Close
/ B&F Plus / Katalonija – ekonomske posledice nezavisnosti: Uloga novčanika u nacionalnim idealima
BiF Analize Čitajte B&F online

Katalonija – ekonomske posledice nezavisnosti: Uloga novčanika u nacionalnim idealima

katalonija
Marija Dukić on 17/10/2017 - 10:30 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 275 times!

Ako se izuzmu ekstremni scenariji, obojeni emocijama „visokog napona“, da bi Katalonija u slučaju otcepljenja preporodila svoju ekonomiju poput Feniksa, ili se, naprotiv, strmoglavila kao arogantni Ikar, još nema pouzdane računice kakva bi budućnost čekala Katalonce koji ostvaruju pet puta veći bruto društveni proizvod od Srbije, ali su „pojeli“ više od njegove trećine sa dugom od 75,4 milijardi evra.

Uprkos nebrojenim analitičarima koji iz dana u dan komentarišu moguće posledice nedavnog referenduma u Kataloniji, na kome su njeni građani izglasali „razvod“ od Španije, očigledno je da niko ne može sa preciznošću da prognozira dve veoma bitne stvari: koliko bi Katalonce, u slučaju da se izbore za nezavisnost, koštala brakorazvodna parnica ne samo sa Španijom, već i sa EU, te kako bi se politička i pravna samostalnost odrazila na njenu ekonomiju?

Tim pre što je „pitanje novčanika“, odnosno nezavisnog upravljanja sopstvenim novcem, itekako bitan argument zagovornika otcepljenja. Novac je uvek išao u paketu sa nacionalnom, jezičkom i kulturološkom posebnošću na kojoj Katalonci insistiraju u dugoj istoriji tenzija sa Španijom, u čijem sastavu su od 1714. godine. Zvaničnu autonomiju su uspeli da dobiju tek početkom 20. veka, da bi je izgubili pod Frankovom vlašću i ponovo zadobili 1975. godine.

Kao jedna od 17 španskih autonomnih zajednica, Katalonija ima svoju zakonodavnu i izvršnu vlast koja se na katalonskom objedinjeno zove Generalitat, ali i svoju policiju. No, s obzirom da je Španija organizovana kao federativni sistem, u javnosti poznat kao “café para todos” („kafa za sve“), to znači da svaka od njenih autonomnih zajednica deli vlast i prihode sa vladom u Madridu, koja upravlja i njihovim finansijama. Mnogi građani Katalonije sebe vide kao najveću žrtvu ovakve raspodele, jer njihova regija generiše petinu španskog BDP-a, iako po površini (6,3 odsto Španije) i broju stanovnika (15 odsto španske populacije) čak ni ne spada u najveće. Zagovornici otcepljena tvrde da Katalonija obezbeđuje 20 odsto ukupnih poreskih prihoda Španije, ali da nema mnogo koristi od toga, jer joj se vraća samo 14 odsto, a ostatak se preusmerava u siromašnije regione.

Najvredniji i najzaduženiji

U raspravi ko živi na čiji račun, katalonske vlasti u svoju korist ističu kako većina ekonomskih pokazatelja nedvosmisleno potvrđuje da Katalonija ostvaruje bolje rezultate od ostatka Španije: nezaposlenost je u drugom kvartalu ove godine iznosila 13,2 odsto, dok je prosek u državi bio 17,2 odsto, bila je prvi region po izvozu i privukla je 14 odsto ukupnih stranih investicija u 2015. godini, odmah iza Madrida (64 odsto), budući da ima veoma razvijenu industriju i turizam.

Kataloniju je prošle godine posetilo 18 miliona turista, najviše Barselonu, ali stubovi katalonske ekonomije su i dalje poljoprivreda, hemijska i auto industrija. Obrt kapitala u ovoj pokrajini veći je nego u Austriji i Danskoj, a prošle godine je bila druga u Španiji po proizvodnji automobila, odmah iza Kastilje. Nisan i Folksvagen, ali i mnoge druge velike međunarodne kompanije imaju fabrike u Kataloniji, čiji žitelji veoma rado ističu da su njihove sposobnosti i vrednoća glavni „mamac“ za investitore, ne samo da dođu, već i da ostanu, pa i da se vrate, kao u slučaju Folksvagena.

Naime, ovaj automobilski gigant je osamdesetih godina prošlog veka u blizini Barselone otvorio veliku fabriku, što je višestruko doprinelo uzletu katalonske privrede i izvoza, ali je 2001. godine doneo odluku da, radi smanjenja troškova, deo proizvodnje automobila Seat Ibica preseli u Bratislavu u Slovačkoj. Nakon samo tri godine, nemački proizvođač se predomislio i vratio poslovanje u Kataloniju, jer nije bio zadovoljan kvalitetom delova koji su se za ovaj automobil proizvodili u Slovačkoj.

Barselona je sedište i za mnoge druge velike kompanije, poput proizvođača odeće Mango, treće najveće španske banke Kaiša, energetske kompanije Gas natural, španske telekomunikacione korporacije Abertis ili kompanije za proizvodnju parfema Puig. Katalonci ne propuštaju da predoče centralnoj vlasti u Madridu i činjenicu da daleko bolje izlaze na kraj sa posledicama ekonomske krize nego ostatak Španije, budući da beleže neprekidan rast u broju preduzeća, kojih je bilo više od 600.000 u januaru ove godine.

Zahvaljujući rastu privrede koji je značajan i u poređenju sa pojedinim državama, katalonski BDP iznosi 215 milijardi evra, i veće je vrednosti od grčkog, portugalskog i mnogih drugih zemalja u Evropi, među kojima je i Srbija koja ima pet puta manji bruto domaći proizvod od ovog španskog regiona. Jaka privreda omogućava Kataloncima i bolji životni standard, te njihov BDP po osobi iznosi 28.200 evra godišnje, dok je prosek po stanovniku u ostatku Španije 21.750 evra.

Međutim, ovu idilu, osim Španaca koji nisu Katalonci, kvari i izuzetno visok dug koji Katalonija ima, a koji je dostigao 75,4 milijardi evra, odnosno 35,2 odsto katalonskog BDP-a. To je, ujedno, i najveći regionalni dug u Španiji, zbog kojeg je španska vlada nedavno morala da odobri Kataloniji hitnu finansijsku pomoć od pet milijardi evra.

Katalonske vlasti ovu intervenciju, pak, tumače drugačije, odnosno da do tako viskog duga ne bi ni došlo da im je centralna vlada odobrila veća finansijska sredstva kojima bi servisirali svoje obaveze, a koja bezuspšeno potražuju već godinama iako je u pitanju – njihov novac. Latentne trzavice su se naročito intenzivirale nakon izbijanja svetske finansijske krize 2008. godine, koja je Španiju gurnula u višegodišnju recesiju i dužničku krizu, podrivajući i ono malo razumevanja između katalonskih i centralnih vlasti, a što je pre tri godine kulminiralo „probnim“ referendumom na kome se većina izašlih Katalonaca izjasnila za otcepljenje.

Briselu nije do još jednog „bregzita“

Veća kontrola nad sopstvenim finansijskim sredstvima bila je jedna od glavnih parola i uoči novog referenduma, održanog 1. oktobra ove godine, sa računicom da bi otkazivanje političke i finanijske poslušnosti Madridu obezbedilo katalonskom budžetu suficit od oko 16 milijardi evra. S druge strane, zagovornici otcepljenja nisu se baš otimali da predoče kako bi u tom slučaju Katalonija nasledila i petinu ukupnog duga Španije, koji iznosi neverovatnih bilion evra.

Osim toga, ma koliko bile uvijene u fraze, prve reakcije iz zvaničnog Brisela ne upućuju na oduševljenje mogućnošću da se EU bavi još jednim „bregzitom“ u svom dvorištu. Ako bi postala nezavisna, Katalonija bi izgubila članstvo u Uniji, a time i prednosti slobodne trgovine među članicama. Carinske barijere bi povećale cene katalonske robe namenjene izvozu, a pojedini analitičari procenjuju da bi posledični pad izvoza mogao umanjiti katalonski BDP čak za 30 procenata.

Kao što se pokazalo u slučaju izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, pretnja od ponovnog postavljanja barijera u trgovini je podstakla velike kompanije da presele svoja sedišta na teritoriju Unije. Najagilnije su bile banke, što bi pri istom scenariju u Kataloniji, koja bi morala da uspostavi i sopstvenu valutu, dovelo po nekim procenama do toga da katalonska valuta padne na 30 do 50 odsto vrednosti evra.

Na ove, prilično tmurne prognoze, katalonski zvaničnici odgovaraju računicom da bi uvođenjem carine na robu iz EU, Katalonija obezbedila dodatna sredstva za svoj budžet. U poslednje tri godine, 65 odsto uvoza u Kataloniju činili su proizvodi iz EU, odakle je stizalo i 70 odsto ukupnih stranih investicija u ovoj, formalno još uvek, španskoj regiji.

Ako su prognoze o ekonomskoj budućnosti samostalne Katalonije, izuzimajući katalonske vlasti, trenutno veoma oskudne, praktično ih nema kada je reč o ekonomskim posledicama po ostatak Španije ukoliko bi zaista došlo do razlaza. No, za razliku od reakcija nakon britanskog „bregzita“, svetska tržišta za sada nisu burno reagovala na odluku Katalonaca da se pozdrave sa zvaničnim Madridom, a berzanske drame nije bilo ni u samoj Španiji. To, međutim, nije garancija da će u samom raspletu španske političke krize, u kalkulacijama obe strane da li Katalonci po svaku cenu treba da ostanu u sistemu „kafa za sve“ ili da ga, bez obzira na cenu, napuste, drama ustuknuti pred razumom.

 

oktobar 2017, broj 142.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *