Close
Cisco
/ B&F Plus / Nacrt zakona o lobiranju: Šaputanje po hodnicima
BiF Analize Čitajte B&F online

Nacrt zakona o lobiranju: Šaputanje po hodnicima

Redakcija BIF on 30/06/2018 - 09:50 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 450 times!

U skladu sa Vladinom politikom smanjenja nezaposlenosti, pored profesionalnih upravnika stambenih zgrada uskoro će se zakonski regulisati i novo zanimanje, čiji je osnovni cilj da širi i zastupa interes svojih klijenata kod nosilaca javne vlasti. Naime, još jedno u nizu istorijskih dostignuća sa kojima se naše društvo po prvi put susreće je i profesionalni lobista.

Vođeno idejom Nacionalne startegije za borbu protiv korupcije za period 2013-2018. godine, Ministarstvo pravde je krajem marta objavilo informaciju o početku javne rasprave o Nacrtu zakona o lobiranju. Zbog koruptivnog kapaciteta svakog uticaja na nosioce javnih funkcija, regulisanje ove oblasti pored usvojenog Akcionog plana za Poglavlje 23 predstavlja i jednu od preporuka Grupe zemalja Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GRECO). Nije od manjeg značaja ni činjenica da je Komitet ministara Saveta Evrope ukazao državama članicama na potrebu da uspostave, ili dalje ojačaju okvir za zakonsko regulisanje lobiranja u cilju transparentnosti ove aktivnosti.

Od hodnika, do podruma i „država u pokušaju“

Istorijski gledano, još su u 17. veku građani u posebnoj sobi u engleskom parlamentu uspostavljali prve kontakte sa poslanicima, a kao začetnici organizovane sugestije zvaničnicima, Sjedinjenje Američke Države i danas predstavljaju najveće lobističko institucionalno uokvireno tržište. Pojam lobiranje potiče od latinske reči labium koja označava predvorje, a smatra se da je ovom terminu kumovao hodnik jednog hotela u Vašingtonu, u kojem je boravio američki predsednik Grant. Naime, tadašnji predstavnici železnice i proizvođači pamuka su iskoristili hodnik hotela da u klasičnoj „sačekuši“ od predsednika ishoduju određene subvencije za svoju industriju.

Od tog hodnika, lobiranje se danas proširilo na hodnike ali i podrume različitih institucija, stvarajući od zastupanja ekonomskih interesa pojedinaca, kompanija ili čitavih industrijskih grana, reputaciju organizovane delatnosti. Uticaj se vrši kako prilikom donošenja političkih i ekonomskih odluka, tako i u fazi njihovog sprovođenja u praksi. Pored kompanija i pojedinaca, lobisti se sve češće bore i za interese užih struktura vlasti, lokalnih i regionalnih, koje žele da predstave svoje interese centralnim organima vlasti, ali i interese „država u pokušaju“ kod razvijenih zemalja ili međunarodnih organizacija.

Od lobiranja treba razlikovati javno zagovaranje različitih građanskih inicijativa i aktivnosti kojima se prevashodno utiče na podizanje javne svesti i pridobijanje podrške po nekom širem ili užem društvenom pitanju. Primeri iz sopstvenog dvorišta pokazuju nam da cilj građanskih aktivnosti nije samo donošenje zakona, već i povlačenje zakona ili odluka za koje građani smatraju da ne doprinose proklamovanoj decentaralizaciji i mogućnosti da neki avion sleti i u njihovo dvorište, ili da za pojedine noćne radne akcije udarnici budu adekvatno nagrađeni.

Što se tiče svetskih iskustava, Amerikanci su ovu delatnost izdigli na nivo uobičajnog i društveno poželjnog ponašanja još putem ustavnih amandmana, a o značaju inistitucionalnog uticaja na usvajanje neke ideje govori podatak da ne samo u Vašingtonu ordinira armija od nekoliko destina hiljada lobista, i da se godišnje u ovim ugovornim aranžmanima obrne oko 3,5 milijarde američkih dolara. Nadaleko je poznata vrsta lobiranja kroz Komitete za političko delovanje (Political Action Commettees) koje mogu osnivati kako grupe građana, kompanije, industrijske asocijacije, tako i sindikati. Legislativni okvir za lobiranje, HLOGA (Honest Leadership and Open Government Act), između ostalog propisuje za bivše funkcionere tzv. perod hlađenja, u kome se nakon prestanka funkcije ne mogu baviti lobiranjem, i obavezu da većina ugovora između lobista i klijenata moraju biti registrovani i dostupni javnosti.

U Evropskoj uniji lobisti najčeše pokušavaju da prenesu uticaj svojih klijenata kucanjem na vrata njenog izvršnog organa ustoličenog u Evropskoj komisiji, koji zapravo i predlaže zakone, kao i Evropskog parlamenta i Evropskog saveta koji daju poslednju reč na zakonska rešenja. Naravno, pokušaj nametanja nekog uticaja je omogućen samo onim nosiocima ove delatnosti koji su prethodno zavedeni u registar transparentnosti, što sa sobom nosi kako obavezu predočavanja javnosti finansijskih interesa koji proizilaze iz ovih aktivnosti lobiranja, tako i navođenje razloga obraćanja nosiocima javne vlasti.

Uređivanje načina uticaja je šaroliko, od postojanja specijalizovanih zakona koji regulišu ovu oblast, kao što je to slučaj sa Mađarskom i Poljskom, pa do regulisanja lobiranja kroz odluke skupština ili poslovnika parlamenta, kao u Velikoj Britaniji i Nemačkoj. U Francuskoj, iako je deklarativno zabranjeno organizovano promovisanje nekih interesa, poslanici angažovanjem stručnjaka iz određenih oblasti zapravo uvode lobiste na mala vrata. Bivše članice projekta Jugoslavija, Makedonija i Crna Gora, odlučile su se da ovu oblast urede posebnim zakonom, u Sloveniji se ovom problematikom bavi Zakon o integritetu i sprečavanju korupcije, dok u Hrvatskoj i Federaciji Bosne i Hercegovine, lobiranje još uvek nije zakonski regulisano.

Ima li svetskog leka za domaću bolest?

U zemlji Srbiji prva naznaka nečega što bi moglo ličiti na javno lobiranje bio je slučaj tzv. duvanskih amandmana na akcize u Skupštini, kada je istaknuta članica tada vladajuće strukture tvrdila da je „ugledni“ biznismen gostovao u poslaničkim klubovima uoči glasanja o akcizama na duvan. Kako je Srbija u međuvremenu veoma napredovala, sada je dovoljno pokucati samo na jedna vrata.

Da lobiranje predstavlja ozbiljan zanat pokazuju i mediijske spekulacije o jednoj prorežimskoj televiziji koja je nakon petooktobarskih promena, pored ostalog zahvaljujući i stanovitoj lobi kući, dobila ne samo ugovor za iznajmljivanje releja sa RTS-om i nacionalnu frekvenciju, već su pojedini političari, opijeni ružičaštom atmosferom, na istoj zapevali i po neku Sinatrinu.

Nacrt zakona o lobiranju je pokušaj da se ovakvi i slični slučajevi uvedu u zakonske okvire, kako bi se otklonila svaka sumnja u koruptivni potencijal lobiranja. Nacrt ovu delatnost definiše kao vršenje uticaja ne samo na organe Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave i na organe javnih agencija, javnih preduzeća i privrednih društava, ustanova i drugih organizacija čiji su osnivači svi nivoi vlasti u Republici Srbiji, već i na nezavisne institucije.

Takođe, bavljenje ovim poslom omogućava se i stranim fizičkim i pravnim licima, ukoliko su u svojoj državi registrovani za obavljanje te delatnosti. Lobiranjem se, bar ne javno, ne može baviti funkcioner pre isteka dve godine od prestanka funkcije, a preduslov da bi se neko bavio ovom delatnošću je da položi ispit na Pravosudnoj akademiji, što iziskuje i izmenu, odnosno dopunu zakona koji reguliše njen rad. Odobrenje za obavljanje ovog posla izdaje Agencija za borbu protiv korupcije, koja je i zadužena da vodi Registar lobista i Registar pravnih lica koja obavljaju delatnost lobiranja.

Prava i obaveze lobiste i lobiranog utvrđuju se ugovorom, koji pored osnovnih elemenata, sadrži i podatke o predmetu, načinu, vremenu lobiranja kao i iznosu naknade za ovaj angažman. Napomenimo i to da su ovakvi ugovori zasnovani na tzv. obligaciji sredstava, a ne obligaciji cilja, odnosno da vam lobista ne garantuje da će, na primer, uspeti da ubedi neku državu da povuče odluku o priznanju dela vaše teritorije za državu, već da će preduzeti sve radnje da do tako ugovorenog cilja dođe, a o čemu govori i odredba predloženog nacrta kojim se lobista ne može obavezati na određeni ishod lobiranja. Nacrt predviđa obavezu lobiranog lica da o ostvarenom kontaktu sa lobistom sačini obaveštenje i da ga u roku od 15 dana od dana ostvarivanja kontakta dostavi Agenciji za borbu protiv korupcije, kao i prekršajne kazne za nepoštovanje odredaba ovog zakona (do dva miliona dinara za pravna lica i do 200.000 dinara za fizička). Sa stanoviša delovanja pomenute Agencije, zanimljivo zvuči zakonsko rešenje da ukoliko lobista postane funkcioner, on više ne može da se bavi lobiranjem.

Do zaključenja ovog broja biće završena i javna rasprava o predloženom Nacrtu zakona o lobiranju, te ćemo videti kakav će konačan predlog biti prezentovan predstavnicima narodne volje. Međutim, odluka da ovu oblast treba zakonski urediti, nažalost ne pruža garanciju da se zagovaranje nekih rešenja više neće odvijati u hodnicioma van zakonskog radara, što nas uvek vraća na pitanje odgovornosti za kršenje zakona. Iako Nacrt deklarativno propisuje da je lobirano lice dužno da u ovim odnosima štiti javni interes, imajući u vidu da je u našoj bogatoj političkoj istoriji odgovornost funkcionera za korupciju pravnosnažno utvrđena na nivou incidenta, sankcionisanje istih i dalje ostaje izazov kojem verovatno ne bi mogli odgovoriti ni najbolji svetski lobisti.

 

Mirko Miloradović

maj 2018, broj 149. 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *