Ponekad vam zaista treba da omirišete kafu. Došavši u Torino, nedavno sam krenuo pravo do najbližeg bara i naručio caffe macchiato. Šarmantna žena je servirala. Pio sam ga za barskim šankom. Bilo je savršeno. Koštao me je 1 evro. Onda sam naručio još jedan. Bar je bio apsolutno običan, sa izbledelim stolnjacima i nekim penzionerima koji su sedeli u uglu. Takav jeftin trenutak sreće možete dobiti u svom čistom obliku jedino u Italiji, pa se zato u čudu pitate: da li su u Evropi stvari zaista tako loše? Život je ovde bolji nego što biste ikada o njemu doznali gledajući, na primer, TV vesti.
Sve je relativno: zašto nakon svega i nije tako loše biti Evropljanin
Neosporno je da mnogi Evropljani pate. Rekordni nivoi nezaposlenosti, koji su najviši u Francuskoj (3,2 miliona) i Španiji (6 miliona). Loše “Evro – vesti” pojavljuju se gotovo svakodnevno.
Evropa prolazi kroz gadna vremena – izuzev ako je uporedimo sa skoro svakim drugim kontinentom, bilo kada u istoriji. Pogledajte na primer krizom pogođenu Španiju. Prosečan Španac sada živi 82 godina, sedam godina duže nego 1980. (Većina zemalja u kojima ljudi mogu da očekuju da će dostići 82 godine su evropske, kaže Svetska zdravstvena organizacija). Danas je prihod prosečnog Španca, uprkos ovim kriznim godinama, još uvek skoro duplo veći nego što je bio 1980. I širom Evrope, svakodnevni život ima tendenciju da postepeno postaje sve prijatniji. Stopa kriminala, na primer, padala je u većini zapadnih zemalja, uprkos krizi. Britanske ulice nisu bile tako sigurne više od 30 godina, prema britanskoj Kancelariji za nacionalnu statistiku.
Važno je shvatiti da na živote većine ljudi ne utiče poslednji preokret u krizi evrozone. Dobar novi lek protiv raka dojke često je daleko bitniji za njihovu kolektivnu sreću nego dobar novi premijer. A ovakve prednosti se sasvim fer i bez razlike šire čitavom Evropom. To je između ostalog i jedan od razloga što sedam među 10 najbolje rejtingovanih zemalja po indeksu generacijskog jaza Svetskog ekonomskog foruma jesu evropske zemlje. Tako je šest evropskih zemalja među prvih deset u svetu sa najmanjim indeksom precepcije korumpiranosti (Transparency International indeks). A kada je CIA rangirala 136 zemalja po ujednačenosti prihoda, najviše ih je bilo evropskih – sedamnaest. Nije stoga ni čudo što Španija i čak Grčka nadmašuju Katar mereno indeksom ljudskog razvoja (po merilima Ujedinjenih Nacija).
Najveći broj brzo razvijajućih zemalja decenijama zaostaje iza nas: ruski, kineski i brazilski prosečni prihodi, prema podacima Svetske banke, i dalje su ispod polovine onih u Grčkoj. Ipak, relativni porast pridošlih rastućih zemalja rađa paranoju. Američki intelektualac Tomas Fridman često govori o tome kako Kina i Indija „jedu naš ručak“. Ipak, kako globalna ekonomija nije igra bez rezultata (zero-sum game), tačnije bi bilo reći da Kinezi i Indijci prave naš ručak. Kako postaju bogatiji, tim su pre u mogućnosti da sebi priušte naše vrhunske proizvode i inženjering, hotelske sobe, luksuzne robe, univerzitete itd.
Takođe je uočljivo i to koliko su se evropske demokratije dobro držale tokom prvih pet godina krize. Godine 1981, kada je pucano u španskom parlamentu, prosečan Španac i dalje bi bio zabrinut zbog mogućeg ponovnog fašističkog puča. Danas, svaka zapadnoevropska zemlja predstavlja bezbednu demokratiju. Suprotno svim očekivanjima, evropska krajnja desnica nije tokom krize masovno narasla, navodi londonska savetodavna grupa “Counterpoint’. Niti je, pak, zapadna Evropa od 2005. do danas doživela neki veliki teroristički zločin.
Američki stručnjaci su koliko još pre deset godina predviđali da bi antisemitizam ili osvetoljubivi muslimanski imigranti – ili obe grupacije – mogli da pokose Evropu. I zaista, 2004. godine je američki ambasador pri Evropskoj uniji Rokvel Šnabl govorio kako je kontinentalni antisemitizam dospeo „sve do tačke kada su stvari toliko loše da su nalik epohi1930-tih“. Ta tvrdnja se oduvek činila apsurdno smešnom, a ovaj iskaz bi danas trebalo da bude uobičajeno “apsurdno smešan” čak i samom Šnablu. Ukratko: u Evropi, tokom ove krize, nekoliko pasa nije zalajalo.
Ključno je, takođe, i to što sledeća runda mogućih ratova ne bi trebalo da podrazumeva i Evropljane koji bi u njih bili umešani. Ukoliko Iran, Severna Koreja ili Tajvan eksplodiraju, nećemo biti tamo. Mi, prosto, više nemamo ratnih topovnjača. Prošle godine su Azijski troškovi odbrane verovatno po prvi put premašili one evropske, još otkad su pre 500 godina Evropljani započeli osvajanje sveta. Odbrambeni stručnjaci oplakuju našu nemoć. Međutim, gledano s vedrije strane, vlade sa snažnim armijama uvek precenjuju svoju sposobnost da pravilno upravljaju ratovima, i lako se daju namamiti u ove užasne avanture. To se nama neće desiti. Naravno, 400 miliona zapadnih Evropljana – što je jedva šest odsto svetske populacije – neće ponovo vladati svetom, ali opet treba reći da oni to nešto posebno i ne žele.
Sada, kad su čak i Srbija i Kosovo sklopili mir, znate da se na evropskom tlu dešava nešto izuzetno. Možda je EU zaista zaslužila svoju Nobelovu nagradu za mir. A s obzirom na naš nedostatak prirodnih resursa, i druge zemlje će nas verovatno ostaviti na miru. Denijel Kiohejn, šef strateških poslova pri evropskom istraživačkom centru za spoljnu politiku ‘Fride’, kaže: „Niko ne bi predvideo rat u Evropi koji uključuje veoma velike sile.“ Evropa, kaže Kiohejn, postaje sve više nalik „veoma prijatnom predgrađu geopolitike“.
Naša kriza neće zauvek trajati. Tada će na red doći neki drugi kontinent, na koji je došao red da ih šibaju stručnjaci svojim glupim modelima. Jednog će dana mladi Evropljani ponovo imati posao, a mi ćemo biti tek jedna divna ‘zaostalost’ sa odličnim makijatom. Mogu se, uostalom, veoma lako prisetiti još barem nekoliko lošijih mesta za život.