Ne razumete momke koji vam popravljaju kompjuter, ne razumete doktore kad pričaju među sobom, ne razumete čak ni rođeno dete kad vam objašnjava koliko se “zenta od ridžovana”… Ponekad vam se čini da svi pričaju šifrovano. Ne, ne “tripujute” teoriju zavere, ona u neku ruku i postoji. A svi ti zaverenici zaista imaju svoj jezik.
“U početku beše reč. Posle nasta žargon. U međuvremenu od tada do sada frajere, šmekere i džekove zamenili su likovi, smorovi i batice.“ Citat iz intervjua sa D. Andrićem je pravi uvod u ovu priču. Mnogo je načina da nekome saopštite ono što želite. U okviru samog jezika postoje razne varijacije, kao i posebni sistemi za komunikaciju među razlicitim drustvenim grupama. Jedan od njih je naša danasnja tema, malo poznati argo.
Sama reč “argo” u 12-tom veku označavala je grupu lupeža i prosjaka. Stvoren je u okvirima krijumčarskih, lopovskih, prosjačkih grupa, kako bi pomenuti društveni krugovi iz komunikacije isključili one koji im ne pripadaju. Drugim rečima, argo je tajni jezik „podzemlja“. Najpre se govorilo o žargonu argoa, a zatim i o samom argou. Kako je tada postojala velika klasna, kao i razlika u obrazovanju između bogatih i siromašnih, argo se javio kao barijera među njima, pokušaj da se šifrira jezik kriminalaca kako bi se oni zaštitili od policijskih doušnika. Što je argo složeniji smatra se da je veća potreba da se grupa koja ga koristi krije ili bori za svoj opstanak.
Uprkos svom kriptološkom karakteru, doživeo je veliku popularnost u književnom govoru (počev od Viktora Igoa), ali i u širim društvenim krugovima. Iz tog razloga, argo je ostao veoma razvojan, te se reči koje su se odomaćile u široj upotrebi često zamenjuju novim, teže „provaljivim“ pojmovima. Kako se njime mnogo služe grupe koje se bave nelegalnim delatnostima, navešćemo primer često korišćenih sinonima u narko industriji tj od strane njenih korisnika. Tako, kada vam neko kaže da se naduvao ili da snifuje mislićete da ste u toku, jer ste ga razumeli. Ali kad vam neko saopšti da se našao, to ne znači da je doživeo prosvetljenje i rešio krizu identiteta, već da je nacentrirao venu. Takođe, ako čujete da ste kokošar to ne znači da se sve devojke (ribe, koke, sojke, cice itd) lepe na vas, već da ne birate, odnosno da koristite sve što nađete (kao živina koja kljuca sve što vidi). Kada neko koga znate često „koristi kiselinu“ on nije pedantan čovek, koji svaki dan riba kupatilo, već je na LSD-u. Da ne preteramo sa nabrajanjem, dovoljno je reći da kao i u stvarnom životu, tako i u jezičkim sistemima postoje paralelni svetovi. No, promene u rečniku argoa su uglavnom vezane sa profesijom i tehničkom specijalnošću određenih grupa. Danas, osim delikventnih varijanti argoa izdvajuju se i profesionalne.
Progresivni regres
Argo je nekad bio formula uspeha za određene slojeve, pa i zanimanja. Tako su se vračevi koristili tajnim jezikom, kako bi svoju delatnost učinili što nerazumljivijom običnim ljudima. Tajna društva, poput masona, imala su svoj rečnik, kao odbrambeni mehanizam od znatiželjnih. Kurtoazni diplomatski kodeks sačinjavale su reči koje su laicima zastrašujuće komplikovane. Međutim, uprkos tome mnogi teoretičari krstili su argo u robijaški jezik. Razlog tome može biti činjenica da je popularnost stekao onog trenutka kada je Vidok (Eugène François Vidocq) boraveći u tamnici napisao rečnik tajnog jezika zatvorenika, od 1500 reči koje policajci nisu razumeli. Ovo mu je sigurno pomoglo u kasnijoj karijeri – postao je privatni detektiv, ali i doušnik iz zatvora. Policijaci u to vreme, čak i ako su bili u civilu, nisu mogli ući ni u jedan krimi klan. Njihov način odevanja, maniri, ali najviše govor, projektovali su „pandurski“ mentalitet. Vidok je proučavajuci ove grupe shvatio njihovu suštinu, ali i odnose unutar njih, i uspeo je korišćenjem njihovog žargona da stvori iluziju da je “jedan od momaka“. Često je upadao u različite klike i cinkario ih policiji, pri čemu bi bilo „sređeno“ i njegovo hapšenje, da se ne bi ništa posumnjalo. Nesumljivo, ovaj poduhvat je otvorio nove vidike institucijama organizovanim u cilju borbe protiv kriminala. Već pomenuti Viktor Igo dao je svoj doprinos argou u „Jadnicima“, romanu u kom se pominju reči koje do tada nisu često korišćene u književnom govoru. Verovatno ne slučajno, jedan od glavnih junaka neverovatno podseća na samog Vidoka (Jean Valjean).
No, to je ipak davna proslost. Kako danas, u informatičkom društvu pregrade između različitih društvenih slojeva nestaju, gubi se i ova jezička izolacija u svom izvornom smislu. To ne znači da argo iščezava, već da nije toliko tajan kao što je bio nekada, ali i da se brzo odomaćuje u široj populaciji. Danas svaka baba zna šta znači „tripovanje“, „smaranje“ i sl. Neko je nekada pametno zaključio da „su ugrožene klase bile društveno opasne ne toliko zbog delatnosti koliko zbog svog literarnog šarma“.
Za razliku od zapadne prakse, kod nas reči iz argoa ne ulaze u standardni fond reči, pa ih ne beleži nijedan od rečnika standardnog srpskog jezika. Iako se one konstano pominju na televiziji, po novinama, filmovima, u svakodnevnom govoru, naš okoštali jezik se ponaša prema njima kao da ne postoje. Oni koji se bave jezikom uvek će vam kao opravdanje izneti poznati Nićiforov Zakon regresije u argou. Po ovoj teoriji grupe koje koriste argo cčesto uprošćavaju složene ideje i konkretizuju apstraktne pojmove. No, ovo nije pravilo. Tvorci novog jezika, pa i uličnog, mogu da budu veoma kreativni, čak i da se služe metaforama (iako mnogi nisu svesni da to rade). Tako, i najcrnje teme nisu poštedjene “tepanja” – groblje postaje “muzej opruženih”. Studentski park je svima poznat kao “narkić parkić”, a čuvari reda i zakona kao “kerovi”, “drotovi”, “plavuše”, “plavi anđeli”, “beloglavi supovi” i td.
Kada govorimo o argou, kriminalu i književnosti, osvrnimo se i domaću scenu, gde prva dva i dalje igraju veliku ulogu. Priča o žargonu mafijskog srpskog miljea ne sme zaobići Miloša Vasića, čoveka koji je, osim što se trudi da rasvetljava delatnosti mafije, ljudima približio i njihov jezik. Da bi nam knjige ilustrativnije prikazale Zemunski klan, ovaj autor piše njihovim slengom, te osim što shvatamo ko je koga “sašio” (ubio), ko je kome devedesetih “prodavao cigle” (naplaćivao usluge zaštite), u kojim su se “štekovima” kriminalci krili, učimo i neke nove reči. Mnoge od njih, konzervativni akademski sloj ne želi da prihvati i ne priznaje njihovu vrednost. Ali, čak i da je nemaju, bar imaju funkciju – diferenciranje grupa. A to je suština postojanja argoa.
Ovaj, kao i mnogi literarani primeri, nažalost ne prikazuje ni zrnce onoga što se dešava u praksi. Emocionalni naboj, ton kojim određene grupe govore o drugima, afektivnost i irancionalnost, samo su deo narodnih osećanja koje tekstovi i rečnici ne mogu da nam prenesu. Ponekad je mimika lica dovoljna da izrazi više od hiljadu reci. Opet, i tičina to može. No, njegovo veličanstvo – jezik, učvrstilo se na tronu komunikacionih tehnika, čuvajuci svim sredstvima svoj povlašćeni status. On sadrži mnogo unutrašnjih protivurečnosti, cenzuriše ono što politici smeta. Neki formalni jezici su razvijeniji, bogatiji i moderniji od drugih, ali mnogi od njih ne mogu da uhvate korak sa narodnim govorom, rečima koje smišlja stanovništvo. Ponekad su one podrugljive ili duhovite, i na taj način se bore protiv sistema, olakšavaju svakodnevnu muku. I taman kad shvatimo da da se dete „zenta“ od konduktera (ridžveja), ono će već „furati bembaru“.
Viktor Igo je zato ljudima savetovao da se ostave standardizacije jezika, jer je on kao i sunce, nezaustavljiv. Jezik je kao “živ organizam koji se stalno menja, a žargon predstavlja njegov najneuhvatljiviji deo”. Vaistinu.
Marija Dukić,
broj 36, oktobar 2007.