Close
IN2 Dynamics
/ Otisak / Ujgurska mina u Kini
BiF Analize Čitajte B&F online

Ujgurska mina u Kini

kina
Milutin Mitrović on 28/09/2016 - 10:30 in Otisak, Slajder

This post has already been read 10034 times!

“Najveća umetnost rata je kako izbeći sukob”
(Sun Cu)1)Sun Cu je živeo od 544. do 496. godine pre nove ere i bio general, strateg i filozof. Njegova knjiga “Umetnost rata” postala je od sredine prošlog veka deo obavezne literature najznačajnijih menadžerskih studija na Zapadu.

Simptomatično je da se još uvek po medijima razvlači priča o tome kako kineske vlasti nisu dale Ujgurima da praznuju Ramazan (od 6. juna do 5. jula) onako kako to njihova vera određuje. Pokušaj da se tako podbune muslimani u Kini nije uspeo, ali se ne odustaje. Ni Ujguri, ni Kinezi, ni ostatak sveta nije se naročito potresao što su lokalne vlasti u gradu Korla i još ponegde u provinciji Sinkjang, u to vreme objavile ukaz kojim se “članovima partije, političkim kadrovima, đacima i javnim službenicima zabranjuje učešće u verskim aktivnostima”. Tim pre što je Državni savet Kine pravovremano obznanio da: “U vreme svetog muslimanskog meseca restoranima se ostavlja na volju hoće li biti otvoreni ili ne (muslimanima vera zabranjuje da u vreme Ramazana jedu i piju sve dok sunce ne zađe – ranijih godina restorani su morali biti otvoreni), te da su lokalne vlasti zadužene da obezbede sve kako religiozne aktivnosti ne bi ugrožavale funkcionisanje javnih službi.” Ova, delom zastarela i neatraktivna vest, jeste u neku ruku paklena mašina koja uvek može biti aktivirana.

Procene koliko u Kini ima onih koji bi, u datim okolnostima, mogli uzviknuti “Allahu Akbar” i krenuti na suseda “nevernika”, strahovito variraju – od 20 do 100 miliona. Zvanično najbrojniji su Hui (9.816.805), slede Ujguri (8.399.393), Kozaci (1.250.458) i tako dalje, s obzirom na činjenicu da Kina priznaje ukupno 55 muslimanskih etničkih grupa. Uza sve svoje promene i reforme, Kina ostaje jednopartijska, komunistička, ateistička država koja broji 1.378.910.000 stanovnika (najnoviji podatak) i kojoj najverovatnijih 25 miliona muslimana predstavlja bukvalno – manjinu. Brojniji Hui, koji su etnički i jezički u istoj grupi sa Han (kineskim) stanovništvom, skloni su čak kineskom nacionalizmu, iako su primili islam. Žive u svojoj autonomnoj regiji Ning-xia Hui, koju su uredili bez uočljivog mešanja centralnih vlasti. Do sticanja autonomije bili su vekovima u žestokim sukobima sa Han populacijom. Reforme 1978. godine omogućile su im ne samo lokalni ekonomski procvat, nego i slobodu veroispovesti i odlaska u Meku, što je za muslimane presudno merilo. U neku ruku su od islama uspeli da naprave biznis, organizujući još od 2008. godine, preko svoje Konferencije Hui preduzetnika, tradicionalne Međunarodne izložbe i izvoz halal (muslimanske) hrane. Kineske vlasti zdušno podupiru tu aktivnost, tim pre što ona daje značajne finansijske efekte, a istovremeno širi uticaj na susedne zemlje.

Nasuprot njima Ujguri (Uiguri, Huiguri, Uyghuri) turskog su porekla, žive uglavnom u regiji Sinkjang gde čine oko polovine stanovništva i znatno su zainteresovaniji za religiju i odvajanje od Kine nego za biznis. Ostali pripadnici muslimanskih etničkih grupa ne pokazuju separatističke tendencije i manje su verski eksponirani. Pokušaj kineskih vlasti da i kod Ujgura organizuju Euroasia Expo – “izložbe” u Kini, predstavlja vid trajne ekonomske aktivnosti usmerene prevashodno na jačanje izvozne zainteresovanosti regiona – ali ovde nije dala očekivanog uspeha. Ujguri, inače jedna od najsiromašnijih etničkih grupa, ne zadovoljavaju se autonomnom regijom Sinkjang-Uighur koja im je priznata 1955. godine. Posebno i iritira politička definicija “Tri đavolske snage” (separatizam, ekstremizam i terorizam) koje treba uništiti, jer očito prepoznaju sebe u tome. Odnosi centralnih vlasti sa Ujgurima od nedavna postaju još napetiji, neprijateljski i nasilni sa obe strane. Ujguri su opasna mina na “Putu svile” koji je kineski dugoročni projekat trgovinske ekspanzije prema centralnoj Aziji i Evropi.

U vreme Olimpijade 2008. godine Ujguri su organizovali proteste i napade na institucije, istina samo na teritoriji svoje autonomne regije. Zvanična Islamska zajednica Kine svela se na putnu agenciju koja, od kako je to potpuno slobodno, organizuje odlaske muslimana na poklonjenje u Meku. Poitičku borbu preuzeo je Svetski kongres Ujgura ističući da muslimani u Kini nemaju zagarantovana verska i ekonomska prava. Činjenica da u Kini postoji 35.000 džamija za njih je nedovoljan dokaz slobode, jer, kako tvrde, postoji intenzivna propaganda Komunističke partije da se u džamije ne ide. Nedostaje detalj da se ta propaganda odnosi na sve religije, a ne samo na islam. Zvanično, Narodna republika Kina proklamuje “etničku i religioznu jednakost svih građana u cilju postizanja harmoničnog društva”.

Harmonija je želja, a realnost je da su, prema američkim vojnim izvorima, prilikom napada na Mosul anti ID trupe po prvi put bile u konfliktu sa Ujgurima, odnosno muslimanima iz Kine koji su se pokazali kao izuzetno žestoki borci. Opisani su kao “stariji” i “bedniji” ali “borbeniji od svih drugih”. Nijedan od zarobljenih nije imao ni srednjoškolsko obrazovanje. Ujgurima čiji je maternji jezik turski, to je olakšavalo komunikaciju i sticanje vojne obuke, budući da među ID pripadnicima ima ne malo Turaka. Sem jezika i vere, Ujgure za Turke vezuju bliska kultura i običaji. U vreme Ramazana prošle godine turski ministar spoljnih poslova kritikovao je Kinu sledećim rečima: “Naš narod je ožalošćen saznanjima da Ujgurski Turci nemaju prava da obavljaju svoje religiozne obrede u Sikjangu”. Odgovor Kine je glasio: “Nijedan državni organ, javna organizacija ili pojedinac na funkciji nema prava da utiče na građane da veruju ili ne. Oni ne smeju diskriminisati nikoga zbog njegove vere ili neverovanja.” Naizgled akademska diskusija pretvorila se u paljenje kineskih restorana u Istanbulu i napade na kineske turiste. Jedna grupa Koreanaca imala je nesreću da naleti na “Sive vukove” (tursku ultra desničarsku grupu) i doživi fizičke napade. jer su suviše ličili na Kineze.

Tamo gde je religija prepreka modernizaciji Kina je u svojoj zahuktalosti ka modernom društvu povlačila i poteze koji se kose sa religijom. U zemlji gde je radno vreme rastegljivo, gde granica između rada i ličnog života gotovo ne postoji, nepojmljivo je da zaposleni u javnom sektoru mesec dana primaju platu, a ne rade – zbog vere! Muslimane posebno iritiraju zabrane: da žene nose veo preko lica, da muškarci nose noževe za pojasom, da mladi imaju pravo da se odluče hoće li ići na molitve tek kada postanu punoletni, što se priznaje jedino civilni brak, što je (kako se tvrdi) dozoljeno jedino starijim muškarcima da nose brade. Za današnji svet spisak je gotovo besmislen, međutim iz iskustva znamo kako takve stvari lako postaju povod za krvave obračune. Naravno, i Ujguri i Turci zanemaruju da duh tih zabrana datira iz vremena Kemala Ataturka, koji je takođe želeo da modernizuje zemlju. Predsednik Si Đinping, je oko Ramazana posetio jednu džamiju, sastao se sa muslimanskim liderima i izjavio: “Religija, ona endemska, a ne uvezena, u našoj zemlji ima duboke korenove koji sežu do 5.000 godina unazad i deo je naše civilizacije”. Time, dakako, nije umirio islamiste.

Sredinom aprila ove godine Sejmor Herš, novinar koji je za izveštavanje o masakrima u Vijetnamu dobio Pulicerovu nagradu, a kasnije uspostavio bliskost sa Pentagonom, objavio je podatak, navodno iz ruskih izvora, da će Kina poslati 5.000 pripadnika “Noćnih tigrova” – specijalne jedinice za antiterorističke misije – u Siriju da se bore na strani Asadove vojske. Teza je da Kina tako želi da skrene pažnju sa sve lošije ekonomske situacije u zemlji. Nema sumnje da Kina mora biti zabrinuta zbog sve većeg broja Ujgura u jedinicama ID i da strepi jer bi deo džihadista mogao potražiti utočište u Sinkjangu ako budu razbijeni u Siriji i Iraku. Većina Ujgura u ID pripada pokretu koji se zove East Turkestan Islamic Movement, čiji je cilj uspostavljanje velike Ujgurske islamske države. Međutim, Kini ni najmanje ne treba rat koji bi prekinuo njen ekonomski, tehnološki, kulturni, pa i demokratski uspon. Nakon pet meseci od kada se priča o njenim specijalcima u Siriji i Iraku pojavila vidimo da je izmišljena verovatno sa ciljem povećanja tenzija između Kine i muslimana. Kineskih 6,7 odsto rasta BDP jeste manje nego ranijih godina, ali još uvek nedostižno visoko za njene direktne konkurente i nedovoljno nisko da bi ratovanjem morala da skreće pažnju od ekonomski teškoća.

Kinezi navodno poseduju dokaze o umešanosti turske obaveštajne službe u regrutovanje Ujgura za rat u Siriji i Iraku. Tamo ih obučavaju da bi jednoga dana mogli da se bore za svoju nezavisnu državu u Kini. Opet navodno, jer takve stvari se ne serviraju javnost, između obaveštajnih službi Kine i Turske vlada žestoka zategnutost. Erdogan sigurno nije lišen imperijalnih ambicija, međutim Turska, čak zajedno sa Ujgurima i džihadistima nije presudan protivnik. Kina se uzdigla toliko da ima samo jednog protivnika koji bi mogao da je vitalno ugrozi. Sve ostalo je samo peckanje Velikog zmaja.

Američka kongresvumen, Tulsi Gabard, žestoko je napala predsednika Obamu da “zatezanjem odnosa sa Kinom, lažući javnost o ugroženim američkim interesima, uvlači zemlju u okolnosti koje mogu prouzrokovati Treći svetski rat”. Njena usplahirenost nije usamljena. Milijarder Džordž Soros, koji je stekao bogatstvo talentom da pre ostalih analizira i uoči zbivanja, ništa manje nije skeptičan. Opominje kako avantura sa Bliskog istoka, preti da se prenese na udaljeniji istok i tako “jedan konflikt eskalira u vojnu konfrontaciju preko podrške saveznicima bilo da je u pitanju Turska ili Japan. Nije preterivanje reći da bi nas to dovelo na prag Trećeg svetskog rata”, tvrdi Soros. Amerikanci počinju da se plaše sopstvene moći i sopstvene politike svetskog žandara.

U zatezanju odnosa ni Kina ne ostaje dužna. Organizovanjem kinesko – ruskih manevara u Južnom kineskom moru stavlja do znanja da u presudnom sukobu ne bi bila sama. Time i Rusija i Kina stavljaju do znanja da je pitanje otimanja Kirima i Spratli ostrva definitivno i dostojno vojnog sukoba. Amerikanci, koji smatraju da su im ugroženi interesi u moru koje se istina zove Kinesko, a ne Američko, lako bi mogli za protivtežu da podupru separatističke težnje kineskih muslimana, i tako unesu nemir i usmere kineske napore od ekonomije ka militarističkoj paralizi razvoja. Predsednik Obama je 17. novembra 2015. na zasedanju ASEAN grupe u kontekstu kineskog osvajanja grebenja u Južnom kineskom moru rekao da “Kina mora biti zaustavljena”. Ima posvuda u svetu, a posebno u Americi, onih koji će prenebregnuti kontekst i pokušati da doprinesu zaustavljanju Kine, ne birajući sredstva i područja. Na toj liniji je pre svega Pentagon, koji je poništavanjem dogovora Keri – Lavrov o prekidu ratnih operacja u Siriji, definitivno pokazao ko komanduje politikom u SAD. Da li neko komanduje Pentagonom to još nije vidljivo. Još mučno otezanje obećanog zatvaranja Gvantanama pokazuje da to nije demokratski izabrani deo administracije.

Previše je aktuelnih pominjanja rata, a posebno Trećeg svetskog. Neki time prete i zastrašuju, drugi ga priželjkuju. Igranje tom vatrom dospelo je i do naših granica zbog referenduma u Republici srpskoj. Tu je jedan svetski rat već započet. Mladen Ivanić kaže: “Rat građanima ne odgovara, liderima možda /…/ naravno da ima ludaka i ekstremista na obe strane /…/ građani su pametniji od svojih lidera”. Na žalost, građane ni u Bosni, ni u Sinkjangu, niti bilo gde, niko neće pozvati da glasaju jesu li za rat ili ne. Verovatno da rata ipak neće biti, međutim, poigravanje tom mogućnošću vraški je opasno jer psihički priprema ljude da rata ipak bude. Valja se uzdati u 5.000 godina kineske civilizacije iz koje je iznikla i Sun Cuova mudrost sa početka teksta.

Futnote   [ + ]

1. Sun Cu je živeo od 544. do 496. godine pre nove ere i bio general, strateg i filozof. Njegova knjiga “Umetnost rata” postala je od sredine prošlog veka deo obavezne literature najznačajnijih menadžerskih studija na Zapadu.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *