/ Kultura / Toni Andersen: Posadimo 10 hiljada stabala po stanovniku
BiF Analize Čitajte B&F online

Toni Andersen: Posadimo 10 hiljada stabala po stanovniku

This post has already been read 1229 times!

Ljudi su naučeni da tehnika sve rešava i takav pristup onemogućava promenu. Dok ne uvide da nije tako biće još puno katastrofa, ali čovečanstvo je uvek bilo u stanju da se prilagodi. Kada se globalni kapitalizam raspadne ljudi će učiniti isto što su napravili i nakon Rimskog carstva – decentralizovati se, kaže Tony Andersen, učitelj permakulture, u intervjuu za H-alter.net, koji prenosimo.

Andersen je jedan od najistaknutijih permakulturnih učitelja u Evropi koji je gostovao na 2. Nacionalnoj permakulturnoj konvergenciji održanoj u Zagrebu.

Sama reč permakultura dolazi od “permanent agriculture”, a izraz i principe su osmislili Australijanci Bill Mollison i David Holmgren, šezdesetih godina dvadesetog veka, u vreme kada je Andersen kao student arhitekture počeo da radi na velikim projektima gradnje stambenih naselja po Danskoj.

“Dobio sam uvid u situaciju na terenu, a posle sam radio i u istraživačkom instititu koji se bavio kvalitetom stanovanja. Takva su me razmišljanja dovela do permakulture, život mi se otada uveliko proširio, uistinu sam uživao učeći i uživam da podučavam permakulturu”, rekao je Andersen.

Tokom godina napisao je niz istraživačkih radova u kojima razvija praktična i politička rešenja koje se bave ostvarivanjem dobrobiti za ljude, za planetu i jednakom raspodelom resursa. Njegov rad “10.000 stabala – ponuda za praktično rešenje klimatskog problema” udruženje “Kneja” iz Čakovca prevela je svojevremeno na hrvatski jezik, te je knjižica besplatno dostupna u PDF formatu.

suma

Iako je koncentracija ugljen dioksida nedavno prešla ili prema nekim drugim tumačenjima, došla vrlo blizu psihološke granice od 400 ppm u atmoferi, to nije izazvalo previše zabrinutosti u hrvatskoj javnosti. Vi zagovarate tezu da bismo trebali posaditi deset hiljada stabala po stanovniku kako bismo  umanjili posledice štetnih emisija po klimu. Zašto smatrate da je šuma bolji lek za klimu od raznih drugih rešanja koja su okrenuta prema tehnologiji?

Šume imaju mnoge funkcije koje su ključne za ekosistem. Stvorile su plodno tlo, čistu vodu, zdravu klimu, a uz sve to još nam i daju gorivo i hranu. Kako je u toku uništenje upravo tih  resursa, moramo početi ispočetka. Poznat je efekt koji stabla imaju na klimu. Stabla apsorbuju ugljen dioksid koji uzimaju iz vazduha, a ispuštaju  kiseonik. Takođe, jako je bitno to što šuma ima efekt moderiranja klime. Ako je jako vruće, u  šumi je ta vrućina blaža. Slično je i po hladnom vremenu. Međutim, mi se ne ponašamo onako kako šume zaslužuju. Nakon Drugog svetskog rata još je uvek pedeset posto površine pokrivala šuma, a sada je već palo na 28 posto, a i dalje sečemo. To je destruktivno za klimu.

Iako se u nekim zemljama, a među njima i Hrvatskoj, postotak površine pod šumom još uvijek drži na oko pedeset posto, seča šume u drugim zemljama utiče na klimu i kod njih. Vetar, naime, putuje, a ako dođe u Hrvatsku suvlji i jači nego pre, jer putem nedostaje šume, onda je moderacija klime još teža za ovdašnje šume.

Već se na 4. Međunarodnoj permakulturnoj konferenciji u Nepalu 1991. godine raspravljalo o ideji sadnje stabala, a 2007. u Brazilu smo zaključili da mreža treba da razvija strategiju ublažavanja najgorih posledica klimatskih promena.

Kako bi se tako veliki poduhvat mogao izvesti u praksi?
Ovako nešto, naravno, nije izvedivo ako se ne radi masivno. Na klimatskoj konferenciji u Kopenhagenu 2009. godine predložili smo da se umesto priče o kvotama za štetne emisije uvede porez na ugljen dioksid. Kvote se, naime, stalno menjaju u odnosu na cene tržištu. Ako se proizvodnja smanji, na tržištu se pojavi previše kvota i cena pada. To se dogodilo s evropskim sistemom trgovanja emisijama. Kada je tržište startovalo, cena se kretala oko četrdeset dolara po toni, a sada je pala na osam.

Umesto ovog lošeg sistema moramo uvesti porez na emisije jer bismo tako dobili novac koji je potreban za masovnu sadnju stabala. To bi trebalo biti globalno organizovano, pogotovo u područjima gdje je poljoprivrednicima već sada teško zbog destrukcije tla, u Južnoj Americi, Africi i Aziji… Mogli bismo im platiti da sade permakulturne šume. To su vrlo raznovrsne šume gdje se sadi puno stabala koje daju voće, pa takva šuma ima i hranidbeni kapacitet. To je suština ideje koju zagovaramo. Ponekad mi se jave ljudi, na primer iz Brazila, i kažu: “Evo posadio sam deset hiljada stabala. Šta sad?”  Dakle, to i nije tako neizvedivo kao što zvuči. Dve osobe mogu posaditi 500 stabala u jednom danu, što znači da se u samo četrdeset dana može posaditi deset hiljada stabala po osobi.

Dead tree in desert landscape

Pokret koji je Wangari Maathai pokrenula u Keniji posadio je više od trideset miliona stabala.

To je sjajno, ali nisam siguran da sade šumske vrtove. To bi trebali raditi. U regularnoj šumi ima nekih stabala koja daju hranu, ali ne puno. Zato možete na neki način redizajnirati šumu i povećati njen prehrambeni kapacitet sadnjom stabala koje daje voće. Permakulturne strategije pridonose vezivanju atmosferskog ugljenika, a u isto vreme osiguravaju sigurnost dobijanja hrane za lokalno stanovništvo. To je vrlo različito od monokulturne poljoprivredne proizvodnje. Moramo promeniti sadašnji tok razvoja i našeg iskorišćavanja energije i resursa, jer smo prešli točku obrta. Takođe, mi ne znamo niti kako će sadašnje šume izgledati u budućnosti. Na primer, u Danskoj umiru stabla jasena. Moramo pronaći zamene za njih, druge vrste koje se još mogu nositi s uslovima u okolini. To je masivan posao i ne može se ostvariti bez mnogo novca, a do novca se može doći oporezivanjem onih koji zagađuju.

Spomenuli ste i moguće negativne uticaje koji se mogu pojaviti u izvođenju tako masovnog poduhvata. Primerice, postojala bi opasnost da se seku prirodne šume kako bi se sadile brzorastuće monokulturne plantaže kao i zamka da se potrošnja fosilnih goriva na Severu ne smanjuje. Je li uopšte moguće izbeći ovakve zamke dok je svet razdvojen velikim društvenim nejednakostima, a resursi tako nepravedno podeljeni?

Da, plantaže nisu šume već samo jedan drugi oblik monokulturne poljoprivrede. Potrebno je vreme da ljudi shvate da ne možemo više nastaviti s dosadašnjim načinom ponašanja. Međutim, ljude na pozicijama jedino katastrofe i krize uvere da se nešto mora učiniti. Ja sam počeo o ovome pričati pre trideset godina. Tada mi nito nije verovao, ali sada vidim da se to ipak menja, ljudi mi prilaze i žele razgovarati iako još nisu spremni nešto učiniti. Ljudi u Trećem svetu više su spremni na akciju, jer jače osjećaju posledice, dok mi u umerenom klimatskom pojasu još nismo to toliko osetili na svojoj koži. Političari, s druge strane, uopšte ne prihvataju problem, i još uvek se bave idejom da tehnika može sve da reši.  Međutim, tehnička rešenja donose i nove probleme, zahtevaju  korištenje još više energije, što je nedopustivo, a ne dovode do obnavljanja ekosistema na više nivoa kao što to čine permakulturne metode.

Bili ste jedan od organizatora Klimaforuma, velikog alternativnog foruma o klimatskim promenama koji se odvijao paralelno s UN-ovom konferencijom o klimatskim promenama u Kopenhagenu 2009. godine. Tada je među društvenim pokretima postojao neki entuzijazam u vezi pomaka u rešavanju ovog problema, koji se danas više ne oseća.

Da, organizovali smo to na grassroots  nivou. Bila je to velika inicijativa, ali pokazalo se da velike farmerske i organizacije za zaštitu životne sredine nisu spremne da iskorače iz uobičajenih pravaca svoga delovanja jer zavise od javnog novca. Moraju biti oprezni pa ne mogu raditi nešto što nije legalno. Jedna od metoda o kojoj smo tada razgovarali je bilo skvotiranje zemlje kao što rade u Brazilu, ali veliki NVO-i se ne usuđuju da u to krenu. Via Campesina podupire neke grupe koje to rade u Španiji, ali u toj zemlji postoji pravno uporište za tako nešto. Ako skvotiraš, nisi nužno ilegalac. Možeš postati legalan, kao i u Brazilu. U drugim je državama skvotiranje zemlje ilegalno. Dok god ne dobijemo sličnu legislativu u više zemalja, ne možemo to raditi na širem nivou. Takođe, u velikim NVO-ima ne postoji permakulturno znanje. Moraćemo čekati dok više ljudi ne sazna za permakulturu.

Vodili ste prvi seminar permakulture koji je održan u Hrvatskoj još pre dvadesetak godina. Kako ocenjujete razvoj permakulture ovde?

Trenutni bum permakulture u Hrvatskoj je impresivan. Kada poučavam permakulturu izvan Danske, uvijek sam se trudio da razvijam kapacitete da lokalni ljudi mogu sami da šire znanje kasnije. To se ovde dogodilo pre dve godine kada su dodeljene prve diplome permakulturnih dizajnera. Otada je permakulturni razvoj procvetao. Tako nešto nisam nigde drugde vidio. Razvija se permakulturni centar u Vukomeriću, seminare vode vrlo kvalifikovani ljudi i održavaju se stalno po raznim delovima zemlje.

Čini se da će Hrvatska uskoro postati članica Evropske unije. Kako će to uticati na daljnji razvoj permakulture?

Neće se puno toga promijeniti, jer unutar EU nema financiranja za permakulturu. Bio sam više puta na pregovorima u Briselu, ali tamošnji birokrati želeli su da obećamo manje prinose. Međutim, permakultura povećava prinose, a oni to ne žele, jer se poljoprivredne subvencije dele po toni, a ne po hektaru. To sad pokušavaju promeniti kroz izradu nove zajedničke poljoprivredne politike za razdoblje 2014-2020.

Ideja da je neprestani ekonomski rast moguć i poželjan još uvijek prevladava i u Hrvatskoj, kao i u ostatku Europe, uprkos ovoj dugoj krizi tog koncepta. Može li permakultura koegzistirati u takvom sistemu?

Sve više ljudi oseća da je to pogrešno. Još uvek je prepreka to što su ljudi naučeni da tehnička rešenja sve rešavaju, i to će se nastaviti dok ne uvide da ne rešava. Biće puno katastrofa na putu do te tačke, ali čovečanstvo je uvek bilo u stanju prilagoditi se. Nakon raspada Rimskog carstva ljudi su se reorganizovali. Kada se globalni kapitalizam raspadne, ljudi će učiniti isto što su uradili i nakon Rimskog carstva, decentralizirati se.

Mnogi autori govore o neminovnoj decentralizaciji i lokalizaciji, ali vi ste predložili da se to odvija po bioregionalnom pristupu baziranom na prirodno definisanim granicama ekosustava. Nazvali ste to prelaskom s Plana A na Plan B. Možete li nam pojasniti Plan B?

Permakulturni pokret je počeo od malih farmi u Australiji i zatim se razvijao kroz druge male projekte. Ima divnih mesta koje dokazuju da stvari o kojima permakultura govori rade u praksi. Međutim, na jednoj permakulturnoj konferenciji u Nepalu početkom devedesetih godina shvatili smo da moramo obuhvatiti i širu perspektivu. Tada smo razvili bioregionalnu strategiju. U Nepalu je, naime, puno šume posečeno, što je sasvim promenilo tradicionalnu organizaciju naselja.

Sela su se nekad gradila na takozvanim “ključnim linijama”. Na vrhu brda bi obično bila šuma, u udolini je bilo prevlažno, a sela su se onda gradila između. Sečom šume nestaje ova prirodna organizacija pejzaža. Shvatili smo zato da ne možemo ostati na izolovanim projektima, već da moramo permakulturom uticati i na širu regiju. To je počelo celu raspravu, ali ideja bioregionalizma danas je prihvaćena i predaje se na seminarima permakulture. Sa Plana A, koji je obuhvatao razvoj odvojenih permakulturnih projekata, moramo preći na Plan B, gdje se brinemo za ceo pejzaž, za ono što zovemo bioregijom.

Kako bi svet izgledao da je dizajniran prema permakulturnim načelima?

Sigurno je da bi bilo puno više stabala oko nas. Organizaciona struktura bi bila drugačija. Postojalo bi mnogo manjih zajednica, dok bi nacije nestale. Nacije služe tome da moć ostane podeljena na manje ruku. Naš dnevni život bi bio manje stresan. Još uvijek bi naravno bilo puno izazova. Postojale bi i svađe i ratovi, ali nadam se da bi one bile na puno manjem nivou nego sadašnji. Još bismo se uvek morali nositi s razlikama u karakterima, ali bi postojali mehanizmi za rešavanje takvih situacija. Poslednje godine radim na projektu na jednoj farmi od 29 hektara sa 140 ljudi u Nemačkoj. Razrađujemo kako organizovati rad, kako donositi odluke i slično. Već ima takvih primera u svetu koji funkcionišu i moraće ih biti sve više. Promena je neophodna, a nadu mi daje sposobnost čovečanstva da se prilagodi. Pre toga će se međutim dogoditi još mnogo katastrofa.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close