U poslednjem izveštaju Evropske komisije jasno je upozoreno da je oblast očuvanja životne sredine u Srbiji – poglavlje o kojem naša zemlja, u okviru predpristupnih pregovora, treba da započne razgovore u drugoj polovini iduće godine – potpuno zapuštena, i da smo ocenjeni jedinicom. Za Beograd to znači da će svaka divlja i neodgovorno napravljena kanalizaciona mreža i nerešeno prečišćavanje otpadnih voda doći pod lupu 14 zemalja koje pripadaju slivu Dunava i koje ga koriste kao izvorište. Ali, možda je ipak najbolje da počnemo od Save…
Izvorište Beograda a možda u budućnosti i šireg regiona jeste reka Sava. Nekada domaća reka, na čije se očuvanje u tom periodu moglo uticati sa vrha tadašnjih nadležnih državnih institucija, danas je ovo međunarodna reka jednog haotičnog regiona, gde će proces “evropeizacije“, odnosno svest o očuvanju vodotoka koji život znače, potrajati po svoj prilici do duboko u 21.vek. A šta to u suštini znači ?
Ako se u gradovima na obalama pritoka reke Save pa i neposredno pored nje izgrade objekti za potrebe prljavih tehnologija, sa visokim procentom toksičnog otpada – i taj otpad bez prečišćavanja završi u vodotocima – onda je jasno da će se mnogostruko povećati zahtevi za doradom postojećih tehnologija za prečišćavanje tih voda do nivoa zdrave, pitke vode. A to sve ima svoju veoma, veoma visoku cenu.
Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da su i u ranijim vremenima prostorni planeri pravili neoprostive propuste, kao što je slučaj izgradnje postrojenja bazne hemije (Prva iskra- Barič), koja je bukvalno bila Damoklov mač nad beogradskim sistemom vodosnabdevanja. Da “Milosrdni Anđeo” nije bio “milosrdan” i da je neka “zalutala” raketa pogodila neko od postrojenja u Bariču, u Beogradu i nizvodno od njega ništa više ne bi bilo isto.
Barič je bio samo jedan od brojnih propusta i promašaja. Koliko smo ostali zarobljeni u istim suženim vidicima političkog slepila govore i brojna iskustva u ovim vremenima. Naime, u prethodnim decenijama (70-te i 80-te prošlog veka), Beograd je imao institucije na nivou grada koje su se brinule o prostornom planu izgradnje, kako samog užeg dela grada tako i prigradskih naselja. Političko slepilo proizvelo je prvo veliko divlje naselje – Kaluđericu, koja je postala paradigma za sva ostala divlja naselja oko Beograda. Ratovi i sela bez življa zatekli su Beograd nespremnim za proširenja rubnih područja, pa su po običaju počeli da cvetaju svi vidovi divlje gradnje. Od objekata stanovanja, preko putne infrastrukture, pa sve do neizbežnih komunalnih objekata, gde su dominantnu ulogu imale nelegalne (divlje) vodovodne i kanalizacione mreže.
Baš takve, loše izvedene mreže, prevashodno spojevi cevi i pripadajućih armatura, kada je i najčešće moguća infiltracija zagađenih voda, najčešće recidiva raznih zagađivača iz okruženja, osnovni su razlozi pada kvaliteta vode. Nažalost, jedan od tih potencijalnih zagađivača, i to veoma ozbiljnih, jeste nelegalno i tehnički neispravno izvedena kanalizaciona mreža.
Još je starim Rimljanima bilo dobro poznato koliko je ovaj sistem bitan za opstanak urbanih sredina, a naš slavni naučnik Milutin Milanković je rekao da jedan grad ne čine ni lepe zgrade ni široke ulice, koliko ga čini uredna i bezbedna kanalizacija. Danas, na početku 21. veka, u Srbiji se sprovodi legalizacija svega i svačega, od objekata stanovanja, privrednih objekata, saobraćajnica, do mreža vodovoda i kanalizacije, a pritom je struka u ovakvim slučajevima u zapećku.
Zato u amanet budućim generacijama, kao jedan od velikih problema ostavljamo nelegalno, nestručno i nadasve loše izvedene mreže vodovoda i kanalizacije, i to posebno u prigradskim naseljima. Niske zone grada, Novi Beograd i naselja na levoj obali Dunava su pod stalnim pritiskom mogućeg izlivanja kanalizacije i pravog ekološkog buma, pogotovo ako se izlivaju kanalizacione mreže opšteg sistema, gde su pomešane upotrebljene vode i prispele kišne vode.
Ozbiljni stručnjaci koji se bave ovim problemom dobro znaju koji su, prevashodno hidraulički, uslovi bezbednog oticanja upotrebljene vode, odnosno koji su neophodni padovi (nagibi) kanalizacione mreže, uz važan podatak o očekivanom nivou upotrebljene vode u kanalizacionim cevima. Takođe, iz poznatih razloga, moraju se poštovati i propisane dubine ukopavanja takve mreže. A šta se sve događa kada se svesno prenebregnu svi ovi zahtevi, može se videti u čestim izveštajima lokalnih gradskih službi i medija o izlivanju kanalizacije kao i velikim štetama (i rizicima!) koje su tim povodom pričinjene.
Sa gledišta struke, jasno je da naselja u niskim zonama pored Save i Dunava imaju stalan problem visokog nivoa podzemnih voda, pa je gotovo nemoguće izvesti duboko ukopanu kanalizacionu mrežu bez posebnih uređaja za obaranje nivoa tih podzemnih voda. To je prevelik zalogaj za lokalne „izvođače“ ovih radova, pa su takve novoizvedene mreže redovno plitko ukopane sa izuzetno malim padovima. To su, naravno, nelegalne mreže bez projektne dokumentacije i one, kao takve, nikada ne mogu dobiti potvrdu o tehničkom prijemu. Izuzev, naravno, ako nazovi „struka“ i politika tako odluče. Pošto se sada može bukvalno sve legalizovati, “izvođači“ ovakvih radova će, posve sigurno, prst uprti u Javno-komunalno preduzeće Beogradski vodovod i kanalizacija (BVK) ili Osnivača, kao odgovorne za dogradnju novih kanalizacionih crpnih stanica (KCS), kako bi se legalizovani objekti zaštitili od mogućih, nepoželjnih izlivanja kanalizacije. S tim u vezi postavlja se i jedno pitanje koje je za sada bez odgovora: da li je za ovakvu neuslovnu mrežu prihvatljivo graditi skupe crpne stanice ili je jednostavnije izvesti novu uslovnu mrežu?
A dok čekamo odgovor na ovo pitanje, i sve dotle dok se ne donesu konačne odluke, izvesno je da će kanalizacione mreže malog kapaciteta i malih padova proizvoditi velike ekološke a uz to i mnoge druge životne probleme. Da problem bude još složeniji, menadžment BVK je potpisao ugovor sa Nuba-investom, gde je dozvoljeno da se u kanalizacione cevi manjeg prečnika (300mm) ugrade prstenovi-nosači optičkog kabla. To je sa gledišta struke još jedan faktor komplikacije. Naime, kod već ionako malih padova u kanalizacionoj mreži, svaka nova prepreka je i nova blokada protoku. Naime, prstenovi-nosači optičkog kabla, makar koliko bili tanki, neće se oslanjati na čistu i glatku unutrašnjost (već dugo raubovanih!) cevi, nego će se oslanjati na prilično ohrapavljene i oštećene unutrašnje delove i tako dodatno stvoriti novu blokadu protoka. O ovom predmetu brigu su već preuzele nadležne državne institucije, i sada nam je još jedino ostalo da se nadamo da će dugo najavljivani profesionalizam u javnim preduzećima zauzeti svoje mesto.
Upravo ovih dana je u izveštaju Evropske komisije o realizaciji unapređenja u navedenim oblastima jasno upozoreno da je oblast očuvanja životne sredine potpuno zapuštena, i u rasponu ocena od 1-5 data nam je jedinica. Ovo naravno ne treba nikoga da čudi kada su poznate već pomenute aktivnosti u jednom veoma bitnom segmentu najvažnijeg komunalnog sistema u gradu. Uz to, treba imati na umu da su nam nadležni od strane EU već poodavno skrenuli pažnju da se kao osnovni prioritet mora aktivirati izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.
Razlozi su više nego jasni. U sagledavanju ovog problema, treba znati da Dunav nije samo srpska reka. Čak 14 zemalja su u slivu Dunava i koriste taj sliv kao izvorište. Kada se to zna, onda je jasno da je zahtev nadležnih iz EU potpuno opravdan. Jasno je da se mora krenuti u realizaciju programa prečišćavanja otpadnih voda, uz uvažavanje činjenice da te aktivnosti iziskuju izuzetno visoka finansijska sredstva. To prevashodno podrazumeva izuzetno složen način dovođenja najvećeg dela tih voda do postrojenja za prečišćavanje (Veliko selo), preko izgradnje novih crpnih pumpi (KCS), potom interceptora (ušće Save u Dunav), tunelske deonice, i mnogih drugih elemenata. Uz sve to, značajna finansijska sredstva biće potrebna da se reši i pitanje već pomenutih „divljih“ i tehnički neuslovnih kanalizacionih mreža sa svim problemima koji iz toga proističu ili pak, izgradnja novih manjih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda za naselja na rubnim područjima grada, kao alternativa odvođenju tih voda do udaljenog postrojenja u Velikom Selu. Ali, to je već zadatak za nove kreativne, vredne, odgovorne i nadasve stručno osposobljene izvršioce.
Stevo Savić, građevinski inženjer
broj 102/103, decembar 2013/januar 2014