Close
IN2 Dynamics
/ Otisak / Ekonomija: “Nova abnormalnost”
BiF Analize Čitajte B&F online

Ekonomija: “Nova abnormalnost”

ekonomija
Milutin Mitrović on 23/02/2016 - 10:00 in Otisak, Slajder

This post has already been read 13535 times!

Grafikoni berzanskih kretanja od početka godine liče na seizmograme, zapise trusnih udara, i to onih od preko šestog stepena Rihterove skale. I kako biva u teškim situacijama, pojavi se uvek neki prorok, čarobnjak, koji je “znao” sve unapred i koji dvosmisleno objašnjava šta će biti naknadno. To ne rade više jurodivi već visoko profilisani stručnjaci. Jedan od njih je izvesni Marko Kolanovic, po funkciji Global Head of Derivate and Quantitative Strategies of JPMorgan Chase & Co, šta god to značilo upečatljivo je. On je navodno još u avgustu mesecu predvideo berzanski krah u Kini i na toj osnovi stekao nadimak Gandalf (čarobnjak iz Tolkinovog Hobita), zatim je u trenutku podizanja kamata u Americi, uigravši se u ulozi proroka pitijiskim jezikom saopštio: “FED će pretvoriti vodu u led”. A onda je povodom aktuelnih berzanskih oscilacija izjavio da 2016. postoji “verovatnoća da ‘medved’ (sinonim za pesimizam na berzi) bude čak dvostruko veći nego što se na osnovu opcija procenjuje”. Dajem reč da blagi sarkazam nije zbog hrvatskog porekla Gandalfa, jer koji put prepoznajem sebe u prokaženim “autošovinistima”. Reč je o berzanskim marifetlucima i ništa više.

Iz dana u dan svedoci smo obaranja rekorda u padu i rastu obima operacija na berzama. Opet su na udaru banke, ali ne zbog špekulacija i prevara klijenata, nego zbog “strukturalnih” razloga. Samo na dan 10. februara Goldman Sachs, Citigroup i Morgan Stanley – tri najveće poslovne banke izgubile su po 4 i više odsto na vrednosti svojih akcija. U odnosu na prošlu godinu najveće američke banke vrede za 15 do 30 odsto manje. Nabrajanje razloga zašto je tako proteže se u nedogled i samim tim svedoči da glavni razlog mora biti negde dublje. Na primer, najveća je povika na zbivanja u Kini. Računa se da nenaplativi krediti u Kini iznose oko 6.600 miljardi dolara što je približno polovina kineskog BDP. Međutim, ni banke na Zapadu nisu u naročito boljem položaju.

Drugi je razlog pad cena nafte koji je veoma pogodio američke i arapske proizvođače, čiji su kapitali osnova svih zapadnih banaka. Takozvani suvereni fondovi – akumulirani viškovi novca od prodaje nafte, dominatno u arapskim zemljama – smanjuju svoju investicionu aktivnost i povlače novac iz banaka od kada su cene nafte u padu. Podupiru nestabilnost pa, na primer, indirektno utiču na povećanje cena tzv. CDS 1)Credit Default Swaps je samo jedan od termina koji služe za stvaranje dimne zavese oko sfere finansija. Taj rečnik se svakodnevno umnožava, uz QE (quantitative easing) – otkup javnih dugova sveže štampanim novcem, na koji smo se već svikli – niču NDR (negative deposit rates), FG (forvard guidance), ZIRP (zero-interest rate policy) ili UFXInt (unsterilized FX intervention – pri čemu FX znači foreign export). Ima toga na pretek i niko se ne trudi da ih prevodi, jer će za par dana pasti u zaborav zatrpani novim “proizvodima”. – ugovora o osiguranju kredita od nenaplativosti. Prema padacima Morgan Stanley banke cena te vrste osiguranja porasla je za 66 odsto od početka godine. Poenta je u sve težem naplaćivanju kredita. Kontrakcija finansijskih aktivnosti direktno uzrokuje opadanje ekonomskog rasta a time i mogućnost vraćanja kredita. U Americi je poslednje tromesečje 2015. završeno rastom od samo 0,7 odsto, što je najniži nivo za poslednjih šest i po godina.

Deflacija postaje aktuelni bauk. Pokušaj Evropske centralne banke da tzv. kvantitativnim olakšavanjem (QE) umanji teret prezaduženim zemljama tako što će preko privatnih banaka otkupljivati javne dugove sveže štampanim novcem i time kolateralno povećati inflaciju na 2 odsto, što bi prijalo ekonomiji – jednostavno nije uspeo. Prvo, bar kako tvrdi Varufakis, najveći deo tih sredstava povukla je Nemačka, a ne prezadužene zemlje. Priliv svežeg novca nije povećao inflaciju koja bi imala povoljan uticaj na ubrzanje ekonomske aktivnosti. Desilo se, naime, da je pad cena nafte (jedan od glavnih agregata inflacije) tako veliki da se stopa inflacije nije skoro ni pomerila, uprkos emisiji od hiljadu i sto milijardi evra!

Procene su da svetsko novčano tržište teži 320 hiljada milijardi dolara, četiri puta više nego što iznosi svetski BDP 2)Šesdesetih godina prošlog veka odnos mase novca i BDP je bio 1:1. Malo koja zemlja je imala tada problema sa dugovima, ako ih je i imala bili su neuporedivo manji od današnjih.  (78 hiljada milijardi). Međutim, gde ima novca ima i zakulisnih igara. U novembru prošle godine u Americi je podignuta kolektivna tužba (class action) protiv deset najjačih banaka koje su stvorile kartel za ograničavanje konkurencije na tržištu derivata, diktirajući parametre za izračunavanje kamata3)Iako se radi o istim bankama, nije isto što i tužba da su svesno štimovale Libor i druge standarde kamatnih stopa. . “Prisustvujemo i ponovnoj emisiji ABS (assets backed security), MBS (mortgage backed security), CDO (colateralized debt obligations) – sofisticiranim tehnikama finansijskog inženjeringa velikih investicionih banaka koje ne krasi preterana transparentnost”, kaže profesor de Pedis sa pariske Biznis škole ESCP. Jednom na tržištu ti “proizvodi” prelaze u nadležnost specijalizovanih agencija koje zameću trag i smanjuju rizik onima koji su ih pustili u promet. No, to je samo dokaz da uzroci krize od pre osam godina tinjaju i dalje, te da preduzete mere nisu bile dovoljno efikasne. Najnovija izmišljotina, koju je Bankarska unija odobrila, nosi karaoke naziv: CoCos (contingent convertible bonds) i podrazumeva emitovanje instrumenata “hibridnog kapitala”, koji se ponašaju kao potvrda o dugu, kad stvari idu dobro, a transformišu se u akcije, kad kretanja nisu povoljna. Iako se protežira kao spasonosno rešenje, verovatno je da će opet nekoga upropastiti da bi drugome pripalo bogatstvo.

Uz ponovo cvetajuće mahinacije nastaju novi strukturalni problemi u sektoru finansija. Uočljivo je da realna ekonomija sve više “smeta” sektoru finansija da se hazarderski razigra. Na prvom mestu je usporavanje ekonomskog rasta svuda u svetu i samim tim manja tražnja nafte, pa prema tome i pad prihoda i sa te strane. Strahujući od krize i nenaplativosti u realnoj ekonomiji banke smanjuju emisije kredita, a time potpiruju upravo ono čega se boje – krizu. Krug se tako zatvara.

Nastaje vreme novih finansijskih Hudinija koji zasenjuju klijente i javnost novim i još novijim poduhvatima. U Portugalu su kao kontru lošoj banci (bad bank) smislili da prepakuju “pepeo” propale Banco Espirito Santo, nazovu to New Bank – Good Bank (Nova banka – Dobra banka) i krenu iznova da pelješe klijente. U Italiji su smislili da štedišama uvaljuju tzv. subordinirane obligacije koje nose visoke kamate, ne obaveštavajući klijente da su tako umesto štediša postali drugorazredni akcionari banke koji nemaju nikakva prava, ali odgovaraju svojom imovinom za slučaj stečaja. Banke (za sada ih je četiri) su u procesu bankrota, štediše demonstriraju tvrdeći da su prevareni i da nisu obavešteni u kakve rizike se upuštaju. Budući da je među oštećenima mnogo penzionera i sitnih trgovaca koji su celog veka štedeli i sada ostali bez ičega, a baš oni čine glavnu glasačku masu – skočila je i levica i desnica da ih brani i traži od države da ih obešteti. Međutim, 1. januara stupio je na snagu evropski propis nazvan “bail in” (unutrašnje jemstvo) po kojem države više ne smeju da spasavaju banke poreskim novcem nego se one moraju spasavati same, odnosno ići u stečaj ako im spasa nema. Poblem je što niko ne zna ko treba da plati oštećenima makar onih 100.000 evra koji su zagarantovani opštim propisima. Centralna banka i sudovi se smatraju nenadležnim jer u “slobodnom svetu” rizik je legalan i pada na onoga ko se pomami zbog većih prihoda. To je tako sa sitnim igračima.

U velikom biznisu bogata finansijska leksika dobila je novu dinamiku pa je izreka “too big to fail” (preveliki da bi propali), nakon stupanja na snagu bail in propisa o samospasavanju banaka, izmenjena u “too big to save” (preveliki da bi bili spaseni). Evo ko su ti preveliki: Deutsche Bank je prošlu godinu završila sa gubitkom od 6,14 odsto, Societe Generale -12,57 odsto, Credit Suisse -6,39 i Unicredit -7,03 odsto. Najveće iznenađenje je Deutsche Bank, simbol nemačke stabilnosti, gordosti pa i nadmenosti. Ako ona nije u redu onda ne može biti u redu ni Nemačka. Sem toga, prošlo je vreme krize 2008. godine kada je u spasavanje nemačkih banaka ubačeno 240 milijardi evra. Svima je za vratom sada taj bail in – kad država više ne sme da upumpa ni evro u sferu finansija, kao što već decenijama nije smela da spasava kompanije sredstvima poreskih obveznika.

Deutsche Bank je iskazivanjem gubitka u prošlogodišnjem poslovanju od 6,8 milijardi evra naznačila da se verovatno nešto mnogo lošije valja iza scene. Skandali, histerija, panika… 4)Jake reči nisu moje, preuzeo sam ih iz citata nemačke štampe.  stigli su do Frankfurta i Berlina. Likvidnost koja je služila kao krizni airbag jednostavno se izduvala. Jedna trećina bilansa investirana je u sumnjive derivate, petinu čine investicije u nekretnine koje još uvek hramlju, velike sume su investirane u Folksvagen, naftnu industriju, i u Kinu. Otkrivene su skandalozne manipulacije oko Libora (kamata), zlata i valuta, sudovi ispituju ne samo to nego i utaje poreza, pranje novca i recikliranje ruskog kapitala uprkos sankcijama… Dovoljno da uvek besni nemački ministar finansija Šojble (Schauble) kaže: “Koliko je solidna banka koja je uništila trećinu kapitala njenih akcionara u samo mesec dana, odnosno polovinu za godinu dana? Nije reč o nekoj grčkoj banci, nego o Deutsche Bank”. Nemačka, poslednji bastion solidnosti silazi sa scene.

Šojbleovo ministarstvo finansija stavilo je na uvid studiju po kojoj Nemačkoj i kao državi ne ide sve od ruke. Napominjući da već dve godine beleži pogoršanje strukturalnog bilansa, da ima stopu rasta od samo 1,5 odsto, studija posebno ističe demografske pretnje. Bez korenitih reformi demografska kriza preti Nemačkoj (koja spada među retke koji još uvek razmišljaju o budućnosti) da do 2055. godine nakrmi dug od sadašnjih 73,23 na preko 200 odsto BDP. Na današnji dug od 2.111 milijardi evra Nemačka plaća 50 milijardi kamata. Taj iznos raste brzinom od 1.584 evra u sekundi. Pritom se radno sposobno stanovništvo rapidno smanjuje, a broj penzionera i socijalni izdaci rapidno rastu. Studija ne uzima u obzir nekontrolisani priliv imigranata, ali inidrektno objašnjava racionalne porive tolerantnosti kancelarke Merkel prema njima. Oni će, naime, bar za dve decenije odložiti najcrnju varijantu budućnosti prema studiji Ministarstva finansija.

Brisel se već skoro godinu dana gomba hoće li odobriti stvaranje “loših banaka” (bad bank), neke vrste fondova u koje prezadužene banke deponuju nenaplativa potraživanja i tako nastavljaju da posluju bez straha od bankrota. Slovenija je svoju “slabu (lošu) banku” osnovala ravno pre tri godine. Jedni je hvale, drugi kude, ali je ona zasigurno spasla nekoliko banaka od bankrota. Tako je dužnički račun samo odložen, a jednom ipak mora biti plaćen najverovatnije opet parama poreskih obveznika. U cilju prevazilaženja paralize odlučivanja, Mario Dragi, guverner ECB, predložio je postavljanje ministra finansija Evrozone5)Evrozonu ili Zonu evra čini 18 država u kojima je evro jedinstvena moneta. . Bio bi to još jedan abnormalan gest jer bi postojali komesar za finansijsku stabilnost cele EU i ministar finansija Evrozone. Rezultat je, za sada, jedino podela na one koji su za i one koji su protiv – time se pokazalo da ni jezgro EU, zemlje koje su već prihvatile jedinstvenu monetu, nije politički jedinstveno.

U svemu što se zbiva na finansijskom tržištu najgore je što svetski kapital beži od neizvesnosti ulaganja u realnu ekonomiju i traži makar privremeno utočište u jakim valutama, zlatu i depozitima kod banaka stabilnih zemalja – Švedske, Švajcarske, Amerike, pa i Nemačke. Švedska je postala najpovoljnije utočište. Još prošle godine Švedska je uvela negativnu kamatu (-0,50 odsto) na depozite. Njenu dosetku da naplati što “čuva” novac sledile su ubrzo Švajcarska (-0,75) i Danska (-0,65) odsto negativne kamate. Sledi prava lavina: 14 od 28 zemalja EU uvele su takođe kamate od minus 0,30 odsto. Finansijska sigurnost je tako dobila jasnu cenu – ko hoće da bude (pretežno) siguran da mu novac neće propasti mora da plati banki koja će taj ulog garantovati, a u međuveremenu ga obrtati i na njemu zarađivati. Taj stampedo negativnih kamata dobio je naziv “Nova abnormalnost”.

Druga dimenzija pomodnog termina je već skoro dve decenije duga abnormalna situacija koja ne priznaje ekonomsko pravilo da ekspanzija zaduživanja uvek generiše rast. Zbir svih zaduživanja država, poslovnog sektora i porodica je zastrašujući. Tako računata zaduženost, najveće i najuticajnije države na svetu – Amerike, iznosi 145,8 hiljada milijardi dolara, odnosno osam i po bruto domaćeg proizvoda te zemlje, ili nepuna dva BDP cele planete! Nemam hrabrosti da kopam po podacima i vidim šta je tek sa lošijima. Srećom niko tako dugove ne prikazuje javno, pa smo – u neznanju – bar malo mirniji6)Sredinom šesdesetih godina profesor, bankar i ministar Ivo Perišin predlagao je da se svi dugovi i potraživanja prebiju da bismo videli kakva je prava finansijska situacija Jugoslavije. Ne bi to bilo na odmet celom svetu danas.. Bežeći od opšte nesigurnosti posednici nagomilanog novca plaćaju kamate samo da nekako spasu svoje bogatstvo. S druge strane negativne kamate su palijativno sredstvo kojim politička moć pokušava da natera finansijske igrače da umesto što plaćaju za svoj novac bar deo usmere u realnu ekonomiju i tako pokušaju da pokrenu posustale privrede.

Kapitalizam je jednostavno zreo za remont. “Ono što je kapitalizam činilo istorijski uspešnim i prosperitetnim bili su investicioni krediti. Drugim rečima kapitalizmu je neophodno zaduživanje” – tvrdi Robert Misik. Originalni naslov njegovog teksta glasi: “Hoće li kapitalizam umreti?” Jedini mogući odgovor glasi – neće! On ima strukturalnih problema, ali nema protivnika. U prilog Misikovoj tezi ide koincidencija da je podizanje primarnih kamata u Americi praćeno padom ekonomskog rasta, te da je sasvim jasno da će kamate uskoro biti oborene da bi jeftiniji krediti pokrenuli rast. Ne zaboravimo da je u korenu svega emisija novca koju FED “prodaje” bankama, a tu emisiju nema ko drugi da plati nego “poreski obveznici” – u odbranu čijih interesa se zaklinju svi koji sprovode politiku novca, protežiraju ultra liberalnu ekonomiju itd.

Kapitalizam je danas jedini globalni sistem, bez relevantne alternative, pa nema ko da ga ruši. On je zato osuđen da se menja, trune ili da se uruši kao i komunizam. Stanje je takvo bar dok ne sazreju uslovi za nešto sasvim drugačije i podobnije današnjem nivou ljudske vrste. Kapitalizam je nastao u vreme parne mašine, a danas smo u dobu kompjutera, telekomunikacija, interneta, onlajn trgovine, 3D štampe, dronova, instagrama, šering ekonomije… Tehnološki, svet je zreo za drugačije i modernije ekonomsko-političke odnose. Vladajući monopoli usporavaju njegov socijalni napredak.

 

 

Tekst je iz martovskog izdanja časopisa Biznis i finansije

Futnote   [ + ]

1. Credit Default Swaps je samo jedan od termina koji služe za stvaranje dimne zavese oko sfere finansija. Taj rečnik se svakodnevno umnožava, uz QE (quantitative easing) – otkup javnih dugova sveže štampanim novcem, na koji smo se već svikli – niču NDR (negative deposit rates), FG (forvard guidance), ZIRP (zero-interest rate policy) ili UFXInt (unsterilized FX intervention – pri čemu FX znači foreign export). Ima toga na pretek i niko se ne trudi da ih prevodi, jer će za par dana pasti u zaborav zatrpani novim “proizvodima”.
2. Šesdesetih godina prošlog veka odnos mase novca i BDP je bio 1:1. Malo koja zemlja je imala tada problema sa dugovima, ako ih je i imala bili su neuporedivo manji od današnjih.
3. Iako se radi o istim bankama, nije isto što i tužba da su svesno štimovale Libor i druge standarde kamatnih stopa.
4. Jake reči nisu moje, preuzeo sam ih iz citata nemačke štampe.
5. Evrozonu ili Zonu evra čini 18 država u kojima je evro jedinstvena moneta.
6. Sredinom šesdesetih godina profesor, bankar i ministar Ivo Perišin predlagao je da se svi dugovi i potraživanja prebiju da bismo videli kakva je prava finansijska situacija Jugoslavije. Ne bi to bilo na odmet celom svetu danas.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *