Uskršnji praznici su došli, kao i jedinstvena prilika da se pobegne iz monotonije, pa makar i na tri dana, u jedan od najlepših gradova na svetu. Većina domaćih turističkih agencija nudi izlete do Venecije po veoma pristupačnim cenama. Razlozi za takvu „jeftinoću“ leže pre svega u kvalitetu smeštaja, ali i dogovorenom itinereru…
Put kroz pola bivše Jugoslavije prešli smo noću, vozeći se modernim, ali izuzetno neudobnim dabldekerom. Zahvaljujući (pre)sporoj vožnji i nekoliko pogrešnih skretanja, trebalo nam je nešto duže od 12 sati da dođemo do mesta Punto Sabione, odakle brodski prevoz, popularni vaporeto, saobraća do pristaništa kod Duždeve palate. Kad smo se konačno iskrcali na stari, uglačani pločnik prenatrpan turistima raznih boja, umor i sve nedaće bile su zaboravljene.
Za pravi doživljaj Venecije najbolje je odvojiti se od grupe i konvencionalnih, napamet naučenih rečenica turističkog vodiča i samostalno se upustiti u avanturu istraživanja lavirinta kanala i uzanih ulica. Prethodno se samo naoružajte mapom i odgovarajućom knjižicom, koje možete da nađete na svakom koraku.
Opšti utisak koji smo imali već nakon prvih nekoliko koraka je da će, ako Venecija ikada potone, to biti isključivo zbog mase okupljenih turista. Ipak, njih smo viđali sve manje, kako smo zalazili u senovite prolaze udaljavajući se od Trga svetog Marka.
Grad mostova i maski
Kada se jednom izdvojite iz gungule, zadivljenih uzdaha mnoštva turista i besomučnih škljocanja fotoaparata, počinjete da otkrivate svu fantastičnost i neobičnost „Kraljice Jadranskog mora“. Tajanstveni uski prolazi koji mame da ih istražite, mostovi ispod kojih promiču gondole sa raspevanim gondolijerima u mornarskim majicama i slamnatim šeširima, kućama čija ulazna vrata vode pravo u kanale sa vodom i raznobojnih prozora sa cvećem i obaveznim štrikom za sušenje veša.
Iako deluje nestvarno, u ovom gradu zaista žive ljudi, i to njih 60.000 u istorijskoj celini starog grada. Građani Venecije, koje prepoznajete po tome što u gradskom prevozu – brodu, ne stoje na palubi i ne škljocaju manično fotoaparatom u pokušaju da ovekoveče bukvalno sve što vide oko sebe (jer sve i jeste za pamćenje) već udobno sede i čitaju novine ili rade na svojim lap-topovima, deluju imuni na ovaj izvanredan grad.
Gradski prevoz ima 25 linija vodenih autobusa – vaporeta i funkcioniše na sledeći način – dok građani Venecije imaju, naravno, povlastice i markice, za turiste se nude sledeće varijante: jedna vožnja u trajanju od sat i po (6,5 evra), celodnevna karta (16,5 evra) i višednevne karte (najskuplja je sedmodnevna koja košta 47,5 evra). Iako smo uredno kupili svoju jednokratnu karticu, ubrzo smo otkrili da stvari stoje slično kao kod nas – jednom nema kontrolora, drugi put kontrolor ima pametnija posla nego da svima pregleda karte, pa smo vožnju GSP-om, na naše veliko zadovoljstvo, iskoristili više puta!
Pored vaporeta, postoji i mogućnost prevoza vodenim taksijem – što jeste efikasno, ali i skupo. Stanovnici Venecije, služe se i svoji privatnim čamcima, dok su kola ili bilo kakva motorna kopnena vozila nešto što sigurno nećete videti u Veneciji. Ovo je najveća urbana zona u Evropi u kojoj se (sasvim funkcionalno) živi bez automobila.
Poseban ugođaj, za koji treba izdvojiti znatno veću sumu novca, je romantična vožnja gondolom, obično za dvoje, mada nije retkost uočiti gondolu sa dva roditeljska para i buljukom sitne dece. Od iskusnijih turista saznali smo da gondolu nikad ne treba uzimati na velikim trgovima (jer je cena znatno veća), i da se sa gondolijerima treba cenjkati. Iako nismo vični tome, ipak smo bez mnogo truda uspeli da znatno snizimo cenu. Takođe, saznali smo da najviše od gondolijera zavisi kakva će biti vožnja i koliko će trajati.
Dobar gondolijer mora da poznaje odlično svoj grad (a po zakonu, mora biti rođeni Venecijanac), pa će vam, ako mu se dopadnete, oktriti neka mesta i informacije koje se ne mogu naći ni u jednom vodiču. Nije retkost da vas gondolijer počasti i nekom pesmom (za šta je, izgleda, ipak važno malo odrešiti „kesu“). Tokom naše tridesetominutne vožnje gondolom, videli smo kuću velikog zavodnika Kazanove, školu Marka Pola, najstariju sačuvanu kuću u Veneciji koja datira iz 12. veka, kao i neobičnu crkvu u koju se ulazi direktno iz vode – jedinu takvu u gradu koji ima više od 90 crkava.
Naravno, pored svih vodenih oblika transporta, nezamenljiv doživljaj predstavlja šetnja uskim ulicama i bezbrojnim trgovima. Ipak, i pored svog entuzijazma i uprkos udobnim patikama, ne možete u dva dana obići svih 455 mostova i videti svaki od 177 kanala.
Pažnju turista još posebno privlače poznate karnevalske maske, koje se mogu kupiti na svakom ćošku (sa rasponom cena od 5 do 25 evra) ili u specijalizovanim radnjama gde se prodaju prava umetnička dela sa cenama i do 1.000 evra. Iako ih vidite na hiljade, one plene svojom neobičnošću i unikatnošću, pa stičete utisak da niste videli ni dve iste. Ove godine čuveni karneval u Veneciji se održavao između 6. i 16. februara, a ako planirate put sledeće godine, a želite da vidite „maske u akciji“, posetite Veneciju u periodu od 26. februara i 8. marta.
Obavezno probajte italijansku kuhinju (posrazumeva se – što dalje od centra), a pogotovo sladolede i kolače. Ne očekujte mnogo od smeštaja koji nudi većina naših turističkih agencija – verovatno će vas odvesti u hotel niže kategorije, udaljen i do 50 km od Venecije. Ne sekirajte se zbog toga, dobro proučite linije prilično efikasnog lokalnog prevoza i pobegnite još koji dan u grad bajki.
Atlantida našeg vremena?
Čitav grad podignut je na drvenoj konstrukciji, ugrađenoj u mnoštvo sprudova koji čine Venecijansku lagunu. Ispod vode, drvene grede su zaštićene od razarajućeg uticaja kiseonika, pa vremenom umesto da trule, njihova površina postaje okamenjena zahvaljujući mineralima iz vode.
Okamenjeno drvo koje stoji u osnovi velelepnih građevina poput Crkve Svetog Marka, Duždeve palate i Mosta Rialto, potiče iz šuma Slovenije (danas su to goleti Krasa), Like i Velebita. Pesnik Laza Kostić je u svojoj čuvenoj pesmi Santa Maria Della Salute opisao svoja osećanja vezana za seču šuma sa tih prostora i time ostavio u zadužbini naše književnosti istorijski podatak o temeljima na kojima počiva ovaj fantastični grad – „Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoje zlosti, blaženoj tebi podiže dvor… zar nije lepše nosit lepotu, svodova tvojih postati stub, zar nije lepše vekovat u te, Santa Maria della Salute“.
Pisci ovih redova su ljubitelji ove divne ljubavne pesme, pa je poseta pomenutoj crkvi bila obavezni deo itinerera. Impozantna spolja, crkva opčinjava i svojom unutrašnjošću. Za razliku od mnoštva drugih znamenitosti grada, muzeja i palata, ulaz u nju bio je besplatan i ispred nje se nisu protezali redovi turista.
Venecija je počela da tone tek tokom dvadesetog veka kada su probijani mnogi arteški bunari da bi se iz njih izvlačila voda za potrebe lokalne industrije. Proces tonjenja je usporen, a možda čak i zaustavljen kada je šezdesetih godina upotreba i bušenje ovih izvora zabranjena. Ipak, zbog čestih poplava uzrokovanih plimom, 2003. godine započet je projekat MOSE (Modulo Sperimentale Elettromeccanico) koji se zasniva na izgradnji 79 pontona, postavljenih na tri ulaza u lagunu, koji će sporadično, kada naiđe visoka plima, biti punjeni vazduhom i time sprečiti plavljenje grada. Ovaj projekat, koji bi trebalo da štiti Veneciju u budućih 100 godina, biće okončan 2011. godine.
Alternativni pristup, za koji mnogi smatraju da je neuporedivo bolji, jer će trajno rešiti problem tonjenja, je ideja da se grad bukvalno u celosti podigne, upumpavanjem vode u vodonepropusan sloj zemljišta ispod grada – tamo odakle je i postepeno uzimana izgradnjom arteških bunara. Nevolja sa ovim projektom je da će se, menjanjem nivoa plime, uništiti prirodna staništa nekih oblika života koja nastanjuju obale grada.
Lana i Marko Miladinović
broj 65, april 2010.