Kroz članstvo Hrvatske, Evropska unija za Srbiju postaje realnost a ne neka daleka apstrakcija. To kucanje na vrata, svojevrsni „EU ante portas“ momenat konačno zaoštrava našu staru dilemu – u Evropu ili protiv nje? , kaže istoričarka Dubravka Stojanović. Da li (opet) otkucava u nedoba? Dok domaći političari u vladi i opoziciji prolaze kroz sopstvenu dramu evropejstva – (re)definisanja stavova o svemu što je dve decenije unazad određivalo njihove odluke – istraživanje javnog mnjenja vladine Kancelarije za pridruživanje objavljeno u januaru, zabaležilo je najniži stepen podrške tom procesu kojem stremi samo 41% građana
Evropska unija, kada njen deo postane i Hrvatska, nikada nam geografski neće biti bliža. Na pitanje da li se zaista radi o istorijski važnom događaju za Balkan, koji može da promeni društvene okolnosti u Srbiji ali i šire u regionu, Stojanović odgovara potvrdno: „Sada nema uzmicanja. Na to se pitanje konačno mora dati jasan odgovor. Do ovog dolaska Evrope „do kućnog praga“ mogli smo i ovako i onako, i sa Istokom i sa Zapadom, i protiv i jednih i drugih i u raznim izmišljenim oblicima neutralnosti….sad je dilema sama došla do nas i mi je moramo rešiti. Nadam se da nećemo opet pobeći od sopstvenog razvoja.“
Stojanović, međutim, upozorava da evropski put podrazumeva društvene promene koje, kako izgleda, najmanje odgovaraju onima koji bi trebalo da ih sprovedu u delo: „Evropske vrednosti ukorenjene su kod “običnog sveta” i oličava ih potreba za normalnim životom: za boljim školama, bržim železnicama, sigurnijim i kvalitetnijim putevima, efikasnijim lečenjem, sudovima u koje možete imati poverenje… Problem je bio i u prošlosti i danas u tome što takva transformacija društva ne odgovora elitama, jer u tom slučaju one ne bi imale monopol nad vlašću, tokovima novca, donošenjem odluka. Elite zato ne postavljaju evropeizaciju kao svoj prvi zadatak, već stalno poručuju da trenutno imamo neka važnija posla. Pošto i u društvu postoje normalni i razumljivi strahovi od promena, elita nailazi na glasače u tim redovima i tako se stvara “antievropski savez”, koji je u svojoj suštini savez protiv promena, protiv transformacije srpskog društva. Od 19. veka naovamo imali smo briljantne političare koji su govorili da se društvo mora evropeizovati da bi ostvarilo svoje ciljeve, ali su većinu dobijali oni koji su govorili da Srbija prvo treba da ostvari “svoje ciljeve”, a onda će se lako evropeizovati. Posle 150 godina krajnje je vreme da shvatimo da su oni prvi bili u pravu.“
Sociolog Vladimir Vuletić ukazuje na potencijalnu poteškoću u pogledu „reevropeizacije“ vrednosti, uključujući tu i funkcionisanje institucija i privrede: „Čini mi se da je problem upravo sve veća polarizacija društva. Sve šira masa ljudi koja jedva sastavlja kraj s krajem – “četvrta Srbija” kako je ja zovem, lako se odaje anticivilizacijskim vrednostima. Sujeverje, prepuštanje sudbini, životarenje od danas do sutra – postaju ključna obeležja njihovog pogleda na svet. S druge strane, sve uži sloj veoma imućnih razvija svoj specifični pogled na svet u kome dominiraju vrednosti socijaldarvinizma (nepoštovanje pravila, nelojalna konkurencija, egoizam koji ne mari za drugog itd), koji je u osnovi suprotan onim vrednostima na kojima je izgrađena moderna Evropa.“
Vreme krize je, čini se, plodno tlo za socijaldarvinizam u svim pogođenim zemljama, bile one stare ili nove članice EU, na pragu članstva ili kandidati, kao Hrvatska i Srbija. Loša privatizacija, korupcionaški skandali, gubitak stotina hiljada radnih mesta – to su karakteristike obe države, ali sa značajnom razlikom: u Hrvatskoj sudski procesi idu svojim tokom, bilo da je optužen bivši premijer Ivo Sanader ili potkupljivi univerzitetski profesori, dok se u Srbiji i dalje većina afera rodi i okonča u medijima. Zašto bi onda bilo ko odavde uopšte zavirivao u komšijsko dvorište i poželeo isto za sebe?
„Ključnu ulogu u promeni stava građana Srbije prema evrointegracijama imaće rezultati koje će Hrvatska postići u narednih nekoliko godina“, objašnjava Vuletić. „Ukoliko ulazak Hrvatske u EU pomogne da se tamo reše neki problemi koji su sada, istina u različitoj meri, zajednički za Srbiju i Hrvatsku, onda će se i raspoloženje građana Srbije prema EU biti pozitivnije. Tu pre svega mislim na veliku stopu nezaposlenosti, porast nivoa siromaštva i nizak životni standard srednje klase.”
Da li je Hrvatskoj blizina članstva u Evropskoj uniji pomogla da lakše prebrodi krizu? „Ne“ jednostavno odgovara urednik portala makroekonomija.org Miroslav Zdravković. Iako veruje da je pogled u Hrvatsku u isto vreme i pogled u budućnost Srbije, on pod tim ne podrazumeva bogatu proslavu učlanjenja u briselsku porodicu nego činjenicu da će hrvatska ekonomija, kao i srpska, morati da plati cenu prekomernog zaduživanja, bez obzira na to kakve je političke odluke usput donosila. U korist tvrdnje da ekonomski trendovi ne prate političke Zdravković nudi i računicu koja kaže da će srpski BDP , mereno kupovnom moći domaće valute, ove godine biti veći od hrvatskog za 1,1%, a da će do 2015. ta razlika u korist Srbije povećati na 2,3%. Posle toga, međutim, Hrvatska će se ubrzano oporavljati dok će srpski rast usporavati servisiranje nagomilanog javnog duga.
„Srbija, takođe, već izvlači korist od činjenice da je blizu EU a da ipak ne pripada u potpunosti tom sistemu. Često se u našoj javnosti pominje razlika u količini investicija i novoosnovanih preduzeća u korist hrvatskih firmi u Srbiji, a to je zapravo dobra vest za nas jer se proizvodnja i radna mesta sele iz Hrvatske u našu zemlju“.
Zdravković je izračunao i da je u prošloj godini u Srbiji 53 ljudi dnevno gubilo posao, dok je u Hrvatskoj 83 svakog dana prelazilo u nezaposlene. Javni dug Srbije danas je 19,4 milijarde evra dok je hrvatski dug 30,6 milijardi evra. „Podaci o javnom dugu i BDP-u ukazuju na suštinu teške ekonomske situacije u obe zemlje. A ta situacija nema nikakve veze sa politikom, niti sa pozicijom i statusom zemalja u odnosu na Evropsku Uniju” uveren je Zdravković.
Milica Rilak B&F 97