Naučnici i javno mnjenje sa zabrinutošću gledaju na klimatske promene, ali ne i finansijski sektor: prošle godine je počeo trend napuštanja ulaganja u farme sunca, vetra i plime i ostale eko-izvore energije a u korist profitabilnog prilagođavanja tekućim pomenama. Hedž fondovi usmeravaju svoja ulaganja ka preduzećima koja kontrolišu efekte vremenskih anomalija, a mnogi na otopljenje Arktika gledaju kao na mogućnost za otvaranje profitabilnih trgovačkih puteva i eksploataciju sirovina.
Ekonomski stavovi o globalnim promenama klime zasnivaju se na nekoj od računica koje uzimaju u obzir cenu i dobit od mera prilagođavanja klimatskim promenama i smanjivanja emisija gasova staklene bašte. Ključna pitanja su: ‘da li će dobro koje smatram da će ova mera doneti biti veće od cene truda i materijala potrebnih da je uvedem?’ Pitanje ima vremensku dimenziju jer je vezano za procenu vrednosti budućnosti.
Recimo da prekomorski trgovački prevoznik želi da doprinese dugoročnom smanjivanju atmosferskih zagađenja zamenjivanjem sirove nafte naftnim destilatima koji zahtevaju investicije u razvoju proizvodnje destilata. Prevoznik će morati da postavi sledeće pitanje: da li se moje planirane investicije mogu opravdati profitom koji ću napraviti u budućnosti? Ili: da li je monetarna vrednost čistije budućnosti veća od monetarne vrednosti investicija u sadašnjosti? Odgovor zavisi od metoda računanja, i upravo razlike u tim metodama predstavljaju ključnu slabosti svih političkih dogovora o kontroli emisija gasova. Svako – pa čak i Ševron (u Ekvadoru 2011. osuđen na plaćanje 9,5 milijardi kazne zbog zagađenja životne sredine, i sa novim kaznama zbog zagađenja mora u Brazilu) – voli ekološku održivost, sve dok ista može održati i profit.
“Samo nek otopli”
Mnogo jednostavniji od filigranskog modeliranja održivosti su monetarne procene tekućih klimatskih šokova. Sklonost ekonomista da u klimi vide prirodni ‘resurs’ ima dugu tradiciju (od fiziokrata u XVIII veku), a naročitu popularnost steklo je nakon Drugog svetskog rata. Tokom pedesetih godina prošlog veka – dve decenije pre govora o antropogenim promenama globalne klime – na otopljenje se gledalo sa entuzijazmom: toplije zime su smanjivale energetske potrebe i proširivale poljoprivredne oblasti ka severu. Retko ko je smatrao da su takve promene prouzrokovane ljudskim aktivnostima. Ovo doba ekološke kratkovidosti je prevaziđeno tokom sedamdesetih godina prošlog veka, a govor o klimatskim promena kao ekonomskim resursima ocrnjen kao banalni klimatski determinizam Njegovi zastupnici su smatrali (i smatraju) da nacionalne ekonomije rastu geografski sa umerenošću klime, osuđujući time ekvatorijalne i polarne oblasti na zagarantovano, ‘prirodno’ siromaštvo.
U današnje vreme, klimatske promene i ekonomski rast se dovode u vezu uglavnom kroz procene šteta (ne dobiti) od uragana, poplava, suša i sličnih nepogoda. To međutim ne znači da je profitabilnost klimatskih anomalija ostala nezapažena: krizu bi, kako kaže Tomas Fridman, bilo tragično ne iskoristiti.
To je upravo ono što neki sektori vide kao svoju budućnost u eri uništavanja ‘prirodne’ klime. Dva primera su posebno zanimljiva. Pogledajmo prvo u deo finansijskog sektora. Ulaganja u farme sunca, vetra i plime i ostale eko-izvore energije su opala u toku 2012. godine za 34% (6 milijardi dolara) – uprkos opštem prihvatanju globalnog zagrevanja kao dokazane činjenice. Koji god da su razlozi za ovaj pad, postaje jasnije da je, nezavisno od naučne i javne svesti, tržište počelo da menja svoju strategiju od skupog preventivnog ublažavanja klimatskih promena ka profitabilnom prilagođavanju (adaptaciji) tekućim pomenama. Hedž fondovi sve više usmeravaju svoje ulaganja ka preduzećima koja kontrolišu efekte vremenskih anomalija, recimo kroz upravljanje prava o korišćenju i prerađivanju vode ili kroz trgovinu vremenskim derivatima u opticaju u meteorološki osetljivim sektorima.
Tako na primer, tržišna vrednost pijaće vode je predodređena da jača zahvaljujući demografskom rastu i povećanim potrebama. Slično se može očekivati i u sektoru izgradnje u manje razvijenim zemljama, kao i u širenju oblasti novog klimatskog turizma. Ukupna procenjena vrednost infrastrukture i rada uloženih u zaštitu od predviđenih klimatskih rizika će, prema Ujedinjenim nacijama, dostići 2030. godine vrednost od preko 13 milijardi dolara godišnje. U skorašnjem razgovoru sa direktorom konglomerata 50 vodećih kompanija jedne američke države, autor ovog teksta je saznao za eksplicitnu želju svih njih da koriste adaptaciju kao značajan elemenat dugoročnog priliva prihoda i razvoja. Ali, o merama kojima bi se klimatske promene ublažile a emisija štetnih gasova i smanjila, nije bilo ni reči.
Drugi primer potiče od prekomorskog prevoza i trgovine, sektora tradicionalno vezanog za atmosferske (ne)prilike. Opšte je prihvaćeno da bi otopljeni Arktik mogao izazvati ogromne štete za ekosisteme i ljudske zajednice Severa. Ove štete, međutim, nemaju svoju ulogu pri procenama onih koji otopljenje vide kao šansu koja se pojavljuje kao rezultat ‘rada’ toplog vazduha. Tako bi, na primer, povlačenjem tundre i permafrosta i nestankom čvrstog leda sadašnjim tempom od oko 5 procenta po deceniji bio produžen vegetativni period za useve, povećan njihov prinos, i omogućen prilaz sada zaleđenim rudama cinka (Aljaska), zlata (Kanada), gvožđa (Švedska) i nikla (Rusija). Otapanje leda bi takođe otvorilo regione u kojima bi vađenje i prerada fosilnih goriva tek moglo da počne: EksonMobil je upravo u saradnji sa Rosnjeftom sklopio ugovor u vrednosti od pet stotina milijardi dolara za iskorišćavanje naftnih izvora u Arktičkom krugu.
Tim povodom, ruski premijer Vladimir Putin rekao je da morske rezerve nafte predstavljaju strateške zalihe zemlje za XXI vek. Ironijom slučaja, takva strategija i takva nadanja zavise od daljeg ubrzavanja temperaturnih trendova i otapanja arktičkog leda.
Lučki gradovi u Sibiru
Otapanje Arktika će, međutim, imati značajne trgovinske (i geopolitičke) posledice. Nagoveštaji promene u načinu i obimu trgovinskog poslovanja se već vide u postepenom otvaranju takozvane Severnomorske rute (otvorene 2005) koja povezuje Zapadnu Evropu i Istočnu Aziju duž severne obale Sibira i koja je za trećinu kraća od južnih alternativa. Skraćivanje ledne sezone čini ovaj put otvorenim između četiri i pet meseci godišnje. Prvi evropski brodovi su se bez pomoći ledolomaca ‘progurali’ kroz ovaj put 1997, iako je bremenski prevoznik Beluga dobio najveći publicitet kada su njegovi brodovi prošli ovu rutu od Koreje do Roterdama 2009. godine. Beluga tvrdi da je korišćenje ove trase uštedelo oko 300.000 evra po brodu u odnosu na onu koja vodi kroz Suec. Dve godine kasnije, Severnu rutu je koristilo 34 broda, a 2012. godine 46, od kojih je najveći procenat nosio naftu i sirovinski kargo. Procena je da će se tonaža ovih materijala do 2020. popeti na 12.8 miliona tona godišnje. Profitabilnost koju donosi otapanje čvrstog leda na ovom putu potiče od skraćivanja putovanja za oko nedelju dana i dvostruko manje potrošnje goriva. Drugi faktor posebno je važan prevoznicima jeftine robe i sirovih materijala s obzirom na pojačanu ekološku regulaciju i korporativnu odgovornost u brodskom saobraćaju.
Ove cifre su samo predigra. Redovna sezona bez leda u oblasti ovog puta otvara strateške mogućnosti ne samo za trgovinu već i za industrijalizaciju severnih oblasti. Malo poznati gradovi kao Adak bi postati globalni saobraćajni čvorovi, na štetu Singapura. Malo iskorišćeni mineralni izvori bi, sada oslobođeni večitog leda, bili na transverzali globalnog saobraćaja. Otvaranje ruta bi bila izazov i ekonomska šansa za proizvođače savremenih plovila i kreativne tehnologije morskog saobraćaja. Kina, Japan i Južna Koreja već ulažu u trgovačke brodove osposobljene za arktičke uslove. Neminovno je da će se pojaviti i do sada neotkrivene nove dimenzije ovog ‘Severnog otvaranja’ ali kakve će njegove karakteristike i kakve će rizike doneti – to se neće moći sagledati u dogledno vreme.
Kakav god da je ishod, može se reći da kroz ove događaje isijava vrhunska istorijska ironija (ili istina). Savremeni industrijski svet je izrastao na tehnologijama korišćenja prirodnih resursa, sa značajnim udelom i ulogom prekomorskog prevoza i finansijskim instrumentima osiguranja sirovina. Rezultat tog procesa je, kako sada sagledavamo, imao cenu života u ‘antropocenu,’ novom geološkom dobu koje karakterišu uticaji čovekove ingenioznosti i razaranja – uključujući i globalne klimatske promene. Poučno je posmatrati kako se u ovome svetu moćnog ‘napretka’ pokušava nastavak rasta u antropocenu. Sa jedne strane se oslobađa velika politička i društvena energija u pokušaju da se uzroci krize stave pod kontrolu – svedoci smo serije konsultacija i dokumenata proizvedenih u cilju smanjivanja atmosferskog zagađivanja. Sa druge strane, međutim, ekonomski razvoj ne može a da ne dotakne mogućnosti koje se ukazuju u ‘međuvremenu,’ i u kome proizvodi ekonomske eksploatacije i ekološkog razaranja postaju sirovine sledećeg ciklusa ekonomske eksploatacije i ekoloških strahovanja.
Vladimir Janković, profesor Mančesterskog univerziteta
Biznis i Finansije 98/99, leto 2013.