„Kao igrači, mi radimo da bi smo pripremili telo za najteže zadatke. Istovremeno, svesni smo i njegove degradacije“, kaže Ričard Sigal, osnivač i umetnički direktor Pekare, interdisciplinarne platforme za istraživanja i produkciju pozorišnih i plesnih predstava, koga će beogradska publika videti na 12. Festivalu igre u Beogradu.
Kod većine ljudi „Crni labud“ budi asocijaciju na najčuveniju baletsku rolu iz „Labudovog jezera“. U interpretaciji Roberta Sigala, u ovaj plesni komad je ušlo Jungovo čitanje Odilije i Odete i eho istoimene najčuvenije knjige Nasima Nikolasa Taleba filozofa i finansijskog brokera, o našem slepilu za predviđanje nestandardnih događaja. “Bio sam zainteresovan za njegovu teoriju složenih odnosa. Više ili manje, želeo sam da je primenim na umetničku kreaciju“, kaže Sigal u intervjuu za B&F.
Sigal je privukao međunarodnu pažnju zbog mnoštva radova, koji uključuju predstave, projekte novih medija, radionice i publikacije. Rad sa živom muzikom na sceni, vodio ga je u saradnju sa zanimljivim muzičarima, a rad sa vodećim dizajnerima i arhitektama, omogućio mu je umetničke avanture koje uključuju i instalacije na Bijenalu arhitekture u Veneciji. Uz to mnogi njegovi naslovi inspirisani su poezijom koja je, po njegovim rečima, „veoma bliska igri“.
Beogradska publika će ga u okviru 12. Festivala igre, koji traje od 23. marta do 9. aprila, videti u Liedgut”-u, komadu za 10 igrača, zahtevne tehnike i na špic patikama, koji je nastao originalno za Balet Visbaden. „Naslov je preuzet od istoimenog albuma, nemačkog kompozitora elektronske muzike, koji radi pod pseudonimom Atom ™. Pored koreografije i kostima, dizajnirao sam i specijalnu svetlosnu instalaciju koja prati čitav komad“, objašnjava Sigal.
B&F: Šta ovakve umetničke avanture zahtevaju od vas u smislu konstantnog učenja i apdejtovanja o velikom nizu oblasti od muzike, razvoja softvera do istraživanja poezije i njutnovske fizike?
Sigal: Učenje i istraživanje je ono što zadržava moju pažnju u okvirima oblasti. A učenje i otkrivanje je beskrajno. I nažalost, nemamo dovoljno vremena da sve saznamo. Tako da je ponekad važno da se oslonite na znanja i kompetencije drugih ljudi. U bavljenju koreografijom, ja uvek želim da radim sa igračima koji su po nečemu bolji i sposobniji od mene, koji znaju nešto više, ili se ne plaše putovanja, avanture, otkrivanja… Dobro je kada imate igrača koji podjednako vlada baletom, kao i tangom, borilačkim veštinama, klupskim plesovima, ili folklorom… To je bogatstvo! Najekstremniji primer toga je komad “Ako/Tada”, na muziku gudačkog kvarteta The Assasselo, koji je pravljen po principu najotvorenijeg koreografskog metoda.
B&F: Koliko je taj Vaš koreografski metod koji podrazumeva ispitivanje granica između igrača i koreografa, igrača i publike i softvera evoluirao od momenta kada ste ga prvi put primenili?
Sigal: To je bio rad koji se razvijao u vreme kada sam bio opsednut uspostavljanjem kontrole nad pokretom i živim izvođačima, odnosno igračima. Ako se igrači posmatraju kao instrument, i od njih zahteva savršenstvo, onda se neminovno uspostavljaju nove granice ljudskog tela i koncentracije na sceni. Odnos između koreografa i igrača, proporcionalan je kontroli koju naučnik ima nad hemijskim eksperimentom. Na kraju, sve može da se pretvori u fenomen, ili u njegovu suštu suprotnost.
B&F: Koliko je potreba publike da konstantno dobija nešto novo, pokretačka snaga a koliko iscrpljuje umetnika i tera ga da traži instant rešenja?
Sigal: Nešto što je zamišljeno za publiku je, zapravo, oduvek podložno raspravi. Odluke koje ste kao umetnik doneli, i rizici koje ste spremni da preduzmete, često nemaju veze sa onim kako vas je publika doživela i razumela.
B&F: Mnoge vaše kolege se u svojim koreografijama bave i pitanjem umetnika koji stari i postaje nesposoban da fizički odgovori na zahteve koreografa. Koliko Vas opseda ta ideja?
Sigal: To je interesantna tema. Kao igrači, radimo kako bismo ostvarili snažnu vezu sa svojim telom, i pripremili ga za najteže zadatke. Međutim, mi smo zapravo svesni degradacije našeg sopstvenog tela. Moj učitelj joge je nedavno upozorio nas nekoliko da pokušamo da se identifikujemo sa svojim telom, ili rizikujemo da budemo identifikovani sa nekim drugim objektom ili aktivnošću. Ja verujem da, kao i joga, igra potvrđuje i slavi život, baš kao što nas istovremeno priprema za bol i odlazak.
Olga Cvetkov
broj 115, mart 2015.