Home TekstoviB&F PlusIntervjui Dani Rodrik: Šta nije u redu (i šta jeste) u ekonomiji? (I)

Dani Rodrik: Šta nije u redu (i šta jeste) u ekonomiji? (I)

by bifadmin

Jedan od najcenjenijih svetskih ekonomista Dani Rodrik, dugogodišnji profesor na Harvardu (profesor međunarodne političke ekonomije) od 1. jula je profesor društvenih nauka na Institutu za napredne studije u Prinstonu. Najveći broj radova Rodrik je objavio u oblasti međunarodne ekonomije i globalizacije, ekonomskog rasta i razvoja i političke ekonomije. U ovom intervjuu govori o vrlinama i zabludama preovlađujućeg odnosa ekonomista ka slobodnom tržištu i državnom uplivu, prednostima i manama globalizacije i vrednosti konvencionalnih metoda dokazivanja ekonomskih postavki.

dani rodrik

1. Kako biste ukratko objasnili svoj pogled na ekonomiju?

Rekao bih da sam prilično konvencionalan i po metodama koje koristim pripadam mejnstrimu, ali sam generalno mnogo otvoreniji kad je reč o zaključcima o mogućim ekonomskim politikama. Nikada nisam mislio o neoklasičnoj ekonomiji kao o prepreci za razumevanje socijalnih i ekonomskih problema. Naprotiv, mislim da postoje određene navike koje dolaze sa razmišljanjem u okviru  mejnstrim pristupa ekonomskim problemima koji su veoma korisni: potrebno je jasno iskazati svoje ideje, potrebno je osigurati internu konzistentnost, sa jasnim pretpostavkama i uzročnim vezama, i rigorozno koristiti  empirijske dokaze.
Sad, to ne znači da neoklasična ekonomija ima sve odgovore, ili da je ona sve što nam treba. Isuviše često, ljudi koji rade sa glavnim ekonomskim alatima nemaju ambiciju da postavljaju pitanja ili nemaju široku imaginaciju dovoljnu da idu van postavljenih okvira. Oni su navikli da rade unutar sistema pretpostavki. Ali to je slučaj sa svim ‘normalnim naukama”. Zaista veliki ekonomisti koriste neoklasične metode  kao poluge, da bi dostigli nove visine razumevanja, a ne da bi spustili lestvicu našeg razumevanja. Ekonomisti poput Džordža Akerlofa, Pola Krugmana, i Džoa Štiglica su neka od imena koja dolaze na pamet kad hoćemo da ilustrujemo ovu tradiciju. Svaki od njih je dovodio u pitanje konvencionalne mudrosti, ali ne spolja već iznutra.

Tipična žalba protiv mejnstrim ekonomije je da previše ograničava moguće zaključke. Mejnstrim ekonomisti često se vide kao ideolozi tržišne ekonomije.  Priznajem da je većina mojih kolega ekonomista sklona da tržište inherentno vidi kao poželjno a vladine intervencije kao nepoželjne. Ali u stvarnosti ono što učimo naše studente u učionici – napredne učenike (magistre i doktorante) ako ne i studente na osnovnim studijama – i ono što govorimo na seminarima je obično mnogo više o bezbroj načina na koja tržišta ne uspevaju. Volim stari citat Karlosa Dijaza-Alehandra koji je jednom rekao nešto otprilike ovako “dosad je svaki student sposoban da izvede sopstveni set zaključaka na bazi izabranog seta pretpostavki”. A to je bilo pre trideset godina! Danas imamo mnogo više modela koji nam omogućavaju da izvodimo neortodoksne zaključke.
Jedna reakcija na ovo što sad kažem je vrlo često sledeća: “kako ekonomija može biti korisna ako imate model za svaki mogući ishod?” Pa, svet je komplikovan, a mi se trudimo da ga razumemo tako što ga pojednostavljujemo. Tržište se drugačije ponaša kada postoje mnogi prodavci nego kada postoji nekoliko. Čak i kada postoji nekoliko prodavaca, rezultati se razlikuju u zavisnosti od prirode strateških interakcija među njima. Kada se tome doda problem nesavršene informacije, dobijamo još više mogućnosti. Najbolje što možemo da uradimo je da shvatimo strukturu ponašanja u svakom od ovih slučajeva, a zatim da imamo empirijski metod koji nam pomaže da primenimo pravi model za određeni kontekst za koji smo se zainteresovali. Tako imamo “jednu ekonomiju, mnogo recepata“, kao što kaže naslov jedne od mojih knjiga. Za razliku od prirodnih nauka, mislim da ekonomija napreduje ne tako što noviji modeli zamenjuju stare, vec kroz bogatiji skup modela koji baca sve jasnije svetlo na različita društvena iskustva.
Međutim, savremena ekonomija u Severnoj Americi ima jednu veliku slabost, a to je preterano fokusiranje na metod na račun širine u smislu društvene i istorijske perspektive. Doktorski programi sada neguju primenjene matematičare i statističare, a ne ekonomiste koji se bave realnim problemima. Da bi neko postao pravi ekonomista, potrebno je da pročita mnogo toga – iz istorije, sociologije i političkih nauka da pomenem samo neke discipline – ono što se nikada ne traži od studenata na magistraturi. Najbolji ekonomisti danas nalaze načine da popune ove praznine u svom obrazovanju. Ja smatram da sam veoma srećan što sam kao glavni predmet na osnovnim studijama imao političke nauke, što sam magistrirao na javnim politikama, pre nego što sam se okrenuo ekonomiji. Kažem da sam imao sreće, jer su neki od mojih najboljih radova – bar po mojoj proceni – bili stimulisani pitanjima ili argumenatima koje sam nalazio van neoklasične ekonomije.

2. Kako se to može uporediti sa mejnstrimom?

Kao što sam rekao, tamo gde se ja razilazim sa većinom mojih kolega je u zaključcima do kojih dolazim. Mnoge moje kolege misle o meni kao preteranom dirigisti, ili možda kao o protivniku tržišta. Jedan moj kolega sa Ekonomskog fakulteta na Harvardu bi me svaki dan pozdravio rekavši “kako je revolucija danas ?” Čudna deformacija mejnstrim ekonomije je tendencija da se gleda sa prezrenjem na sve dokaze koje realni svet daje  u vezi sa relevantnostnošću svih teorijskih razloga zbog kojih tržište ne daje željene rezultate a državna  intervencija je poželjna.
To ponekad dostiže komične razmere. Dobijate teoretičare slobodne trgovine, koji su izgradili svoje karijere na rezultatima koji su u potpunosti rezultat “anomalija” a koji su u isto vreme i najveći branioci slobodne trgovine. Dobijate ekonomiste rasta i razvoja čiji se modeli zasnivaju na eksternalijama svih vrsta a koji su oštri zagovornici Vašingtonskog konsenzusa. Kada dovedete u pitanje ove zaključke, obično dobijate mnogo mahanja rukom. Pa, vlada je korumpirana i u rukama je reketaša. Ona nema dovoljno informacija da bi preduzela pravu vrstu intervencija kako god. Nekako, glave ovih analitički sofisticiranih mislilaca pretvore se u kašu kada su primorani da se ozbiljno suoče sa implikacijama sopstvenih modela.

Ironično, mislim da moj neortodoksni pristup ima jače temelje u mejnstrim ekonomskim metodama nego stavovi mnogih mejnstrim ekonomista.

izazov uvrezenoj mudrosti

3. Da li mislite da bi sveobuhvatniji pristup mogao privući pažnju? Koji faktori ograničavaju a koji podržavaju takav razvoj?
To zavisi od toga šta podrazumevate pod pluralizmom. Pluralizam metoda je mnogo teže uvesti, i ja ću se vratiti na to. Pluralizam politika koje se primenjuju je već realnost, čak i u granicama postojećih metoda, kao što sam rekao. Danas postoje plodotvorne debate u profesiji o minimalnim zaradama, fiskalnoj politici, finansijskoj regulativi, i mnogim drugim oblastima. Mislim da mnogi kritičari ekonomske profesije previđaju ove razlike, ili na njih gledaju kao na izuzetak, a ne pravilo. A sigurno postoje neke oblasti, na primer, međunarodna trgovina, gde su ekonomska shvatanja mnogo manje raznolika u odnosu na javnost uopšte. Ali, ekonomija danas nije disciplina koju karakteriše  mnogo jednoglasnosti.
To ne znači da je ekonomija pluralistički raj. Postoje snažne sile koje imaju veze sa sociologijom struke i procesom socijalizacije koji imaju tendenciju da usmere ekonomiste ka tome da misle uniformno. Većina ekonomista počinje svoje više studije a  da nije provela mnogo vremena razmišljajući o socijalnim problemima, ili studirajući bilo šta drugo  izuzev matematike i ekonomije. Sistem podstreka i hijerarhija  imaju tendenciju da nagrađuju one sa tehničkim veštinama pre nego zanimljiva pitanja ili istraživačke poduhvate. Jedan mentalitet pripadanja grupi pre nego izdvajanja iz grupe se razvija prilično rano kod ekonomista za razliku od drugih društvenih nauka. Svi ekonomisti imaju tendenciju da prihvate skup vrednosti koje slavi tržište i demonizuje državni upliv.
Ono što verovatno karakteriše mejnstrim ekonomiste je njihovo strahopoštovanje prema moći tržišta i uverenje da će tržišna logika konačno uništiti sve što joj se nađe kao prepreka na putu. Kao rezultat toga, ekonomisti imaju tendenciju da gledaju na druge društvene naučnike kao na one udaljene, manje bitne rođake koji mogu da ponekad postavljaju interesantna pitanja, ali nikada neće naći tačne odgovore. Ili, ako su njihovi odgovori tačni, oni nisu tačni iz metodoloških razloga. Čak i ekonomisti koji dolaze iz različitih intelektualnih tradicija se obično tretiraju kao “ne baš pravi ekonomisti” ili “ne sasvim ozbiljni ekonomisti.”
Takve su prepreke za ekonomiste, koji žele da siđu sa konvencionalnog puta, prilično visoke. Iznad svega, oni moraju da igraju po metodološkim pravilima profesije. To znači da se služe jezikom matematike, standardne optimizacije, u okvirima ekvilibrijuma i utvrđenih ekonometrijskih alata. Oni moraju da plaćaju danak i da pokažu da su pravoverni članovi kluba. Za one koji, poput mene, nalaze značajnu vrednost u ovim metodološkim afinitetima, ovaj danak je vredan plaćanja. Smatram da me ove metode održavaju intelektualno poštenim, one su način da sebe ubedim da znam o čemu  govorim. Moja vezanost za ove metode nije pitanje instrumentalnih razloga – to jest, nije sredstvo koje mi je pomoglo da budem primljen u glavne tokove (iako je verovatno pomoglo – moji intelektualni protivnici ne mogu tako lako da me otpišu govoreći “on nije pravi ekonomista …”). Ali takođe razumem i one koji smatraju mejnstrim metode ili suviše ograničavajućim ili od male pomoći. Mislim da oni daju nešto vredno, jer pružaju kritiku spolja. Često se saglašavam sa takvim kritičarima na suštinskim osnovama, ali nalazim mnogo razloga da ih kritikujem u svom radu, na metodološkim osnovama.

Kritika metodološke uniformnosti ekonomista može da ode predaleko. Naravno, upotreba matematičkih i statističkih tehnika nije problem po sebi. Ovakve tehnike jednostavno omogućavaju da naši argumenti budu konceptualno i empirijski koherentni. Da, preterano fokusiranje na ove tehnike, ili korišćenje matematike sebe radi, jesu problem – ali problem protiv kojeg već postoji kontra-pokret iznutra. U najboljim časopisima struke, takvi radovi koji se baziraju gotovo u potpunosti na matematici izloženi su preispitivanju što se tiče suštinskih pitanja, a ne metodoloških.
A stvari se menjaju. Dva najuzbudljivija dešavanja u ekonomiji u poslednje dve decenije su bihejvioristička i eksperimentalna revolucija. Prva je značajno okrnjila postulat racionalnosti neoklasične ekonomije, a druga je odvela profesiju ka empirijskom i pravcu orijentisanom ka definisanju javnih politika. Ovo su značajne promene u tome kako danas radi mejnstrim ekonomija, i činjenica da su se one dogodile ukazuje da postoji prostor za metodološke promene. Ne mnoštvo promena, možda, ali neki stepen evolucije u metodama. Nisam nužno veliki ljubitelj bilo koje od ovih metodoloških inovacija, ali one pokazuju da je profesija u stanju da se prilagodi i promeni. Imajte na umu da ova dva skupa novih metoda dolaze iz spoljnih oblasti u odnosu na ekonomiju – iz psihologije odnosno medicine. Mladi ekonomisti su ove metode učinili svojim, i promenili disciplinu iznutra.

(T.J)

Pročitajte i ovo...