/ B&F Plus / Sporne naknade za prevoz zaposlenih
BiF Analize Čitajte B&F online

Sporne naknade za prevoz zaposlenih

This post has already been read 1134 times!

Ne(obavezujuće) mišljenje Ministarstva finansija o tome na koji način će od sada poslodavci morati da dokazuju da su zaposleni dobijenu naknadu za prevoz radi dolaska i odlaska s posla utrošili baš u te svrhe, može stvoriti u poreskoj praksi niz nedoumica, pa i veoma ozbiljne probleme za veće kompanije ili agencije koje se bave iznajmljivanjem radnika.

Ministrarstvo finansija je nedavno objavilo mišljenje kojim se bliže definišu obaveze poslodavaca u Srbiji u vezi isplate naknade za prevoz zaposlenima za dolazak i odlazak s posla. Iz nadležnog ministarstva poručuju da je neophodno da poslodavac obezbedi odgovarajuće dokaze koji će potvrditi da su isplaćena sredstva iskorišćena baš u te svrhe, odnosno da je potrebno priložiti račun za kupovinu mesečne pretplatne karte, dnevne karte ili karte za jednu vožnju u javnom prevozu, račun za gorivo u slučaju korišćenja sopstvenog vozila i slično.
Ako poslodavac ne priloži neke od navedenih dokaza, ovaj trošak će se smatrati nedokumentovanim i neće biti priznat za potrebe obračuna poreza na dobit pravnih lica. Napomenimo da je mišljenje Ministarstva finansija objavljeno nekoliko dana pred samu isplatu zarada, pa su poslodavci koji ih redovno isplaćuju bili zatečeni kako bi trebalo da postupe.

Odmah po objavljivanju ovog stava nadležnog ministarstva, u medijima se pojavila informacija da se samo u Beogradu svakog dana „švercuje“ 250.000 ljudi prilikom odlaska i vraćanja s posla, što je izraženo u novcu svakako velika suma. Zato je, na prvi pogled, zahtev iznet u mišljenju Ministarstva finansija sasvim opravdan. Na drugi pogled, kada se detaljnije analiziraju ovako definisane obaveze poslodavaca sa stanovišta važeće regulative u ovoj oblasti, proizilazi da ove, kao i druge mere koje su donete „preko noći“, stvari više komplikuju nego što ih pojednostavljuju.

Novo zapošljavanje zbog novog mišljenja

Zakonom o radu je predviđeno da zaposleni ima pravo na naknadu troškova koje iziskuje dolazak i odlazak s posla, bez detaljnijih obrazloženja na koji način i u kom iznosu će ova naknada biti isplaćena radniku. Naravno, svi poslodavci vode evidencije o dolasku zaposlenih i samim tim im se isplaćuje naknada samo za one dane kada su dolazili na posao.

U proteklom periodu poslodavci su Ministarstvu finansija u više navrata upućivali pitanje šta je validan dokument za isplatu ove naknade, a odgovor nadležnih je bio da se kao dovoljan dokaz može smatrati spisak lica koja su zasnovala radni odnos, odnosno ugovor o radu kao osnov za naknadu ovih troškova.

Zakonom o porezu na dohodak građana već godinama postoji oslobođenje od plaćanja naknade dolaska i odlaska s posla zaposlenima, do visine mesečne karte u javnom gradskom prevozu. Za naknade preko neoporezivog iznosa, plaća se porez na dohodak koji trenutno iznosi 10%. Na ovaj način, skinut je teret poslodavcima, odnosno ako su već u obavezi da nadoknade zaposlenima prevoz u gradskom prevozu, nisu u obavezi da plaćaju i porez na zaradu.

Međutim, shodno najnovijem stavu Ministarstva finansija da će se, ukoliko poslodavac ne pruži dokaz da je zaposleni dobijenu naknadu za prevoz utrošio u te svrhe, taj izdatak smatrati nedokumentovanim, proizilazi da će poreska osnovica poreza na dobit isplatioca biti veća za iznos mesečne markice (što je u Beogradu oko 3.200 dinara), odnosno da će poslodavac platiti porez u iznosu od 15% od te naknade po zaposlenom.

U prvi mah ovo ne deluje kao neka preterano značajna promena, ali šta ako jedan poslodavac ima 200 do 300 zaposlenih, od kojih polovina ne kupuje markicu preko firme nego se prevozi na drugi način? To bi značilo da ovaj poslodavac na mesečnom nivou mora da administrira najmanje 300 dodatnih dokumenata (ako računamo da po zaposlenom imamo samo dva računa/priznanice). Pored evidentiranja te dokumentacije, potrebno je da se za svakog radnika kome se isplaćuje naknada u novcu utvrdi tačno na koliku naknadu ima pravo, jer u krajnjem slučaju nemamo svi iste troškove i isti broj radnih dana u mesecu.

Kada stvari pogledamo iz ovog ugla, to znači da bi kompanija morala da zaposli novog čoveka koji bi se bavio samo ovim poslovima i dokumentacijom. Podsetimo da je prosečna bruto zarada u decembru 2018. godine iznosila 72.572 dinara, što se nikako ne može smatrati neznatnim troškom, naročito ako taj zaposleni celokupno radno vreme troši na posao koji ne doprinosi napretku poslovanja.

Od neobavezujućeg stava do krivičnog postupka

Alternativno, poslodavac može da se odluči da ne pribavlja dokaze od zaposlenih o namenski utrošenim sredstvima za prevoz i da jednostavno plati dodatni porez na dobit od 15%. Ovde se postavlja pitanje koji bi efekat na uvećanje poreza imale agencije koje se bave iznajmljivanjem radnika i koje na svom platom spisku imaju i po 1.000 zaposlenih? Za njih bi veliki problem predstavljalo već i samo prikupljanje dokumentacije od zaposlenih, jer oni rade na drugim lokacijama i ne dolaze na posao kod svog formalnog poslodavca.
Nesigurnost uvećava i činjenica da se Zakon o porezu na dohodak i Zakon o radu nisu menjali u ovom delu, pa novi stav Ministarstva finansija nije posledica promene zakona. S druge strane, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisuje da su mišljenja Ministarstva finansija obavezujuća kako za poreske obveznike, tako i za postupanje Poreske uprave. Kako nadležni zakoni nisu menjani, ovo praktično znači da bi Poreska uprava u postupku kontrole mogla da izvrši kontrolu za period od pet godina unazad, koliko je propisano da iznosi rok zastarelosti za utvrđivanje neprijavljenih poreskih obaveza – i naplati porez na dobit.

Da stvar bude još nepovoljnija, pored toga što bi Poreska uprava mogla poslodavcu da naplati dodatni iznos po osnovu poreza na dobit zajedno sa pripadajućim kamatama zbog kašnjenja u plaćanju, ona je u obavezi da po službenoj dužnosti za svaki ovakav slučaj podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka zbog iskazivanja niže poreske obaveze i da ga prosledi nadležnom sudu na razmatranje. Neki od poslodavaca, kao što su agencije koje se bave „lizingom“ radnika, ali i veliki privredni sistemi bi sigurno u ovakvom postupku prešli iznos od 500.000 dinara, što je prag za krivično delo utaje poreza. Ovaj proces uključuje još neke strukture državnog aparata, kao što su tužilaštvo i policija.

Neformalni stav Ministarstva je da se ovo mišljenje neće koristiti da bi se kontrolisali raniji periodi. Međutim, kada investitor koji je u Srbiji zaposlio nekoliko stotina ljudi pita da li možemo da budemo sigurni da se ta kontrola ranijeg perioda neće desiti, odgovor ostaje odričan.

Da li ćemo li uvesti i „cipelarinu“?

Do sada smo govorili o situacijama koje se mogu javiti kada je poslodavac lociran u nekom od gradova koji ima uređen gradski prevoz, ali šta se događa u sredinama koje ga nemaju? U manjim mestima bicikl je najpopularniji vid prevoznog sredstva, koji ne samo da se preporučuje kao ekološki prihvatljiviji, već se promoviše i kao daleko korisniji za ljudsko zdravlje i prema nekim analizama donosi i ekonomske uštede zbog manjeg broja bolovanja i nižih troškova lečenja. Trenutno tumačenje naknade za prevoz ne uključuje bicikl kao prevozno sredstvo za koju bi se mogla platiti naknada. Nažalost, ne postoji zvaničan način kako bi odredili amortizaciju bicikla za dolazak i odlazak sa posla, osim ako imate račun za krpljenje gume od vulkanizera.

Nekoliko poslovnih udruženja je već tražilo organizovani sastanak sa predstavnicima Ministarstva finansija, kako bi pokušali da izdjestvuju ili povlačenje ovog mišljenja ili njegovu dopunu koja bi dala objašnjenje i za one situacije koje trenutno nisu pomenute, kao na primer dolazak zaposlenih peške na posao. Da stvar bude apsurdnija, u susednoj Hrvatskoj ova naknada se naziva „cipelarina“, što je u krajnjem slučaju njena suština. Ostaje da vidimo da li će ta poslovna inicijativa uspeti, ili ćemo umesto sličica početi da sakupljamo fiskalne račune sa benzinskih stanica i račune od taksista.

 

 Vladimir Deljanin, senior menadžer u poreskom odeljenju Crowe RS

Članak je prvobitno objavljen u aprilskom broju #160 časopisa “Biznis & Finansije”  

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close