Prvi utisak koji poslovni partneri, klijenti ili stranke stiču o kompaniji zasniva se najčešće na mejlu koji su dobili od nekog njenog službenika ili menadžera. I nije svejedno da li je ta poruka pravopisno besprekorna ili prepuna slovnih, gramatičkih i stilskih grešaka.
Savremena tehnologija donela nam je i novi način komunikacije: elektronsku poštu i SMS poruke, koje nam olakšavaju, ubrzavaju i pojednostavljuju poslovnu saradnju, ali kriju i brojne zamke, kojih mnogi korisnici ili nisu svesni, ili ih ne shvataju previše ozbiljno. Između ostalog ovi savremeni tehnološki prenosioci poruke ponovo vraćaju težište sa usmene na pisanu komunikaciju, pa samim tim otkrivaju našu elementarnu (ne)pismenost. Iz ugla novinara, kojem je pisana reč osnovni instrument rada, teško je ne primetiti da je veliki broj mejlova, kao i SMS poruka prepun slovnih, gramatičkih i stilskih grešaka, koje na jednoj strani govore o samom autoru, na drugoj, urušavaju ugled i imidž kompanije u kojoj ta osoba radi.
U vreme kada su se svakodnevni razgovori između poslovnih partnera i klijenata vodili telefonom ili ličnim kontaktom nedostatak pismenosti ili stila mogao je da prođe nezapaženo. Danas, međutim, uspešni rukovodilac ili čak top menadžer može da napravi ozbiljan kiks pišući zajedno reči koje treba razdvojiti, pogrešno upotrebljavajući velika slova, zaboravljajući na znakove interpunkcije. To što ima fakultetsku diplomu, zvanje doktora ili magistra, i što suvereno vlada svojim specijalizovanim znanjem, ne znači, na žalost, da dobro poznaje i maternji jezik. Ovakvih primera u praksi ima sijaset i pre bi se reklo da je reč o pravilu nego o izuzecima. Razlozi za to su brojni: na jednoj strani sistem obrazovanja u našoj zemlji je takav da se pravopis i gramatika uče prevashodno u osnovnoj školi, a zapostavljeni su u nastavnom programu srednjih škola i fakulteta. Osim, naravno, ako nije u pitanju upravo jezička gimnazija ili filološki fakultet. Tako dolazimo do jedne prilično apsurdne situacije, da mladi ljudi od 15 godine pa nadalje, kad zapravo tek počinju ozbiljno da razmišljaju o svojoj edukaciji i karijeri, imaju sve manje prilike da provere, dopune i usavrše poznavanje maternjeg jezika i pravopisa. Naravno, ovaj nedostatak mogli bi nadoknaditi čitanjem, ali za to najčešće nemaju vremena, strpljenja, a ni naviku. Usmereni su uglavnom na stručnu literaturu ili internet, a to je, kad je u pitanju srpski jezik, vrlo nepouzdan izvor znanja. Neobraćanje pažnje na velika i mala slova, slovne greške ili znakove interpunkcije najčešće se pravda brzinom ili hitnošću da se odgovori na neku poslovnu sugestiju, predlog ili aranžman. U SMS porukama, koje nalažu još veću brzinu, ovakvo pisanje je postalo uobičajeno, sve pod izgovorom da je važna suština a ne forma. Zaboravljajući pri tom da nepoštovanje pravopisa i gramatike može i samom sadržaju dati drugačiji smisao, i tako dovesti u zabludu onoga kome je poruka upućena.
Sitnice koje mnogo znače
Elektronska pošta je donela neverovatne promene u sferu biznis komunikacije i doprinela da se poslovni partneri, klijenti ili saradnici, brže, neposrednije i lakše povezuju, razmenjuju mišljenja, informacije, ponude, ideje. Prvi kontakt, pa i utisak koji klijenti ili eksterni saradnici stiču o nekoj kompaniji najčešće je upravo preko mejl poruke koju dobiju od službenika ili menadžera te kompanije. Upravo zbog toga je izuzetno važno kako će ta poruka izgledati, kako će biti napisana i kakvu će sliku o preduzeću poslati u svet. Svako progutano ili prekobrojno slovo može izazvati podsmeh ili prezir kod onoga ko mejl prima, pogotovo što takve greške ponekad daju komičan smisao rečima ili rečenici. S druge strane, pravopisne ili gramatičke greške mogu ostaviti utisak da je poruku pisao neko ko je neodovoljno obrazovan, nezainteresovan ili neupućen i već unapred umanjiti njegov značaj u očima drugog pregovarača.
Osim gramatičkih i pravopisnih propusta, prilikom pisanja mejl poruke, pa čak i kad je to samo poziv na sastanak, treba voditi računa i o izboru fonta. Nedopustivo je slati poruku u kojoj su sva slova velika, jer to ostavlja isti utisak kao i povišeni ton, da ne kažemo vika, u razgovoru. Upotreba engleske abecede u kojoj se umesto naših slova (š, č, ć…) koriste zamene (s,c…) zahteva dodatni napor onoga ko poruku čita i treba je izbegavati kad god je to moguće. Mnogo veći je problem je, međutim, upotreba transkribovanih engleskih reči, koja se poslednjih godina odomaćila u poslovnom svetu, posebno u pojedinim branšama (marketing, informatika i slično) i dodatno oskrnavila srpski jezik. Strane reči ne samo što se upotrebljavaju onda kada je to neophodno jer ne postoji adekvatna domaća reč, već i onda kada je to apsolutno suvišno. Pri tome, reči se nevešto transkribuju (kako kome padne na pameti) menjaju po padežima, a često čak koriste u pogrešnom značenju.
Jezička kultura, šta to beše?
Elektronska pošta je sve češći vid komunikacije ne samo eksterno, već i interno, unutar same kompanije, a negativni efekti poruke koja obiluje gramatičkim, pravopisnim i stilskim greškama nisu u tom slučaju ništa manji. Ako top menadžer pošalje cirkularno pisamo puno ovakvih grešaka svojim službenicima, može da očekuje da će njegov sadržaj (ma kako bio kvalitetan i kreativan) automatski biti obezvređen, pa čak postati predmet podsmeha ili prezira.
Kao što, barem u ozbiljnim kompanijama, postoje vrlo jasni standardi kad je reč o vizuelnom identitetu promotivnog materijala, formi i sadržaju svih zvaničnih dokumenata koje se upućuju strankama i partnerima (ugovori, ponude, cenovnici i slično) isto tako bi trebalo voditi računa i o jezičkoj kulturi u eksternoj i internoj e-mail komunikaciji. Da li to podrazumeva organizovanje seminara iz pravopisa za sve zaposlene, ili angažovanje lingviste ili lektora koji će «proveravati» poštu i pomagati kolegama da reše svoje jezičke nedoumice, stvar je izbora i odluke menadžmenta, ali je svakako važno nešto preduzeti kako bi se pisana komunikacija vratila u svoje regularne okvire. Ne samo zbog skrnavljenja srpskog jezika, koje se na žalost, već godinama dešava na različitim nivoima i u različitim sferama i koje se mora rešavati na mnogo odgovorniji načina, već zbog čuvanja ugleda i značaja same kompanije. Najodgovorniji za sliku koju javnost ima o nekoj firmi jesu upravo ljudi koji rade u njoj. I ma kako oni bili stručni, profesionalni, ažurni, predani, odgovorni – ako im se «prilepi» etiketa da su nepismeni, to može biti vrlo nepovoljno za imidž kuće i njeno buduće poslovanje.
Sanja Lazarević,
broj 52, februar 2009.