Pred dolazak hrvatskog predsednika Ive Josipovića u Srbiju zakuvala se politička situacija u obe zemlje – Hrvati uporno skidaju ćirilične natpise u Vukovaru a u Srbiji se hrvatska manjina žali da uči iz ćiriličnih knjiga i traži latinicu. Ekonomski odnosi su nam pak mnogo bolji nego međunacionalni – srpsko-hrvatska ekonomska saradnja i međusobno uvažavanje i prigovaranje, idu bržim tempom od obnove sportskih i kulturnih veza. Prave promene kada je reč o uzajamnoj ekonomskoj saradnji, kaže zagrebački ekonomista Damir Novotny, mogu se očekivati nakon pune integracije hrvatske privrede u EU i njene pune ekonomske konvergencije prema velikim tržištima u blizini, austrijskim, nemačkim i italijanskim. To je već viđeno na primeru Češke i Slovačke nakon ulaska u Uniju 2004. godine.
Iako opterećeni nasleđem iz bliske prošlosti, Hrvatska i Srbija imaju dosta dodirnih tačaka, ne samo kad Srbi „zavide Hrvatima na autoputevima, a Hrvati Srbima na dugu od bednih dvadesetak milijardi evra, Hrvati Srbima na pepeljarama u kafanama, a Srbi Hrvatima na čistim toaletima“, kao što je to nedavno duhovito opisao Boris Dežulović, pisac i analitičar balkanskih odnosa. Zato je na obe strane malo onih koji bar nakratko ne žele da zavire u komšijsko dvorište.
Oni koji to učine, s obe strane “plota” će pre svega videti prilično tešku ekonomsku situaciju. Naglasak nije na koliko tešku, jer su obe takve, već na “kako tešku?” Mnogi ekonomski analitičari, svejedno da li srpski ili hrvatski, veruju da Beograd trenutno ima povoljnije uslove za privlačenje stranih investicija od suseda, delom zbog veličine tržišta, ali i jeftinije radne snage. Tome u prilog govori podatak Narodne banke Srbije (NBS) da su upravo hrvatske kompanije u prvoj polovini ove godine bile najveći strani investitori u Srbiji, sa petinom od ukupno uloženih 500 miliona evra. Istovremeno, iz Srbije se najviše novca -više od 117 miliona evra – odlilo baš u Hrvatsku.
Slike koje su privrednici dve zemlje stvorili jedni o drugima neretko su iznenađujuće. Mladen Ružman, pravnik koji je svojevremeno bio deo tima zaduženog za otvaranje hipermarketa „Pevec“ u Beogradu, nedavno je, primera radi, u hrvatskim medijima opisao iskustvo koje nosi iz Srbije, a koje bi mnoge ovdašnje privrednike, verovatno moglo navesti na razmišljanje da li je reč o istoj zemlji u kojoj i oni posluju.
“Nikada i nigde nismo u Srbiji naišli na zatvorena vrata, kome god da smo se obratili, ljudi su bili vrlo predusretljivi”, rekao je Ružman, ističući da nije bilo korupcije. „Ne mogu da se setim niti jedne situacije u kojoj sam imao osećaj da se nešto zateže, da se nešto čeka, kao nagoveštaj korupcije. Možemo razgovarati o tome ima li u Srbiji previše barijera i raznih parafiskalnih nameta, u tome smo vrlo slični, ali u sprovođenju je to išlo vrlo glatko”, zaključio je on…
Zapravo, iz Hrvatske najčešće stižu ekonomske pohvale Srbiji, na primer zbog angažovanog pristupa u dovođenju stranih investitora i obratno, pozivanje na hrvatski uzor u napredovanju ka Evropskoj uniji. Ne zvuči baš kao “ja tebi vojvodo, ti meni serdaru” ali izgleda evidentno da su i međusobne pohvale u štampi i korišćenje susedskog primera da bi se kritikovao neki potez kod kuće učestali.
EU i druga priključenija
Zbog velikih kulturnih sličnosti, jezika i geografske bliskosti, Srbija i Hrvatska, uz Bosnu i Hercegovinu pa i Sloveniju mogu očekivati razvoj međusobnih ekonomskih i drugih odnosa, bez obzira hoće li političke elite biti spremne na to ili ne, kaže za B&Fzagrebački ekonomski analitičar Damir Novotny, ističući da su, iako je napredak vidljiv i u oblasti kulture i sporta, ekonomski odnosi Srbije i Hrvatske ipak napredovali brže od drugih.
Iako je postojala opasnost da približavanje dve privrede uzdrma ulazak Hrvatske u Evropsku uniju i njeno napuštanje CEFTA zajednice, zasad se to nije dogodilo, slažu se ekonomski stručnjaci.
“Izlazak iz CEFTA asocijacije slobodne trgovine znači i povratak carinskih barijera u trgovačke odnose između Hrvatske i Srbije. Međutim, za sada se još ne mogu videti značajnije promene u obimu međusobnih odnosa. Neki hrvatski tradicionalni izvoznici na tržište CEFTA-e, odnosno Srbije, kao što su “Podravka”, “Kraš”, “Atlantic” i “Agrokor” suočavaju se s povećanim carinama koje podižu njihove cene i tako im smanjuju konkurentnost. Može se, zato, očekivati pad tražnje za proizvodima iz Hrvatske na tržištu Srbije”, procenjuje Novotny.
On podseća da su neke hrvatske kompanije, poput “Vindije” iz Varaždina, na ove promenjene okolnosti reagovale ulaganjem u proizvodne kapacitete u Srbiji i tako postale ”domaći proizvođači”. “Ovakvu strategiju ulaganja u proizvodnju moraće da primene sve hrvatske kompanije koje žele da dugoročno razvijaju poslovanje na tržištu Srbije i CEFTA-e”, poručuje sagovornik B&F.
Da se trenutno ništa posebno dramatično ne događa u ekonomskim odnosima Srbije i Hrvatske smatra i Vladimir Gligorov iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije.
“Članstvo Hrvatske u EU ne menja značajno pristup srpskih proizvoda na hrvatsko tržište, dok će hrvatski izvoz morati da se suoči sa carinama koje važe za srpski uvoz iz Evropske unije, ali one su relativno mala prepreka trgovini između dve zemlje. Opet, proces približavanja Srbije Evropskoj uniji bi trebalo da učini međusobnu saradnju lakšom i stabilnijom, kao što je bio slučaj i sa drugim zemljama u sličnom položaju. Uopšteno govoreći, ne bi trebalo očekivati da se ekonomski odnosi bitno promene, mada bi trebalo da se unaprede”, objašnjava Gligorov.
Ekonomista Miroslav Zdravković, urednik portala “Makroekonomija” smatra pak da početak pregovora sa Evropskom unijom neće doneti velike ekonomske koristi građanima Srbije. On procenjuje da će u narednih nekoliko godinama Srbija imati brži privredni rast od Hrvatske, uprkos ulasku te zemlje u EU, “zato što ekonomski trendovi imaju jako malo veze, ukoliko bilo kakva veza i postoji, sa velikim političkim datumima”.
Zajedno po vertikali
Prave promene kada je reč o uzajamnoj ekonomskoj saradnji, kaže Novotny, mogu se očekivati nakon pune integracije hrvatske privrede u EU i njene pune ekonomske konvergencije prema velikim tržištima u blizini – austrijskom, nemačkom i italijanskom, kakvo je viđeno kod Češke i Slovačke nakon ulaska u Uniju 2004. godine. “U slučaju Hrvatske proces približavanja prema otvorenom tržištu Evropske unije trajaće nekoliko godina, budući da je ekonomsko okruženje EU doživelo tektonske promene nakon krize iz 2009. Može se očekivati da će kompanije iz EU investirati u Hrvatsku, kao što su investirale u drugim zemljama srednje i istočne Evrope koje su 2004. pristupile toj zajednici. U tom slučaju doći će do vertikalne integracije između hrvatskih preduzeća i njihovih matičnih kompanija iz EU te horizontalni trogovački odnosi između Hrvatske i Srbije neće imati toliku važnost, kao što danas nemaju odnosni između Češke i Slovačke”, procenjuje Novotny.
Ekonomski odnosi između Hrvatske i Srbije, prema njegovim rečima, danas su, inače obeleženi neravnotežom u korist hrvatskih kompanija. “Kompanije poput “Agrokora”, “Atlantic Grupe”, “Podravke”, “Kraša”, “Dukata”, “Vindije” više su investirale u Srbiji nego kompanije iz Srbije u Hrvatskoj. Osim neravnoteže u investicijama, postoji i neravnoteža u trgovinskim odnosima, pa tako preduzeća iz Hrvatske više izvoze u Srbiju nego obrnuto”.
Iako se često spominje da je ova neravnoteža posledica političkih odnosa, odnosno da je Srbija otvorenija za hrvatske kompanije i njihove proizvode nego Hrvatska za proizvode iz Srbije, Novotny smatra da je, ipak, reč o tome da su hrvatske kompanije, zbog razvijenijeg bankarskog i ukupnog tržišta u Hrvatskoj, imale veće mogućnosti investiranja nego kompanije iz Srbije.
“Hrvatske kompanije su lakše dolazile do kredita za ekspanziju poslovanja. Kompanije u Srbiji bile su suočene s manjim unutrašnjim tržištem, kao i s manjim mogućostima finansiranja. Hrvatska banka za obnovu i razvitak raspolaže s relativno velikim potencijalom za finansiranje izvoza, u Srbiji slične institucije nema. Banke u Hrvatskoj, takođe, raspolažu s visokim kreditnim potencijalom, značajno višim nego banke u Srbiji”, objašnjava Novotny. Ona kao jednu od prepreka za unapređivanje saradnje između Hrvatske i Srbije, osim carinskih barijera, vidi i dalje nestabilne političke odnose. Ekonomska kriza koja je pogodila jednako Hrvatsku i Srbiju, a koja još traje, takođe otežava povećavanje ekonomskih aktivnosti između dve zemlje.
Uprkos tome, odnosi između ekonomija Hrvatske i Srbije sigurno će u narednim godinama biti dinamičniji nego što su to bili ranije, veruje sagovornik B&F. “Privrede Hrvatske i Srbije su kompatibilne, posebno u sektoru poljoprivredno- prerađivačke industrije, u kojem vidim velike perspektive. Takođe, saradnja se može intenzivirati i u drugim segmentima prerađivačke industrije, transportu i turizmu”.
Vladimir Gligorov upozorava, međutim, da ozbiljan problem predstavlja produžena recesija u Hrvatskoj i spori oporavak u Srbiji koji se ogledaju i u značajnom smanjenju uvoza na početku krize i sporom oporavku. Tako da ni jedna niti druga zemlja ne mogu da računaju da će trgovinom podstaći privredni oporavak – i u Hrvatskoj i u Srbiji potrošnja se smanjuje i to ne podstiče prekograničnu trgovinu ili ulaganja.
“Obe zemlje se suočavaju sa sličnim problemima. Pre svega sa ograničenim mogućnostima da javnom potrošnjom podstaknu privredu uz postojanje zaduženog korporativnog sektora koji se razdužuje, a ne ulaže. Hrvatska pre dve godine, a Srbija sada gledaju kako da konsoliduju javna i privatna preduzeća da bi stvorili uslove da ulažu i zapošljavaju, jer je pad zaposlenosti najveći problem u obe zemlje, ali to ne ide lako. U Hrvatskoj je program koji je to imao za cilj doveo do nove recesije, dok ostaje da se vidi hoće li efekti u Srbiji biti drukčiji. Dve se zemlje razlikuju u tome, jer dok se Hrvatska uzda u članstvo u EU kao razlog da se povećaju ulaganja, pre svega strana, Srbija se oslanja na jeftinu radnu snagu i dodatne mere smanjenja troškova kako bi se takođe podstakla ulaganja, strana i domaća”, kaže Gligorov.
Trenutno, zaključuje on, ni jedna od ove dve zemlje ne očekuje ubrzan oporavak. Zapravo, kako sada stoje stvari, obe su na putu da izgube deceniju.
Udružene oranice
Novotni tvrdi da bi očekivani novi talas integracija najviše trebalo da iskoriste poljoprivredne kompanije “U sektoru poljoprivrede i prerađivačke industrije već vidimo integraciju. Za poljoprivrednu proizvodnju su važne velike površine, koje postoje u Srbiji, odnosno Vojvodini, ali i za poljoprivredne proizvođače su važni prerađivački kapaciteti i proizvođači prehrambenih industrijskih proizvoda kakvi postoje u Hvatskoj. Privatne kompanije su glavni pokretači integracije dveju ekonomija i to je svakako dobro. Vlade bi trebalo da podstiču privatne kompanije na investicije, udruživanja i kapitaltno povezivanje, kako bi nastale velike regionalne kompanije koje bi mogle biti konkurentne na EU tržištu. Slično možemo videti između Češke, Slovačke i Poljske te zemalja Baltika”, kaže Novotny i dodaje da je osim podrške dveju vlada, jako važan razvoj i saradnja institucija, kao i povezivanje tržišta kapitala.
Biljana Vukajlović
broj 101, oktobar 2013.