći nego što se na prvi pogled čini?
Na raskrsnici
2010. godine u Siriji nije bilo rata ali su se na političkom planu dešavale veoma zanimljive stvari . Ova zemlja se iznenada našla u središtu „gasne groznice“ koja je iz više razloga počela da se širi regionom poput požara. Prirodni gas se nametnuo kao energent budućnosti a njegovi najveći izvoznici (Rusija, Iran i Katar) našli su se u trci za glavnog kupca – Evropsku Uniju. U potrazi za načinom da smanji zavisnost od ruskog gasa (što je usvojeno kao strateški cilj godinama pre nego što je izbila aktuelna kriza u Ukrajini), Evropska Unija je najpre razmatrala projekat „Nabuko“ koji je trebalo da joj dovodi turkmenistanski i kazahstanski gas preko Kaspijskog Mora, Azerbejdžana, Gruzije i Turske. „Nabuko“, međutim, nije realizovan; najverovatnije zbog nedovoljnih kapaciteta koje su proizvođači mogli da obezbede. Štaviše, u konkretnoj realizaciji je dalje odmakao njegov direktan rival u vlasništvu ruske kompanije Gazprom, nama dobro poznat i po kapacitetu tri puta jači „Južni tok“. Evropskoj Uniji je hitno bila potrebna alternativa, a kao glavni kandidat za alternativno snabdevanje prepoznato je najveće poznato polje prirodnog gasa na svetu – Južni Pars, gde na dnu Persijskog Zaliva leži 16 biliona kubnih metara dragocenog energenta. Ovaj zlatni rudnik dele Iran i Katar, dva otvorena neprijatelja. Nimalo slučajno, u Kataru je stacionirana regionalna ispostava objedinjene komande borbenih snaga SAD za Bliski Istok, Severnu Afriku i Centralnu Aziju (USCENTCOM). Uz zdušnu podršku SAD, Velike Britanije i Francuske, Katar sebe vidi kao idealnog alternativnog dobavljača prirodnog gasa za Evropsku Uniju. Nezaobilazan faktor u ovom aranžmanu je Sirija kroz koju bi gasovod morao da prođe pre nego što uđe u Tursku (zamišljena trasa ide iz Katara u Saudijsku Arabiju, odatle u Jordan, pa u Siriju i najzad Tursku).
„Religijski“ gasovod
Vreme, međutim, ponovo nije bilo na strani Evropske Unije. Slično kao što je ruski „Južni tok“ startovao brže od „Nabuka“, katarsko-saudijsko-turski gasovod je 2010. godine dobio neželjenu i prilično aktivnu konkurenciju na drugoj strani gasnog polja Južni Pars. Iran je, naime, osmislio gasovod koji bi od njihove teritorije, preko Iraka i sirijske mreže, izbio na sirijski deo mediteranske obale. Gasovod bi se zatim spustio na dno Sredozemnog Mora i preko Kipra otišao prema Grčkoj. Sirija se tako našla u središtu političko-energentskog klupka kao jedina zemlja koja bi bila nezaobilazna na obe rute. Gasovod iz Katara nije mogao da umesto Sirije ide preko Iraka jer Katar ne želi zemlju sa šiitskom većinom u projektu. Svoje razloge ima i Turska koja ne želi da gasovod prođe kroz Irački Kurdistan i uđe u Tursku na delu njene teritorije gde većinu stanovništva čine Kurdi. Turska je već pristala na određeni nivo energetske zavisnosti od Kurda kada je prošle godine pustila u rad naftovod koji dolazi iz grada Erbila u Iračkom Kurdistanu, i ne želi da tu zavisnost dodatno povećava. Stoga ne treba da čudi što su pre odsudne 2010. godine odnosi na relaciji Ankara-Damask bili sušta suprotnost današnjim nastojanjima Turske da po svaku scenu obori sirijskog predsednika Asada. Saznavši za plan Irana da napravi „šiitski gasovod“, Turska je 2010. ponudila Siriji da uđe u „sunitski“ projekat ali je Bašar Al-Asad to odbio, navodno štiteći interes Rusije kao svog najznačajnijeg saveznika. Slučajno ili ne, oružani sukobi u Siriji izbili su naredne godine.
Drugi igrači
Bez obzira na razbuktavanje rata u Siriji, memorandum o izgradnji „šiitskog gasovoda“ potpisan je u leto 2011. godine u Iranu. Predviđen kapacitet ovog gasovoda je 40 milijardi kubnih metara godišnje, što je značajno više od nedovoljno snažnog „Nabuka“ (30 milijardi) ali i značajno manje od „sunitskog“ gasovoda čiji idejni projekat predviđa kapacitet sličan onom koji ima „Južni tok“ (više od 60 milijardi). Tokom 2012. godine iranski i sirijski zvaničnici su najavljivali potpisivanje ugovora o izgradnji vrednog 10 milijardi dolara, pa čak i početak radova na trasi gasovoda, ali je ostalo nejasno kakvog smisla bi ta izgradnja imala pre nego što se rat u Siriji okonča. U međuvremenu je Iran kompletirao istočni krak gasovoda iz polja Južni Pars, koji ide do pakistanske granice u skladu sa sporazumom koji su dve zemlje potpisale. Pakistan kasni sa sprovođenjem gasovoda na svojoj teritoriji iako mu prete ozbiljni finansijski penali ukoliko izgradnja ne bude završena do kraja ove godine. Nimalo slučajno, najveći pritisak na Pakistan da se povuče iz ovog projekta vrše SAD i Saudijska Arabija koje predlažu Pakistanu da umesto toga dovede turkmenistanski gas preko Avganistana (ovo je ostalo u domenu teorije budući da izgradnja gasovoda na avganistanskoj teritoriji u ovom trenutku ima taman onoliko smisla koliko i na sirijskoj). Ovaj pritisak je već dao rezultate u Indiji koja se povukla iz projekta i okrenula proizvodnji električne energije iz nuklearnih izvora. Delikatnu situaciju u kojoj se našla pakistanska vlada pokušavaju da iskoriste strani investitori koji žele da uđu ili su već ušli u projekat iranskog gasovoda, a koje nimalo slučajno predvodi ruski Gazprom.
Taman kada pomislite da situacija ne može biti komplikovanija nego što jeste, u igru ulazi i Izrael. Zemlja koja je u energetskom smislu decenijama imala manje sreće u poređenju sa većinom zemalja u regionu, za samo godinu dana se od hroničnog uvoznika pretvorila u novu izvoznu silu na tržištu prirodnog gasa. Najpre je 2009. godine na dnu mora zapadno od Haife pronađeno gasno polje Tamar sa oko 300 milijardi kubnih metara najkvalitetnijeg gasa, da bi famozna 2010. godina u istom rejonu donela otkriće najvećeg podvodnog nalazišta u ovom stoleću – gasnog polja Levijatan u kojem leži više od 500 milijardi kubnih metara. Izrael sada intenzivno razmišlja o izvozu svog gasa na tržište Evropske Unije ali mu se u isto vreme ne dopada mogućnost da mu glavni rival bude šiitski gasovod koji dolazi iz Irana. Uništenje Sirije je do daljnjeg zaustavilo šiitski projekat ali Izrael sada ima drugu i potencijalno mnogo veću glavobolju od konkurentskog gasovoda a to je opasnost koja će im pretiti od Islamskog Bratstva koje će najverovatnije kontrolisati Siriju ukoliko dođe do pada Asadovog režima.
Listu direktno i indirektno upletenih u sirijsku golgotu kompletira Rusija čije tradicionalno savezništvo sa Sirijom, koje potiče još iz doba hladnog rata, sada ima novu, gasnu komponentu. Ukoliko se Bašar Al-Asad održi na vlasti, to će izvesno dugovati ruskom oružju i diplomatskoj podršci u istoj, ako ne i većoj meri nego borcima Hezbolaha na terenu. Da su SAD i njeni saveznici iz NATO prošle godine krenuli u vazdušne udare nakon masakra hemijskim oružjem u Damasku, Asad bi u ovom trenutku možda već bio prošlost. Rusija je, međutim, tu akciju osujetila a u međuvremenu je situacija na terenu počela da se popravlja za Asada. Simptomatično je da se neke od najžešćih borbi u Siriji vode za grad Homs koji predstavlja projektovano čvorište budućih gasovoda u Siriji, koji će se odatle račvati ka Libanu, mediteranskoj obali (Latakija) i Turskoj (Alepo). Svojom podrškom Asadu i uzimanjem luke Tartus u zakup, Rusija nastoji da uspostavi efektivnu kontrolu nad onim što bi u budućnosti trebalo da predstavlja evropsku alternativu ruskom gasu. Nije teško zamisliti kolika nagrada je u pitanju i kakve bi bile njene političke implikacije. Rusija takođe može da odigra neke zajedničke poteze sa Izraelom jer i na tom polju ima čime da trguje. U međuvremenu je na spisak kriznih žarišta dodata i Ukrajina koja je, slučajno ili ne, još jedna zemlja od ključnog značaja za tranzit prirodnog gasa ka Evropskoj Uniji. I još jedna zemlja koju trenutno svi žele da „oslobode“ od uticaja onih drugih.
Svi protiv svih
Ako se na trenutak vratimo na Tursku, treba napomenuti da politika spram Bliskog Istoka u Ankari nije monolitna. Gotovo polovina turske industrije zavisi od ruskog gasa i trenutno nema naznaka da bi taj procenat mogao da bude smanjen. Štaviše, jedini nov projekat koji uključuje Tursku a gde ima kakvog-takvog pomaka je Gazpromov „Južni tok“. Gasovod iz Katara je još uvek samo ideja dok na „Nabuko“ više niko ozbiljno ne računa. Ako bi nastavila da odbacuje svaku mogućnost da Bašar Al-Asad ostane na vlasti, Turska bi povukla pravi pokeraški potez i zaigrala na sve ili ništa. Na drugoj strani, Turska bi eventualnom modifikacijom svog stava prema Siriji mogla da uz pomoć Rusije sebi obezbedi izlaznu strategiju u slučaju da Asadov režim opstane. Pitanje je samo šta će na to reći Katar i Saudijska Arabija koji u ovoj priči nemaju šta da izgube budući da ne žele da sarađuju sa šiitskim zemljama niti bi ih ove pozvale u njihove ključne projekte. Svi ovi faktori se odražavaju na odnose unutar turskog establišmenta koji je već dovoljno pritisnut nezadovoljstvom javnosti zbog otvorenog mešanja i doprinošenja sirijskoj golgoti.
Izgledalo je da je pozicija Sirije dobra da bolja ne može biti kada je pre nekoliko godina otkriveno veliko nalazište gasa u blizini granice sa Libanom odnosno sredozemne luke Tartus koju, nimalo slučajno, zakupljuje Rusija. Sirija je u jednom trenutku imala mogućnost da na svojoj teritoriji ugosti dva gasovoda od ključnog strateškog značaja i da uz to izvozi sopstveni gas. Ekonomsku i političku korist od toga nije teško zamisliti. U igri bi bili praktično svi ključni igrači: Iran, Katar, Turska, Saudijska Arabija, čak i Rusija. Umesto toga, Sirija je danas u ruševinama i potpunom beznađu. Vreme će pokazati da li je interese svih navedenih igrača bilo nemoguće pomiriti i da je to od starta zapečatilo sudbinu ove zemlje ili je Bašar Al-Asad napravio tragičnu grešku postupajući u interesu svog najvećeg saveznika.
Svaki, pa i najpovršniji pokušaj da se razumeju odnosi na Bliskom Istoku, ima potencijal da zabavi čoveka dok posmatra regionalne sile kako se bore svi protiv svih, podmeću noge jedni drugima i uporno nastoje da u isto vreme ugrabe koliko mogu za sebe i upropaste sve druge. Zabava se, međutim, brzo pretvara u horor i užasnutost lakoćom sa kojom raznoratne elite, opijene svojom moći ili bogatstvom, žrtvuju milione nedužnih civila zarad očekivanih prihoda od energenata i to sve uvijaju u ideološke oblande.
Milan Kokorić
broj 107, maj 2014.