I Slovačka i Rumunija su na početku imale auto industriju kakva je naša, gde su glavni aduti – vredne ruke. Trebalo je da prođe desetak godina pre nego što su domaći proizvođači delova ušli u krug dobavljača velikih proizvođača komponenti i sklopova i pre nego što su se domaći stručnjaci nametnuli kao članovi razvojnih timova za nove modele automobila.
Fiat je pre nepunih pet godina proizveo prvi „fiat punto clasic“ u Kragujevcu a pre tri godine Fiat 500L, a u Srbiji danas imamo samo jednog domaćeg dobavljača – Gomma Line, koji preko Fiatovog isporučioca prve ugradnje, Sigita, smeštenog u Grošnici, direktno isporučuje svoje delove italijanskoj kompaniji.
Svi ostali Fiatovi isporučioci delova i sklopova, koji su u poslednjih nekoliko godina došli u Srbiju, prateći matičnu kompaniju, nastali su kao greenfiled ili brownfield investicije, u koje su ulagači uneli svoju opremu, standarde i sistem rada i u potpunosti obučili ljude koje su zaposlili.
Za Igora Vijatova direktor Auto-klastera Srbija, koji okuplja domaće kompanije proizvođače auto delova (koje imaju ambiciju da postanu isporučioci Fiata i drugih velikih proizvođača automobila), i jedno i drugo predstavlja prirodan sled događaja, već viđen u zemljama koje su za nas velemajstori u automobilskoj industriji – Slovačkoj, Poljskoj, Češkoj i Rumuniji.
B&F: Kakve zaključke možemo da izvučemo iz toga što za sada samo jedan domaći proizvođač radi za Fiat?
Igor Vijatov: Nekako je postalo vladajuće mišljenje da je do Fiata nemoguće doći i da nijedna od naših fabrika nikada neće početi da radi za njih, međutim primer Gomma Line iz Kragujevca, govori nam da je tako nešto sasvim moguće. Ta fabrika se držala školskog principa kako postati dobavljač za bilo kog proizvođača automobila: zaposlili su mlad dobro obrazovan menadžment koji govori strane jezike, investirali u ljude i u njihovu obuku, uveli vrhunske standarde proizvodnje i imaju dobru finansijsku zaleđinu.
B&F: Šta je druge sprečilo da slede njihov primer?
I.Vijatov: Kada je Fiat došao u Srbiju 2008, on je odmah ugasio Zastavinu proizvodnju. Iako je ona bila mala, za naše fabrike je ipak bila značajna. Istovremeno usledila je finansijska kriza koja je pogodila sve evropske proizvođače i našim fabrikama je bilo jako teško se preorijentišu da rade za drugog proizvođača. Pritom, već su bile finansijski iscrpljene i bilo im je teško da naprave tehnološki skok, postanu savremene fabrike i počnu da proizvode delove za fabrike automobila.
Istovremeno, za Fiatom su došli njegovi direktni snabdevači. S obzirom da su i država i lokalne samouprave davale brojne olakšice, bilo im je jeftinije i lakše da naprave potpuno nove fabrike u kojima će sve biti po njihovim standardima, nego da ulaze u već postojeće kompanije i razmišljaju na koji način će se izboriti sa domaćim mentalitetom i navikama.
Fiatovi dobavljači su prvenstveno ovde došli zbog samog Fiata i zbog jeftine radne snage. U fabrikama Manjeti Marelija, Džonson Kontrols i drugih se obavlja proizvodnja, ali se u nekima od njih, čak ni nabavka sirovina ne prepušta ovdašnjim rukovodstvima, nego je za to zadužena matica. Imamo fabrike u koje se donosi sirovina, ovde se pravi proizvod i na istom kamionu na kojem su došle sirovine, otprema natrag. Tek treba da se izborimo da kod nas budu prebačeni bar nabavka i prodaja, a kasnije i razvoj.
B&F: Šta bi naši proizvođači auto delova sebi mogli da postave kao realan cilj?
I.Vijatov: Sa Fiatom su došle velike „Tier 1“ kompanije koje ga direktno snabdevaju sa sklopovima i polusklopovima. Ono što je šansa za naše fabrike je da pre svega postanu njihovi isporučioci. Klaster je upravo počeo da radi na analizi njihovih potreba i mogućnosti naših članica da postanu njihovi dobavljači.
B&F: Kako postojeći proizvođači delova mogu da promene svoju autsajdersku poziciju?
I.Vijatov: Fiat nije jedina šansa i klaster ne postoji samo zbog Fiata, svi traže svoju šansu i kod drugih velikih proizvođača delova u Evropi. Uz to ovde ima i kompanija koje dolaze i traže saradnju sa postojećim fabrikama, i nisu zainteresovane da kupuju ili da grade nešto novo. Na primer, nedavno nas je kontaktirala jedna španska fabrika koja je ovde došla zbog Bošove fabrike u Pećincima, i traži postojeću fabriku u Srbiji sa otprilike 50 ljudi koja pozitivno posluje, i ima iskustvo u radu na tržištu Srbije. Oni su spremni da investiraju i sarađuju sa takvom našom fabrikom i da počnu da rade neke delove za Boš.
B&F: Šta ste naučili iz iskustva auto klastera iz Slovačke i Rumunije? Kako je Rumunija prerasla fazu „vrednih ruku“?
I.Vijatov: Kada je „Reno“ kupio „Dačiju“, Rumuni su imali sličnu situaciju kao mi danas. Prvo su dolazile fabrike dobavljači „Renoa“ koje su tražile jeftinu radnu snagu, ali posle nekih desetak godina “Reno“ je otvorio veliki razvojni centar u Rumuniji koji razvija i „dačija“ automobile ali i „reno nisan“ modele.
Slično se desilo i u Slovačkoj gde postoje tri velike fabrike automobila. Kada sam 2008. razgovarao sa direktorom slovačkog automobilskog klastera on mi je rekao da su prve dve ili tri godine imali samo jednu domaću fabriku koja je radila za velike proizvođače autodelova, nakon 5-6 godina imali su pet ili šest domaćih fabrika, da bi tek nakon deset godina usledio puni zamajac razvoja domaće industrije. Meni se tada činilo da ćemo mi brže napredovati, ali očito to nije slučaj.
B&F: Koliko Vi u razgovorima sa stranim kompanijama stičete utisak da među njima zaista postoje raspoloženje da zbog skupe radne snage u Istočnoj Evropi presele svoja postrojenja u region?
I.Vijatov: Svi su voljni da razmotre preseljenje svojih fabrika u Srbiju, Bosnu i Makedoniju. Ali, reč je o veoma skupoj operaciji i potrebni su nam jaki argumenti i angažovanje i države i državnih agencija za privlačenje stranih investicija i nas u autoklasteru, da takav korak i preduzmu. Veći izvoz „fiata“ u Rusiju takođe bi mogao biti važan argument. Dolazak još jedne fabrike automobila u Srbiju bi pokazao da smo ozbiljna zemlja kada je reč o automobilskoj industriji.
Članice klastera
Automobilski klaster Srbije – AC Serbia je mreža srpskih kompanija i organizacija koje posluju u automobilskom sektoru, a koje deluju kao dobavljači automobilskih delova i opreme ili obezbeđuju usluge u ovom sektoru.
Automobilski klaster Srbije je osnovan 2005. godine, a njegovi osnivači su bili 12 kompanija i 3 naučno-istraživačke institucije. Zaključno sa krajem 2013. godine klaster je imao 43 članice proizvodne kompanije i ostvario je saradnju sa većim brojem fakulteta, srednjih škola i naučno istraživačkih institucija.
Klaster okuplja kompanije sa domaćim i stranim kapitalom, sa oko 12.000 zaposlenih i prometom od oko 630 miliona evra (kraj 2013g.).
Klaster ima veoma dobru saradnju sa domaćim i međunarodnim vladinim i nevladinim institucijama kao što su: GIZ (Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju), UNIDO (Organizacija Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj) i USAID (Američka agencija za međunarodni razvoj), EU-RDEDP2 (Regionalni društveno-ekonomski program razvoja), SIEPA (Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije), NARR (Nacionalna agencija za regionalni razvoj).
Najveće članice – kompanije sa preko 1 milion evra prometa su: TIGAR TYRES Michelin – Pirot, Francuska, CIMOS – Livnica Kikinda – Kikinda, Slovenija, AGENA Technology – Šimanovci, Engleska, FAM – Kruševac, Zastava Tapacirnica – Kragujevac, Slovenija, Knott Autoflex YUG – Bečej, Trayal korporacija – Kruševac, FKL – Temerin, TPV Šumadija – Kragujevac, Slovenija, Surtec – Čačak, Nemačka, Mecafor Products – Senta, Francuska Gomma Line – Kragujevac, IGB Automotive Comp. – Inđija, Nemačka, Krušik Precizni Liv – Mionica, Slovenija, AD Plastik – Mladenovac, Hrvatska, Inmold – Požega, TurboServis – Užice, i Zastava Kovačnica – Kragujevac, Bugarska.