Close
/ B&F Plus / Kako pobediti populističke demagoge
BiF Analize Čitajte B&F online

Kako pobediti populističke demagoge

politika i publika
Redakcija BIF on 03/12/2017 - 12:12 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 371 times!

Nedavno sam na nekom skupu sreo poznatog američkog ekonomistu i stručnjaka za trgovinu. U razgovoru smo pomenuli Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) i to kako Donald Trump želi da obnovi pregovore o tom sporazumu, jer ga krivi za probleme američkih radnika. „Nikada nisam mislio da je NAFTA nešto posebno“, rekao mi je taj stručnjak.

Bio sam zapanjen. Moj sagovornik je bio jedan od najistaknutijih i najglasnijih pobornika sporazuma NAFTA u vreme kada je on sklapan pre skoro četvrt veka. Zajedno sa još nekim ekonomistima on je odigrao presudnu ulogu u pridobijanju američke javnosti za formiranje ovog trilateralnog trgovinskog bloka (Kanada, Meksiko i SAD). „Podržao sam sporazum jer sam verovao da on otvara put budućim trgovinskim sporazumima“, objasnio mi je moj sagovornik.

Nekoliko nedelja kasnije, našao sam se u Evropi na večeri na kojoj je govorio bivši ministar finansija jedne od zemalja evrozone. Tema je bila uspon populizma. Bivši ministar je napustio politiku i sada je neuvijeno govorio o greškama koje je, po njegovom mišljenju, napravila evropska politička elita. „Optužujemo populiste da obećavaju ono što nisu u stanju da ispune. Trebalo bi prvo da pogledamo sebe“, rekao nam je.

Ranije te večeri, raspravljao sam o nečemu što zovem trilema, tačnije nemogućnost istovremenog postojanja nacionalnog suvereniteta, demokratije i hiperglobalizacije. Mislim da treba izabrati dva od ta tri cilja. Bivši političar je nastavio da govori: „Populisti su barem iskreni. Oni znaju šta hoće: nacionalnu državu, a ne hiperglobalizaciju ili jedinstveno evropsko tržište. Problem je u tome što smo našim pristalicama rekli da istovremeno mogu da imaju sve tri pogodnosti. Dali smo obećanje koje ne možemo da ispunimo.“

Ne možemo znati da li bi nas veća iskrenost mejnstrim političara i tehnokrata poštedela uspona nativističkih demagoga poput Trumpa ili Marine Le Pen. Ali jasno je da je ta neiskrenost imala svoju cenu. Ona je koštala centrističke pokrete njihovog kredibiliteta. Zbog toga je elitama danas još teže da premoste jaz koji ih odvaja od građana koji smatraju da ih je establišment izneverio.

Mnogima nije jasno zašto bi siromašni građani ili pripadnici radničke klase glasali za nekoga kao što je Trump. Ekonomske politike za koje se zalagala Hillary Clinton bi im po svemu sudeći donele više koristi. Da bi objasnili ovaj navodni paradoks, analitičari se pozivaju na neukost, iracionalnost i rasizam tog dela glasačkog tela.

Ali postoji još jedno objašnjenje. Ono je u skladu sa racionalnošću i ličnim interesima glasača. Kada mejnstrim političari jednom izgube kredibilitet, prirodno je da će glasači njihova obećanja uzimati sa rezervom. Verovatnije je da će ih privući kandidati koji su se profilisali kao borci protiv establišmenta i od kojih se s izvesnošću može očekivati da će se distancirati od preovlađujućih politika.

Prevedeno na jezik ekonomista, političari centra imaju problem asimetričnog informisanja. Oni tvrde da su reformisti, ali zašto bi im glasači verovali kada oni ne deluju nimalo drugačije od onih prethodnih, koji su istim glasačima poturili globalizaciju, a zatim prezrivo odbacili njihove žalbe na nju.

U slučaju Hillary Clinton, njene tesne veze sa globalistički nastrojenim mejnstrimom Demokratske partije, kao i sa finansijskim sektorom, samo su pogoršale problem. Njena kampanja je obećala donošenje pravičnih trgovinskih sporazuma i ukidanje podrške Transpacifičkom trgovinskom sporazumu (TTP), ali da li je ona sama u to verovala? Dok je bila američka državna sekretarka čvrsto je podržavala TTP.

Ekonomisti taj fenomen zovu izjednačavanje (pooling equilibrium) – kada svi pošiljaoci šalju istu poruku ne otkrivajući svoje pravo lice. Konvencionalni i reformistički političari liče jedni na druge i zato kod najvećeg dela biračkog tela izazivaju podozrenje. Glasovi koje gube slanjem iste poruke odlaze populistima i demagozima, čija obećanja o tome kako će uzdrmati sistem glasačima deluju uverljivije.

Definisanje problema pomoću asimetričnog informisanja ukazuje na moguće rešenje. Princip izjednačavanja poruke može biti prevaziđen ako reformistički političar uspe da signalizira glasačima svoje prave stavove.

Signaliziranje ima specifično značenje u ovom kontekstu. Ono podrazumeva da je reformistički političar usvojio ponašanje koje je ekstremno za konvencionalnog političara, ali ne toliko ekstremno da reformistu pretvori u populistu. Pod pretpostavkom da je njeno preobraćanje bilo stvarno, Hillary Clinton je trebalo da pošalje poruku da ako bude izabrana nikada više neće uzeti ni paru od Vol strita, niti potpisati ijedan trgovinski sporazum.

Drugim rečima, političari centra koji žele da zasene demagoge moraju da balansiraju na tankoj žici. Težina ovog zadatka ukazuje na veliki izazov sa kojim su ti političari suočeni. On zahteva nova lica i mlađe političare, neiskvarene globalističkim stavovima svojih prethodnika o tržišnom fundamentalizmu.

U tom smislu bi trebalo otvoreno priznati i to da se političari biraju radi ostvarenja nacionalnih interesa. To podrazumeva spremnost da se napadnu mnoge od svetih krava establišmenta – naročito sloboda finansijskih institucija da rade šta god požele, sklonost ka merama štednje, neprijateljski stav prema ulozi države u ekonomiji, neometano kretanje kapitala i fetišizacija međunarodne trgovine.

Retorika novih političara će prosečnom glasaču zvučati neskladno i preterano. To je neophodno da bi se birači preoteli od populističkih demagoga. Novi političari treba da ponude inkluzivnu, a ne nativističku koncepciju nacionalnog identiteta, dok njihove politike treba da ostanu unutar liberalnih demokratskih normi. Sve ostalo je podložno raspravi.

 

 

Dani Rodrik

Prevela Neda Radulović-Viswanatha

Peščanik.net

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *