Dugotrajna suša koja je tokom godine pogodila većinu glavnih proizvođača hrane i desetkovala letinu širom sveta izazvala je novi talas rasta cena žitarica na robnim berzama. Cene bazične hrane dostigle su nove maksimume u desetogodišnjem uzlaznom trendu, tokom kojeg nisu dominirale sušne godine. Da li svetu zaista prestoji odsudna bitka za hranu ili je efekat suše jedna od poslednjih spirala investicionog buma koji beleže glavni svetski resursi, a koji neće biti okončan drukčije od brojnih piramidalnih shema koje su mu prethodile?
Slike sa poljoprivrednih polja koje gledamo na domaćim žitištima postale su svakodnevnica i u mnogim drugim zemljama, pa i kod najvećih svetskih proizvođača hrane kojima nije strana primena modernih agrotehničkih mera.
Najveća suša u poslednjih pedesetak godina opustošila je useve u SAD, koje važe za glavnog svetskog proizvođača kukuruza, soje i pšenice, što je momentalno cene ovih resursa podiglo na najviše nivoe u tekućoj godini. U Americi je prinos kukuruza na putu da zabeleži najslabiji rezultat u poslednjih 17 godina, dok iz nedelje u nedelju analitičari smanjuju očekivanja roda ove, ali i drugih kultura.
Foto: N. Rajesh
Stručnjaci Svetske banke i FAO-a upozoravaju da se momentalno mora prekinuti sa praksom subvencionisanja proizvodnje bioetanola i drugih energenata koji su direktna konkurencija proizvodnji hrane. Isti analitičari ukazuju na sve značajniju ulogu finansijskih špekulanata na tržištu hrane, upozoravajući na veliku opasnost od nemira usled moguće pojave gladi. Dodatni pritisak mogle bi napraviti pojedine nacionalne ekonomije koje uveliko razmatraju zabranu izvoza glavnih žitnih kultura kako bi zadovoljile sopstvene potrebe – slika već viđena tokom 2008. godine kada je suša desetkovala prinose širom sveta.
I dok je sasvim izvesno da će iznenada smanjena ponuda proizvesti rast cena hrane, pravo pitanje nije nadgrađeni procenat rasta vrednosti ovih resursa već njihova osnova formirana u poslednjih desetak godina. Da li će ovogodišnja suša dodatno zabašuriti glavne uzročnike rasta cena glavnih svetskih trgovačkih roba, omogućivši im nastavak nesmetanog rasta?
Nakon ’dotcom’ manije na ceni su resursi
Na poslednjem prelazu vekova raspršen je još jedan investicioni mit, ovog puta o tehnološkim kompanijama i njihovom geometrijskom uvećanju vrednosti zasnovanom na pojavi interneta.
Uporedo sa rastom e-biznisa tokom devedesetih glavne trgovačke robe su bile u dubokoj senci brzorastućih akcija, da bi tek 1999. godine počele da daju znake života, i to pre svega energetski resursi i plemeniti metali. Ipak, pravi bum počinju da beleže od novembra 2001. godine kada je američki Fed otpočeo seriju agresivnih smanjenja ključne kamatne stope, kako bi u korenu sprečio nastanak recesije nakon pucanja investicionog mehura u čijoj osnovi su bili ’dotcom’ biznisi.
Cene resursa merene opšteprihvaćenim CC indeksom (CCI – Continious Commodity Index) porasle su periodu nakon ovog momenta 275%, dok je inflacija odnela tek 25% njihove realne vrednosti. Pojedinačne robe su zabeležile čak i veće stope rasta: nafta i gas preko 1.000%, zlato 528%, srebro 1.130%, pšenica 275%, kukuruz 348%, soja 250%, šećer 600% itd.
Iako su i ranije pojedini resursi beležili snažne, katkad i veće stope rasta, dekada za nama donela je jednu do sada neviđenu karakteristiku ovih roba – nikada do tada nije zabeležen tako širok opseg resursa koji su beležili rast, odnosno gotovo da nije bilo retkog metala, prehrambene namirnice ili trgovačke robe koja nije ostvarila značajan rast vrednosti.
Kada je septembra 2008. godine kolaps ’Lehmana’ označio početak globalne finansijske krize, ni resursi nisu bili imuni na ove turbulencije – cene većine roba su pale gotovo na polovinu svoje pređašnje vrednosti. Međutim, oporavak svetske ekonomije sredinom 2011. godine doneo je rast resursima od 112% u odnosu na minimum dostignut tokom krize, vinuviši ih za desetak procenata više u odnosu na pretkrizne rekordne vrednosti.
Kao i svi investicioni mehuri, i rast cena resursa je otpočeo kao legitimni ekonomski trend, sa više nego argumentovanim razlozima i logičnim faktorima za takvo ponašanje tržišnih učesnika. Ubrzo, ovaj trend otišao je u drugu krajnost pod uticajem „vrućeg“ kapitala koji je ovo „investiciono polje“ video kao sektor u kojem se mogu ostvariti natprosečni prinosi što se uistinu – ali, pre svega, zahvaljujući ogromnom prilivu kapitala – i desilo.
Činioci rasta, ali i faktori buma
Veliki broj faktora dao je zamajac investicionom talasu koji je cene glavnih resursa vinuo na mnogostruko više nivoe u odnosu na devedesete godine prošlog veka. Neki od njih su:
veliki pad investicija u proizvodnim kapacitetima tokom poslednje tri dekade XX veka,
ekonomski rast Kine, Indije i drugih brzorastućih tržišta,
pad vrednosti glavne svetske valute – dolara,
rast svetske populacije,
klimatske promene i ekstremni vremenski uslovi,
geopolitički potresi,
korišćenje poljoprivrednih proizvoda za energetske potrebe.
Niske cene resursa tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka dovele su do slabih podsticaja za većim investicijama u kapacitete za proizvodnju i vađenje resursa, što je postepeno vodilo njihovom zastarevanju, u krajnjoj liniji nižoj produktivnosti u ovim privrednim granama. Vremenom, tražnja za resursima je premašila njihovu ponudu što je dovodilo do sve viših cena, a vlasnici kapitala su dobijali motiv da ulažu znatno veća sredstva u istraživanje i razvoj, nadajući se još većoj tražnji i višim cenama. Najbolji primer ovih tendencija jeste pronalazak sve modernijih tehnika bušenja nafte koje su dovele do otkrivanja novih rezervi, u vreme astronomskih cena ovog resursa koje su podgrevale famu da je na pomolu nestanak ovog glavnog svetskog energenta.
Osim dezinvestiranja u tehniku i tehnologiju, veoma visoke stope ekonomskog rasta dve najmnogoljudnije zemlje na planeti svakako su doprinele uzlaznom trendu cena resursa. Zahvaljujući ekonomskim reformama, modernizaciji i niskoj startnoj osnovi, Kina i Indija beleže skoro dvocifrene stope rasta u proteklih desetak godina, što je u velikoj meri podstaklo tražnju za resursima a naročito materijala koji se koriste u građevinarstvu. Dolazak svetske ekonomske krize usporio je i kinesku ekonomiju, koja je u međuvremenu postala broj dva na planeti. Međutim, visoki državni zvaničnici ove zemlje nisu se libili preduzimanja brojnih veštačkih i administrativnih mera za oporavak ekonomije koje bi, kao nus-produkt, mogle podupreti nastajanje investionog mehura. Osim politike jakog juana, kineske vlasti su sprovele masivne investicione infrastrukturne i građevinske projekte koji su u značajnoj meri dovodili do nastajanja praznih gradova („gradovi duhova“), nepotrebnih objekata, džinovskih građevina bez jasne namene i dr. I dok određeni nivo rasta resursa ima puno pokriće u kineskom i indijskom ekonomskom bumu, prekomerno i veštačko investiranje u tržište nekretnina moglo bi dovesti do njegovog zasićenja, čija bi jedna od prvih posledica bila i kraj buma većine glavnih svetskih resursa.
I slabljenje američkog dolara tokom poslednje dekade značajno je doprinelo rastu cene resursa. Ova rezervna svetska valuta oslabila je oko 40% u poslednjih desetak godina, a činjenica da se sve važnije svetske robe izražavaju u ovoj valuti, logično je vodila rastu njihove vrednosti. Padu dolara najviše je doprinela ekspanzivna monetarna politika Feda koji je u strahu od recesije početkom ovog milenijuma značajno spustio ključnu kamatnu stopu, dok se uporedo sve više povećavao spoljnotrgovinski i platni deficit ove najveće svetske ekonomije.
Sve brojnija populacija povećava pritisak na strani tražnje za resursima i svakako je jedan od činilaca povećanih cena. Međutim, stope rasta stanovništva tokom poslednje decenije su znatno niže od prethodnih dekada, te svakako ne mogu biti među glavnim faktorima za eksponencijalni rast vrednosti resursa.
Delimični uzrok rasta cene trgovačke robe je i preusmeravanje poljoprivrednih resursa u energetske potrebe (proizvodnja bioetanola). Međutim, ovaj faktor bi se teško u većoj meri mogao označiti krivcem buma resursa, što se najbolje videlo u jeku globalne krize, kada su se prepolovile cene poljoprivrednih sirovina, u suočavanju sa izgledima veoma niske potražnje u njihovoj osnovnoj nameni.
Iako je uvreženo mišljenje da geopolitičke prilike, ratovi i terorizam veoma mnogo utiču na cene resursa, najveće stope rasta resursa desile su se upravo mimo iračke krize ili rata u Avganistanu. Ne može se sporiti da ozbiljne geopolitičke turbulencije dovode do velikih šokova pojedinih resursa (nafte, ponajpre), ali ove pojave nisu glavni uzročnici generalnog trenda.
Ne potcenjujući nijedan od spomenutih razloga, jedan od najvažnijih fakora koji je doveo do rasta cena sirovina jeste transformacija ovog tržišta u investicionu ravan kakvu odavno predstavljaju hartije od vrednosti (akcije, obveznice i sl). Verovanje da predstoji geometrijski rast ovih resursa usled naglog razvoja brzorastućih ekonomija, kao i potreba kreatora tokova kapitala za novom diversifikacijom, hiljade milijardi dolara privukle su u glavne svetske resurse.
Uporedo su se množili i finansijski instrumenti zasnovani na trgovačkoj robi. Tako je tržišna vrednost derivata u čijoj je osnovi stajala poljoprivredna roba porasla do 2007. godine deset puta, na više od 7,5 biliona dolara, dok je broj derivata kojima se trguje skočio za više od pet puta. Kreirani su i ETF-ovi (exchange trading funds) koji su i samim pojedincima omogućili lako investiranje u resurse, bez kupovine komplikovanih i rizičnih fjučersa i opcija. Veoma brzo, na tržištu resursa zagospodarile su ogromne investicione banke, hedž fondovi i drugi učesnici sa izvornog finansijskog tržišta.
Aktuelna suša, potpomognuta monetarnim stimulansima vodećih svetskih centralnih banaka, biće dobar motiv ovim igračima za dodatnu nadgradnju vrednosti glavnih resursa – pre svega poljoprivredne robe. Ipak, ostaje zagonetka kako će se ponašati kada ključne poluge rasta ove robe počnu da popuštaju. Jačanje dolara, usporavanje brzorastućih ekonomija, povećanje proizvodnih kapaciteta i drugi faktori – sami ili u kooperaciji – mogli bi dovesti do postepenog izduvavanja nastalog mehura. Agresivniji rast u narednom periodu mogao bi voditi njegovom naglom pucanju, sa svim posledicama već viđenim na primerima akcija, zlata, nekretnina, dotkom kompanija…
Nenad Gujaničić
broj 89, septembar 2012.