Koristeći neekonomične otpatke iz drvnoprerađivačke industrije, elektrana na biomasu Simering obezbeđuje električnu i toplotnu energiju za 48 hiljada domaćinstava a grad Beč uvodi u svetske lidere u inovacijama u proizvodnji energije iz obnovljivih izvora.
Početak XXI veka obeležile su velike promene u svetskom energetskom sektoru. Cene nafte su otišle u “nebesa”. Naučno je dokazano da je sagorevanje fosilnih goriva glavni krivac za gasove koji izazivaju efekat staklene bašte. Proizvodnja biodizela je izazvala veliku pometnju na globalnom tržištu hrane.
Doneti su i neki važni i dalekosežni međunarodni ugovori, pre svega čuveni Kjoto protokol, kojim su se zemlje potpisnice obavezale da smanje emisiju ugljen-dioksida. U Evropskoj uniji donete su i druge odluke kojima se predviđa da se do 2020. godine smanji emisija ugljen-dioksida za 20 odsto, dok je Austrija 2006. godine donela još “drastičniji” Zakon o zelenoj energiji kojim se predviđa da do 2010 godine u ovoj zemlji čak 78 odsto proizvedene energije bude iz obnovljivih izvora. Osim toga, po Kjoto protokolu, Austrija bi trebalo da smanji emisiju ugljendioksida za 12 odsto do 2012.
Sirovine rastu kao korov
Vlasti Beča i stručnjaci iz gradskog preduzeća “Bečke elektrane” su, između ostalog, iz tih razloga odlučile da uz već postojeći “energetski miks” koji se koristi u Beču, a u koji spada energija dobijena iz mini hidrocentrala, solarnih i elektrana na vetar, kao i spalionica otpada i termalnih voda, ulože 52 miliona evra u izgradnju najveće evropske elektrane na biomasu – Simering. Elektrana je dobla ime po istoimenom kvartu u Beču, a lokacija nije slučajno odabrana jer ovaj deo grada povezuju dobre železničke, putne i brodske veze sa okruženjem. Iako veoma industrijski razvijena, Austrija je jedna od najpošumljenijih zemalja Evrope i oko 47 odsto njene teritorije pokriveno je šumama. Njima gazduje državno preduzeće “Austrijsko nacionalno šumarstvo” u kome, kako ističu, osnovne principe poslovanja čine održiva proizvodnja i potrošnja šumskog blaga i njegovo očuvanje za buduće generacije. Pri eksploataciji drveta ali i pri održavanju šuma, ostaje puno ekonomski neefikasnih otpadaka kao što su korenje, tanke grane ili panjevi. Korišćenje ovih otpadaka za dobijanje električne i toplotne energije već u samom startu predstavlja “win- win” situaciju, i svi ovi otpaci u radijusu od 100 kilometara od glavnog grada Austrije sakupljaju se i transportuju u postrojenje za mlevenje drveta u luci na Albern na Dunavu u predgrađu Beča, odakle se sirovina spremna za upotrebu – drveni briketi, transportuju u Simering.
Niže od dozvoljenog
Zahvaljujući najsavremenijoj Simensovoj tehnologiji koja se koristi u elektrani, postignuta je najveća efikasnost uz istovremeno najmanji mogući uticaj na životnu sredinu. Tako se, na primer, stvaranje azotnog dioksida, koji takođe doprinosi efektu staklene bašte, izbegava upumpavanjem vazduha u gorionik, a sav azotni oksid koji, ipak, nastaje, dodavanjem amonijaka u sistem gasa koji služi za potpalu, razlaže se na azot i vodu. Tako je postignuto da je emisija štetnih gasova u atmosferu mnogo manja od drugih elektrana na bio masu, kao i znatno manja od propisanih dozvoljenih vrednosti.
Ukupna proizvodnja energije (uključujući i toplotnu) procenjuje se na 167 GWh, a za ovu količinu energije bilo bi potrebno sagoreti, na primer, 72 hiljade tona kamenog uglja ili 47 hiljada tona nafte. Inače, sama izgradnja elektrane na neki način je urbana reciklaža, jer su iskorišćena i adaptirana postrojenja ranije elektrane na fosilna goriva. Iz ove elektrane su, naravno, preuzeti iskusni i obučeni radnici tako da je to smanjilo troškove obuke personala i povećalo produktivnost radne snage.
Kako su nam rekli ljudi iz “Bečkih elektrana”, proizvodnja električne energije i energije za grejanje stanova od drvne biomase u skladu je sa suštinskim ekološkim principima, pre svega onima kojima se čuvaju rezerve fosilnih goriva i ostvaruju ciljevi za proizvodnju zelene energije koji neće uticati na klimatske promene, a u isto vreme dobija se stalan i pouzdan proizvođač energije i to na efikasan način.
Kada se posmatra panorama Beča vozeći se na čuvenom Praterskom točku, primećuje se da pejsaž ovog grada ne čine samo obrisi katedrala i palata iz slavne carske prošlosti, već i mnogobrojni dimnjaci i centrale u kojima se proizvodi energija. Činjenica da se energija u njima proizvodi na odgovoran i ekološki prihvatljiv način doprinosi utisku da se ovaj grad ponovo u nečemu ističe među svim drugim prestonicama bogate Evrope. Ovaj put je to, međutim, briga za obezbeđivanje višeg kvaliteta života svojih sugrađana i očuvanje životne sredine za generacije koje dolaze.
Dejan Zagorac
broj 43, maj 2008.