Close
/ Otisak / Smrt fašizmu!
BiF Analize Čitajte B&F online

Smrt fašizmu!

Milutin Mitrović on 16/11/2018 - 13:44 in Otisak, Slajder

This post has already been read 444 times!

Ne čini li se i vama da je parola iz naslova prilično demodirana, naročito ono “smrt”. Danas više niko, pa ni najgori politički ekstremisti, ne priziva javno nečiju smrt. A fašizma ima sve više pa ispada da nešto nije u redu sa istorijom. Naime, ako smo fašizam identifikovali sa Hitlerom i međunarodno-pravno usmrćenima u Nirnbergu, pa verovali da njihova smrt znači i smrt fašizma – grdno smo se prevarili. Ako smo verovali da je smrt 4,3 miliona nacističkih vojnika i oko 60 miliona nedužnih ljudi označila smrt fašizma – opet smo se grdno prevarili.

Biće da je fašizam esencijalno ljudsko zlo koje svako od nas u sebi nosi – spremno da bukne ponovo kad nastanu povoljne okolnosti. O tome postoje brojne knjige. Kristofer Bolas, profesor i pomodni psihoanalitičar, u eseju “Fašizam kao stanje duha” pokušava da obrazloži tvrdnju: “Mora se poći od premise da fašistička primisao postoji u svakom od nas. Različiti delovi naše psihe sadrže razne kompleksnosti koje nas čine ljudskim bićima. Normalnost i patologija opstaju u našoj psihi kao suprotstavljene činjenice našeg mišljenja”. Ili da ponovim Musolinijevu prostiju tvrdnju: “Nisam ja izmislio fažizam, nego sam ga samo oslobodio iz podsvesti ljudi.”

Musolini je ipak, koliko za istoriju, tvorac modernog fašizma. Istina, prva politička organizacija koja je ponela ime “Italijanski fašisti” nastala je na Siciliji 1891. godine, a osnovala ju je sirotinja da bi se udružena borila protiv latifundista. Kao urednik socijalističkog lista “Avanti”, Benito Musolini je svakako znao za njih, a i za alegoriju o sedmoro braće kojima otac drži očiglednu nastavu snage jedinstva lomeći jedan po jedan prut, da bi zatim uzeo svežanj (fascio) od sedam prutova koji niko nije u stanju da slomije . Hitler je imao jasan program šta želi da postigne i definisao ga u “Mein kampf”-u. Musolini nije imao program ali je imao izuzetan retorički smisao, neobuzdanu strast za paradiranjem i neobuzdanu volju za moći. Današnji fašisti liče više na Musolinijeve nego na Hitlerove sledbenike. To što nemaju jasan program dakako ne znači da su manje opasni.

Uverljiv je Hemonov članak, na sajtu “Literary Hub”, kako o fašizmu ne treba debatovati nego se boriti sa njim, no ipak mi se čini da danas debata i prosvećivanje može imati više efekta nego fizička borba posle koje fašizam iz pepela ponovo niče. Naime bojim se da je lepa, ali pesimistična Hemonova figura da je “nemoguć dijalog ako je jedna strana naoružana idejama, a druga pravim ubistvenim oružjem”. Današnji fašizam ponajviše paradira militarističkom ikonografijom, ali ipak bez oružja koje, bojim se, čeka negde u magacinima. Koren opasnosti je njegovo zbližavanje sa posednicima kapitala i državne moći, bez kojih je nemoćan, što uočavamo u zemljama Višegradske grupe, Italiji, drugde po Evropi pa i kod nas kako to temeljito obrazlaže Vesna Pešić. Već više od jedne decenije evropski neofašisti prave svoje modno/samoohrabrujuće revije nudeći usluge nasilja onome ko je spreman da ih angažuje. Rulja koja traži sebi bosa.

Ujedinjenje neofašista, kapitala i moći državnog aparata polako dobija konture. Nemački šef obaveštajnih službi, Hans Georg Masen, optužen je da održava veze ne samo sa opozicionom ultradesnom AfD nego i sa otvorenije profašističkim organizacijama. Policija i vojska u svim zemljama imaju uočljivu naklonost prema desnim i nasilničkim skupinama u društvu.

Na žalost i protivno logici, spoj neofašizma i vlasti buja najviše u zemljama koje su platile visoku cenu fašističkog nasilja. Najsvežiji primer su demonstracije 11. novembra u Varšavi, prilikom proslave stogodišnjice nezavisnosti Poljske. Predsednik te zemlje, Anžej Duda, pozdravio je ozareno učesnike koji su došli da uveličaju proslavu. Od oko 200.000 učesnika bila je približno četvrtina neonacista iz cele Evrope. Sa brojem demonstranata se uvek manipuliše, pa je pouzdanije reći da su među prisutnima bili Roberto Fiore, vođa nedvosmisleno fašističke italijanske grupe Forza Nuova (Nova snaga). Uz njega je bio i Milan Mazurek, ideolog slovačke neonacističke partije Kotleba. Ta partija nastavlja tradiciju Jozefa Tisa koji je upravljao Slovačkom u doba nacističke okupacije, zdušno pomagao u progonu Jevreja i 1947. godine obešen kao izdajnik. Nisu nedostajali vođe ekstremista i njihove “delegacije” iz Španije (Manuel Konduela), Kanade (Tomi Robinson), Amerike (Ričard Spenser)… uključiv i grupu iz Ukrajine.

Od 2009. godine u Poljskoj se redovno godišnje sakupljaju evropski neonacisti i demostriraju a transparenti im glase: “Bela Evropa”, “Evropa će biti bela ili je neće biti”, “Zaustavimo jevrejsku okupaciju Poljske”, “Jevreji natrag u Izrael”. Sumanuto je da Poljska, koja je u Drugom svetskom ratu izgubila 5,6 miliona stanovnika i zajedno sa Jevrejima daleko na vrhu nacija koje su najviše stradale od nacista, rehabilituje naciste i priziva progone Jevreja, dok opet u Izraelu Jevreji primenjuju uočljivo fašističko nasilje nad Palestincima. To su zbivanja koja se, kako je govorio Slobodan Selenić, pisac i akademik, mogu objasniti jedino sunčanim pegama.

U neku ruku lakše je razumeti naklonost kapitala prema ultradesnom, pa i neofašističkom okretanju u svetu. Nema nikakve sumnje da je evropski epicentar tih tendencija u zemljama tzv. Višegradske grupe, a istovremeno to su trenutno ekonomski najuspešnije zemlje Evrope. Prošle godine Poljska je zabeležila stopu rasta od 3,8 odsto, Slovačka isto toliko, Mađarska 3,6 i Češka 3 odsto. Za dokazivanje kako je kapital naklonjen državama sa jakim nasilnim aparatima može poslužiti i najsvežije saznanje o berzanskom vrednovanju Brazila. Od 28. oktobra kada je Bolsanaro izabran u naredne dve sedmice berze su zabeležile skok brazilskog rejtinga za 19,4 odsto!

Uprkos ovakvom sledu zbivanja ipak, bar ja, ne verujem u mogućnost povampirenja fašizma kakav su svetu projektovali Hitler i Musolini. Više od puke nade vidim u sjajnim antifašističkim demonstracijama, kao na primer, u Trstu 3. novembra kojima sam bio svedok. Za taj italijanski Dan pobede u Prvom svetskom ratu – neo, pro i otvoreno fašističke organizacije iz cele Italije najavile su da će u Trstu organizovati svoju promociju. Prema proceni policije došlo ih je oko 1.500 i nastupili su u koreografiji keltsko/germanskih osvajača sa upaljenim dimnim bakljama iz čijeg se sumraka naziralo mnoštvo zastava. Svaki demonstrant imao je zastavu bilo italijansku bilo nacističku dveju vodećih grupa. Uočljivo je bilo odsustvo ženskih osoba i prisustvo onih muških kojima je vrat razvijeniji od glave. Neviđeno policijsko obezbeđenje sprečilo je svaku mogućnost direknog sukoba sa antifašistima. Neofašisti su dobili pravo demonstriranja u najužem centru grada, a njihovi protivnici nesumnjivom lošom voljom prefekta – van centra.

Tabor antifašista, tri puta brojniji od njihovih protivnika, organizovali su građani sa jasnom distancom od svih političkih partija. Pristalicama blamirane demokratske partije, koji su želeli da se pridruže, dozvoljeno je, ali samo na kraju kolone i to bez i jednog partijskog obeležja. Mogla se videti jedino jedna crvena zastava sa srpom i čekićem, simbol komunističke partije – oni su nestali ali se nisu prodali. Masa sveta svih uzrasta, mnogo devojaka, vedra lica, transparenti “Oslobodimo se fašizma”- na italijanskom i slovenačkom, muzika, po neko s decom, partizanski hor, poslanica i bivša partizanka Lidija Menapaće, preko devedeset godina, vedra i uzbuđena govori za šta se borila celoga života. Nema mržnje, samo odbijanje da se prihvati revizija istorije. Transparent “No pasaran” (“Neće proći”) najbolje sažima opšte uverenje. Jedini protagonisti i organizatori kontraprotesta su samoorganizovani građani i internet. Atmosfera vedra i u toliko pobednička. Srećem prijatelja zagriženog pacifistu penzionisanog sa mesta direktora Muzeja rata! – Ćao Sređo, gde ti je Tea (supruga). – Nešto smo se pođeveljali pa je otišla kod fašista meni za inat. Zgodna dosetka, dokaz odsustva mržnje i prisustva mediteranskog duha koji se ni ne nazire kod mračnih fašista. Tu je živost i život – to mora da prevagne.

Samo nedelju dana kasnije u Torinu na internetski poziv i u organizaciji sedam žena, građanki i ništa više, oko 50.000 građana izlazi na ulice da protestvuje protiv odluke gradskih vasti da obustave gradnju brze pruge koja treba da prolazi nedaleko od grada. Organizatorke su jednostavno preko interneta pozvale građane koji se slažu sa njima da izađu i pokažu kako siledžije iz aktuelne većine na vlasti ne mogu da vladaju kako hoće. Opet je na skupu bilo zabranjeno bilo kakvo obeležje političkih partija. Građani dižu glas i pokušavaju da iznude rešenja koja žele. Civilno društvo počinje da funkcioniše. Vlast naknadno saopštava da će potražiti načina da anulira sopstvenu odluku. Biće da je to demokratija. Naravno od prve laste do pravog proleća često prođe prilično vremena. No, proleće ipak stigne kad-tad, to je neminovnost.

 

Tekst će se naći u dcembarskom broju časopisa Biznis i finansije

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *