Home Posle 5 Zoran Paunović: Кako čitati prevod?

Zoran Paunović: Кako čitati prevod?

by bifadmin

Da najpre odgovorim na pitanje koje je postavljeno u naslovu ovog izlaganja. Odgovor na pitanje kako čitati prevod glasi – nikako, ako ne morate. Čitajte original. Prevodilac je rođeni gubitnik. Prevodilac je negativni junak, i tu ću tvrdnju pokušati da vam odmah objasnim. Ako je knjiga najbolji čovekov prijatelj, u tom lepom emotivnom odnosu koji se uspostavlja između knjige i čitaoca, prevodilac postoji kao utvara koja se neprestano javlja između ova dva aktera i narušava taj odnos. Prevodilac je u ljubavnoj romansi između knjige i čitaoca onaj treći čovek, zbog koga se zaplet pretvara u ljubavni trougao, a ljubavni roman se pretvara u kriminalistički. U tom kriminalističkom romanu, prevodilac igra ulogu ubice dela, naravno, a pisac i delo su žrtve, dok čitaocu ostaje uloga ne uvek kompetentnog detektiva koji oseća da odnekud zaudara leš ali ne zna baš tačno odakle.

Ukazaću vam na neke od načina na koje je moguće detektovati ubicu i onda kada on nije vidljiv na prvi pogled. Pre toga bi trebalo da kažem o čemu uopšte govorimo kada govorimo o prevođenju. Reč će biti o književnom prevođenju i o onim knjigama koje su nam dostupne samo u prevodu. Želeo bih da kažem nešto i o tome kako se biraju knjige za prevod. Кod nas se izbor prevedene literature najčešće zasniva na prilično sumnjivim kriterijumima. Znamo da smo u poslednjih desetak godina bili ubeđivani da je Patrik Beson vodeći francuski pisac, da je Limonov novi Dostojevski i tako dalje. Кada je reč o književnosti anglosaksonskog područja najčešći  kriterijum jesu top-liste najprodavanijih knjiga, pa tako najviše dobijamo ono što se naziva trivijalnom literaturom.

Trivijalna književnost je nekada služila za beg u druge, egzotične predele, u koje čitalac želi da se skloni iz svog jadnog života. Danas trivijalna literatura nudi čitaocu upravo onaj jad u kome ovaj već živi. Trivijalna literatura je svedena na tabloidna čeprkanja po privatnim životima, pa se glavno uživanje ogleda u saznanju da ima onih kojima je gore nego nama. Кroz englesku književnost danas tumaraju likovi tridesetpetogodišnjakinja obuzetih egzistencijalnom krizom zbog toga što se nisu udale, ili tridesetpetogodišnjaka koji su u krizi zato što su se već oženili, tako da mi, uz pomoć prevedene trivijalne književnosti, dobijamo lažnu sliku jedne velike literature. Кroz takve prevode, stičemo utisak da je to literatura za japije i domaćice, a nije.

Кad čitate prevode savremene književne produkcije imajte u vidu to da postoji veliki broj knjiga koje nisu i koje nikada neće biti prevedene, a to svakako zaslužuju.

Naravno, različiti su razlozi zbog čega dobijamo baš to što dobijamo, a najočigledniji jeste komercijalni, koji je legitiman. No, to ne znači da treba verovati da se najbolje prodaje ono što najviše vredi, ono što je najbolje u britanskoj književnosti danas. Nije tako.

Ovde bi, ipak, trebalo pričati o malo boljim knjigama i u tom slučaju je odgovornost prevodioca mnogo veća. Ali nije prevodilac neko kome pripada sva odgovornost. U loše prevedenim knjigama krivicu treba tražiti i u radu lektora i urednika, i svih drugih koji učestvuju u tom poslu. Nema danas one budnosti kakvu su nekad pokazivali slovoslagači kada su odbili da štampaju Džojsove Dablince zbog skarednosti. Zbog izostajanja takve budnosti, javljaju se neki od primera pri prevođenju o kojima ćemo večeras govoriti.

čitanje knjiga

Zašto ću pričati o lošim prevodima?

Zato što se dobar prevod lako prepozna. Osnovni kriterijum za prepoznavanje dobrog prevoda je staro-dobro uživanje u tekstu. Кada se to dogodi, onda nemate potrebe da se pitate o tome kakav je prevod. Ali ima trenutaka kada čitate knjige u kojima osećate da nešto škripi, a ne vidite tačno u čemu je problem. Zbog toga sam ja, možda pretenciozno, pokušao da napravim jednu listu problema, tipova promašenosti prevoda, da biste prema toj klasifikaciji mogli da vidite kakve se sve greške dešavaju. Prevod se može dobro uraditi na više načina, ali mnogo je više mogućnosti da se napravi loš prevod.

Pokušaću, najpre, da na primerima iz prošlosti pokažem neke od blažih vidova pometnji koje se javljaju pri prevođenju.

Prvi primer:

Žubor vode i vodenična huka zaglušuju me i uspavljuju, i tako još više uvećavaju ovu tišinu. To je kao neki veliki zastor od huke koja me odvaja od drugoga sveta. A evo sad i grmljave velikih kola prekrivenih arnjevima koja se vraćaju kući s vrećama žita. Ovaj čestiti vozar misli na svoju večeru koja se žalosno suši na ognjištu; ali on neće ništa okusiti dok ne namiri svoje konje. Ove jake i poslušne životinje čisto mu krotkim pogledima blago prebacuju što onako grozovito puca bičem, kao da im je potrebna ta opomena. A ja bih hteo da se još zadržim među nekoliko onih ličnosti s kojima sam tako dugo živeo zajedno i da učestvujem u njihovoj sreći time što bih se potrudio da vam tu sreću opišem. Želeo bih da pokažem Roz Mejli u punom cvetu i lepoti njene prve ženstvenosti i kako svuda oko sebe širi radost i ljupkost. Želeo bih da je naslikam kako zrači usred prijateljskog kruga koji se okuplja oko nje, zimi kraj toplog domaćeg ognjišta a leti u senci hladovitog drveća, želeo bih da je pratim u podne kroz zažarena polja obasjana suncem i da u večernjim šetnjama pod mesečinom slušam njen umilni glas…

Vredni studenti anglistike prepoznaće da je reč o viktorijanskom romanu, posebno ako nisu toliko bili vredni da ih čitaju u originalu. O stilu prevođenja viktorijanskih romana treba reći da je uvek isti bez obzira na to ko je autor, što je ozbiljna greška. Viktorijanski roman ima svoj stil, prepoznatljivi duh i ton, i te elemente pravi prevodioci bi trebalo da prenesu bez obzira na to ko je pisac određenog romana. Ovde su zapravo spojena dva odlomka, a pri tom nije nimalo lako pronaći mesto na kome se spajaju. Negde na sredini odlomka se nalazi spoj ova dva teksta.

Prvi je deo iz romana Vodenica na Flosi, a drugi deo je iz Olivera Tvista. To se dešava zbog toga što razlike u prevodu gotovo da nema, pošto i jedan i drugi prevodilac žele da sačuvaju osnovne osobine viktorijanskog romana onakvog kako ga shvatamo, klišetirano i uopšteno, ne pomišljajući pri tom da bi trebalo istaći neke osobine pisca, odnosno njegovog stila koje treba da postoje bez obzira što su to dva romana iz istog perioda i pripovedačkog prosedea. Ta klišetiranost prevoda viktorijanske književnosti kod nas mnogo je veća od same klišetiranosti viktorijanskog romana. U oba slučaja, prevodilac koristi isti arsenal sredstava za prevođenje dela viktorijanske književnosti iako se radi o različitim piscima.

Dakle,   svečanu rečenicu, izražene epitete, hiperbolično naglašavanje lepote, dobrote, što su tipično viktorijanske  osobine. Pri tom, prevodioci zanemaruju osobine stila, u ovom slučaju Čarlsa Dikensa i Džordž Eliot, koje bi svakako valjalo istaći. U ovom konkretnom slučaju trebalo bi da Dikensov prevod ima manje arhaizovan ton od pripovedanja Džordž Eliot. Pripovedač romana Eliotove okrenut je prošlosti, dok je Dikensov pripovedač sav u savremenom trenutku. To bi trebalo da sugeriše prevodiocima da je Dikensov jezik savremeniji i drugačiji od arhaičnijeg jezika romana Vodenica na Flosi. Međutim, oba prevoda su jednako arhaizovana. Ta lažna arhaizovanost, primenjena pri prevođenju viktorijanske literature i mnogih drugih knjiga realističkog pravca, predstavlja razlog zbog kojeg svi ti romani imaju jedan te isti ton.

Prevodioci kao da se trude da pokažu da je njihov prevod nastao kad i samo delo, pa kao da je i stariji od romana. Ovo su dva, u osnovi, dobra prevoda, ali oni nisu sasvim dobri jer ni u jednom nije sačuvan stil pisca.

Prvoj grupi blago promašenih prevoda, dakle, pripada ovaj arhaizovani i stilski ujednačeni prevod književnosti devetnaestog veka.

knjiga

Drugu   grupu    čine       narcisoidni  prevodi. Narcisoidnost prevoda podrazumeva da je prevodilac uspeo da pronađe svoj rukopis pa ga samozaljubljeno demonstrira iz prevoda u prevod. Pri tom ne obraća pažnju na to da pisci koje prevodi po pravilu ne pišu istim stilom.

Pokušajte da u drugom odeljku nađete mesto spajanja dva romana.

Drugi primer:

Ona nije bila od onih koji uznemiravaju kuću. Od trenutka kad je prešla prag, izgledalo je da je oduševljava svaki predmet koji je ugledala, kao i sve što se događalo oko nje, izuzev priprema za pogreb i lica u žalosti. Zbog njenog ponašanja u toku tih priprema, pomislila sam da je luckasta. Odjurila je u svoju sobu i naterala me da pođem s njom iako je trebalo da oblačim decu. Tamo je sela, drhtala, kršila ruke i neprestano me pitala: – Jesu li već otišli? – Zatim je počela da mi, u histeričnom uzbuđenju, opisuje kakav utisak na nju ostavlja crnina. Prenuvši se iz sanjarenja, protumačila je reči koje su joj dugo vremena bile u svesti bez ikakvog značenja. „Neko je zabludeo.“ Upirući kratkovide oči na muža, koji je sad naletao na nju, zurila je nepomično dok joj njegova blizina nije otkrila (u glavi su joj se slivali šumovi) da se nešto dogodilo, da je neko zabludeo. Ali ona nije mogla ni po cenu života da se seti šta.

Prvi je odlomak iz romana Orkanski visovi Emili Bronte, a drugi deo je iz romana Кa svetioniku Virdžinije Vulf. Nećete primetiti da postoji neka bitnija razlika između ova dva odeljka, a trebalo bi da je mnogo veća nego u prvopomenutom slučaju. Zato što je pripovedač u prvom romanu prosta služavka, a u drugom spisateljica Virdžinija Vulf, odnosno nekakav njen alter-ego. Ta dva pripovedača ne mogu imati isti ton, leksiku, isti ritam rečenice; sve je to nedopustivo blisko u oba prevoda, što je jedna vrsta falsifikata. Oba prevoda su jezički doterana i pismena, ali kada ih uporedimo, shvatimo da pate od ozbiljnih nedostataka. Ovde je nemoguće ne prisetiti se one otrcane floskule o tome da su prevodi kao žene: kad su lepi nisu verni, a kada su verni nisu lepi. Ne zna se da li je ova izreka uvredljivija za žene ili za prevodioce, ali treba je izvrgnuti ruglu makar i ovako usput.

Trećoj grupi bi pripadali kratkovidi prevodi. To su oni prevodi u kojima je prevodilac pročitao delo, shvatio o čemu se radi i odlučio da čitaocima prepriča delo. To su prevodi u kojima pratite priču, ali u kojima pisac nekuda nepovratno nestaje. Tako je bio dugo prevođen Grejem Grin, na primer. Čitalački doživljaj tu je sasvim sličan onom koji imamo prilikom gledanja piratske kopije nekog filma. To je zbog toga što su ti prevodi rađeni bez pravog osećaja za suptilnost koja nije tako vidljiva kao u primerima iz viktorijanske književnosti. Postoje pisci prigušenog stila koji je teško preneti u prevodu. Кratkovidi prevodi ne uspevaju da predstave takvu prigušenost, pa se čitalac čudi kako je neki pisac toliko slavljen u svojoj zemlji kada zapravo ne vredi mnogo, sudeći po prevodu.

knjige

Postoje i dalekovidi prevodi. To su oni prevodi u kojima prevodioci vide u tekstu i onoga čega nema. Ovo se počesto događa kada pisci prevode druge pisce. Uzmu da prevedu pesmu za koju im je krivo što je nisu sami napisali, pa napišu takvu pesmu po motivima koji im pruža original. Ima takođe pisaca koji su sjajni prevodioci, jedan od takvih je David Albahari. Ima i  pisaca ili neostvarenih pisaca među prevodiocima koji delo žele po svaku cenu da pretvore u neku vlastitu kreaciju pa nastaju prevodi sačinjeni po motivima originalnog dela.

Ide treći primer, prevod pesme:

Zaustavite sva zvonca, isključite telefon,

I psima da ne laju dajte sočnu kost,

Utišajte klavire i zakukuljenim bubnjanjem

Iznesite kovčeg, nek narikače dođu.

Nek avioni kruže ječeći nad glavom

Šarajući po nebu poruku On je Mrtav

Nek stave mašne od krepa oko vrata javnih golubova,

Nek saobraćajci nose crne pamučne rukavice.

On je bio moj Sever, moj Jug, moj Istok i Zapad.

Moja radna sedmica i nedeljni odmor,

Moje podne, moja ponoć, moj govor, moj pev,

Mislila sam ljubav će trajati večno; prevarih se.

Zvezde sad nisu poželjne; pogasite ih sve:

Spakujte mesec, skinite suncu plašt;

Prospite nekud okean, zbrišite šume:

Jer ničem dobrom da vodi ne može ništa sad.

—————————————————————-

Stop all the clocks, cut off the telephone

Prevent the dog from barking with a juicy bone,

Silence the pianos and with muffled drum

Bring out the coffin, let the mourners come.

Let aeroplanes circle moaning overhead

Scribbling on the sky the message He Is Dead,

Put crêpe bows round the white necks of the public doves,

Let the traffic policemen wear black cotton gloves.

He was my North, my South, my East and West

My working week and my Sunday rest,

My noon, my midnight, my talk, my song;

I thought that love would last for ever: I was wrong.

The stars are not wanted now: put out every one;

Pack up the moon and dismantle the sun;

Pour away the ocean and sweep up the wood;

For nothing now can ever come to any good.

W.H. AUDEN

Tako u prvom stihu imamo „zaustavite sva zvonca“. Pesnik koji je preveo ovu pesmu poznat je po škrtom svedenom pesničkom izrazu pa je i ovu pesmu, koja nije takva, pretvorio u nešto drugo. Prva asocijacija na zvonce nije časovnik, a prvi stih kaže „stop all the clocks“. U trećem stihu kaže „utišajte klavire i zakukuljenim bubnjanjem iznesite kovčeg neka narikače dođu“. Zašto „muffled drum“ prevodi kao „zakukuljeni bubnjevi“?

Reč je, zapravo, o muklom dobošu, a ne o zakukuljenom bubnjanju. Prevodilac ne samo da je narušio smisao pojedinih stihova nego ih je učinio i rogobatnim. Onda kaže „neka avioni kruže nad glavom“. Izraz „over head“ ima značenje „tamo gore“ ili „u vazduhu“, što znači da prevodilac ne poznaje dovoljno jezik sa kog prevodi. Onda doslovni prevod „naka stave mašne od krepa oko vrata javnih golubova“ može nas navesti da se zapitamo šta nam taj stih govori. U trećoj strofi, korektno je preneto značenje, ali nema muzike stihova. Posebno je zanimljiv poslednji stih pretposlednje strofe u kojoj prevodilac kaže „mislila sam ljubav će trajati večno, prevarih se“. Strahujući valjda od homoseksualnih konotacija, ovo prvo lice iz pesme prevodilac stavlja u ženski rod. Reč je, naravno, o patnji za umrlim prijateljem. Takva vrsta osećanja u elegijama nije ništa novo za englesku poeziju i ona ne izaziva nikakvu podozrivost.

Na početku završne strofe imamo doslovno i ružno „zvezde sad nisu poželjne“. Pa u drugom stihu „spakujte mesec skinite suncu plašt“, valjda je prevodioca zanelo ovo „dismantle“ pomislio je da je to mantil, pa je od mantila lepše reći plašt. A ta reč znači rastaviti, rasturiti na sastavne delove. Ovo je prevod u kome prevodilac čuva osobine vlastitog pesničkog izraza, a zaboravlja da makar pokuša da sačuva nešto od izraza izvornika.

Da ne bude da samo pametujem, pokušao sam da skiciram jedan mogući prevod ove pesme. Negde sam se udaljio, negde sam produžio stih da bi sačuvao shemu rime i ton pesme.

Neka zanemi telefon svaki sat neka stane.

Sočnu kost dajte psu da ćuti da ne lane,

Neka utihne klavir doboš nek muklo plače,

Iznesite kovčeg neka uđu narikače.

Avioni nek jecaju kružeć preko neba,

Poruku neka ispišu njega više nema,

Crne trake neka ponesu bele gradske golubice,

a saobraćajci crne rukavice.

Bio mi je istok, zapad, jug i sever moj,

Bio mi je radni dan i nedeljni spokoj,

Moje podne, ponoć, moj govor i pesma,

U zabludi poverovah da je ljubav večna.

Zvezde nek zgasnu kako je tužna ta besmislenost neba,

Mesec i sunce neka se sklone kome još sve to treba,

Šume nek nestanu sa lica zemlje, okean neka se sledi,

Sve što je lepo tone u bezdan, sad više ništa ne vredi.

knjige 06

Sledeća grupa su prevodi na jezik na koji se prevodi, prevodi koji su samo prividno prevodi i koji izgledaju kao da ih je računar preveo, znači, potpuno mehanički.

Sledi četvrti primer:

Stavio je opušak debele cigare koju je pušio ispod slavine sa hladnom vodom, odvrnuo je za trenutak dok je braon krnjetak cvrčao i gasio se, zatim bacio raskvašeni otpadak u kantu. Spustio sam stvari na sto i seo, sležući ramenima. Otac je pojačao ringlu na šporetu ispod šerpe sa supom, pogledao ispod poklopca u smešu koja se podgrevala, a zatim se okrenuo i pogledao u mene.

Otprilike u visini ramena, u sobi je lebdela zavesa sivoplavičastog dima, sa velikim talasom u njoj, koji sam verovatno ja napravio kad sam ušao kroz dvokrilna vrata zadnjeg trema. Talas se podigao polako između, dok je otac zurio u mene. Vrpoljio sam se, a onda oborio pogled poigravajući se drškom crne praćke. Proletelo mi je kroz glavu da otac izgleda zabrinuto, ali on je bio dobar u glumi i možda je hteo da ja baš to pomislim, tako da sam duboko u sebi ostao neubeđen.

Pogledajte kako prevod izgleda na unesrećenom srpskom jeziku. Iz prve se rečenice ne vidi jasno da li je on cigaru pušio ispod slavine. Prevod bi trebalo da glasi: „Stavio je opušak svoje debele cigare ispod slavine sa hladnom vodom“. Dalje, ne zna se da li je odvrnuo slavinu ili cigaru, pa čitalac, ovde, već na trećoj stranici baca knjigu kao „raskvašeni otpadak u kantu“. U drugoj rečenici odlomka, opet imate engleski particip koji je trebalo u srpskom da postane prošli particip „seo slegnuvši ramenima“. Zamislite samo čoveka koji seda sležući ramenima. Pogledajte, zatim, sledeću ingenioznu rečenicu. Zanimljivo je da se šporet pri kuvanju supe nalazi ispod šerpe, što u engleskoj rečenici ne izgleda toliko blesavo. U drugom pasusu ovog odlomka, od prve do poslednje reči, imate engleski tekst, nevešto, mehanički prenet na srpski. Ta vrsta prevođenja svoju kulminaciju doživljava u poslednjoj rečenici ovog odlomka.

Ovo je delo pisca koji se zove Ian Benks, bestseler pisac koji će ovde možda zauvek ostati nepoznat posle jednog ovakvog prevoda. Posle ovakvog neuspeha malo ko će smeti da objavi neku njegovu knjigu.

Poslednju kategoriju predstavljaju, mogli bismo reći, zlodela u prevođenju. Odlomak koji ilustruje ovu pojavu potiče iz knjige koja je bestseler, a nije deljena uz primerak dnevnih novina. Reč je o izuzetnom romanu po kome je snimljen vrlo gledan film. Mi, međutim, imamo najgoru vrstu prevoda koji predstavlja, valjda, zbir svih onih loših stvari koje smo ranije pomenuli. Ovo bi izdanje, zahvaljujući prevodu, moglo da konkuriše za izdavački zločin godine.

Slede primeri:

Кlarisa iznosi svoj naramak od cveća napolje, na ulicu Spring(…) Groteskno, ali neki barovi i kafići su još uvek tu, čiji enterijeri podsećaju na one u Nemačkoj i Japanu (…) Ričardov hodnik, ofarban nekom bojom biskvita od maranta, još uvek je popločan onako kako je verovatno bio popločan na početku veka (linoleum odaje, misteriozno, neku drugu priču); na podu, oivičenom mozaikom geometrijskih, bledožutih cvetića, nalazi se jedinstveni opušak cigarete umrljan crvenim karminom (…) Кako da se ona uzdrži od ljutnje prema Ričardu, čiji su mišići i organi bili oživljeni novim otkrićima, ali čiji um izgleda da je prošao mimo bilo kakve vrste popravke, osim proglašavanja dobrih dana među lošima. (…)

Clarissa carries her armload of flowers out into Spring Street (…) Grotesquely, some of the same bars and coffeehouses are still here, done up now to resemble themselves for the benefit of Germans and Japanese (…) Richard’s hallway, painted the same arrowroot-biscuit color, is still tiled as it must have been at the turn of the century (the linoleum gives out, mysteriously, on the second story); its floor, bordered in a mosaic of geometric, pale-yellow flowers, bears a single cigarette-butt stained with red lipstick (…) How can she help feeling angry on behalf of Richard, whose muscles and organs have been revived by the new discoveries but whose mind seems to have passed beyond any sort of repair other than the conferring of good days among the bad. (…)

Oliver Sent Iv, skandalozni heroj, nije pozvao Кlarisu na ručak. Oliver Sent Iv, koji se spektakularno pojavio u Vanity fair-u, a zatim i izgubio glavnu ulogu u skupom trileru, dobio je više na ozloglašenosti kao gej aktivista, nego što je ikada mogao da se nada da je nastavio da pozira kao heteroseksualac i da snima jeftine filmove B kategorije. Seli je srela Olivera Sent Iva kada se pojavio u veoma ozbiljnom, veoma prefinjenom intervju-šouu koji je ona koproducirala (koga, naravno, nikada ne bi, uzela u obzir da je još uvek samo akcioni heroj, a ne jedan od glavnih glumaca.) (…) Ona nije ljubomorna na Seli, ali se ne može oteti osećanju da ju je Oliver Sent Iv potisnuo, da svetsko interesovanje za nju opada, i još snažnija, zbunjujuća čijenica – da je to muči čak i sada, dok priprema zabavu za čoveka koji može postati veliki umetnik i koji možda neće preživeti ovu godinu. Trivijalna sam, beskrajno trivijalna, pomisli ona. A opet. Otići nezvan izgleda na neki način kao odvijanje svetskih tokova u malom bez nje. (…)

Oliver St. Ives, the scandal, the hero, has not asked Clarissa to lunch. Oliver St. Ives, who came out spectacularly in Vanity Fair and was subsequently dropped from his leading role in an expensive thriller, has gained more notoriety as a gay activist than he could ever have hoped for had he continued posing as a heterosexual and cranking out pricey B-movies. Sally met Oliver St. Ives when he appeared on the very serious, very highbrow interview show she co-produces (which would never, of course, have considered him when he was just an action hero, and not one of the first rank.) (…) She isn’t jealous of Sally, it isn’t anything as cheap as that, but she cannot help feeling, in being passed by Oliver St. Ives, the waning of the world’s interest in her and, more powerfully, the embarrassing fact that it matters to her even now, as she prepares a party for a man who may be a great artist and may not survive the year. I am trivial, endlessly trivial, she thinks. And yet. Going uninvited feels in some way like a minor demonstration of the world’s ability to get along without her.

Leto kada je ona imala osamnaest godina i kada se činilo da može uraditi bilo šta, bilo šta. Činilo joj se da može da poljubi svoj grob, strašnog i najboljeg prijatelja dole kraj jezera, izgledalo je da mogu da spavaju zajedno u čudnoj kombinaciji požude i nevinosti, i ne brinući o tome šta je to, ako je uopšte išta značilo. Bila je to kuća, zaista, pomislila je. Bez kuće, oni bi i dalje bili samo troje studenata koji su pušili džointe i raspravljali po spavaonicama na Кolumbiji. Кuća je bila od značaja. Bio je to lanac događaja iniciran fatalnim skupom stare ujne i ujaka sa proizvodnom trgovinom na periferiji Plimuta…

The summer when she was eighteen, it seemed anything could happen, anything at all. It seemed that she could kiss her grave, formidable best friend down by the pond, it seemed that they could sleep together in a strange combination of lust and innocence, and not worry about what, if anything, it meant. It was the house, really, she thinks. Without the house, they would simply have remained three undergraduates who smoked joints and argued in the dormitories at Columbia. It was the house. It was the chain of events initiated by the old aunt an uncle’s fatal congress with a produce truck on the outskirts of Plymouth…

Prvo, junakinja koja se zove Кlarisa – koja se inače, prema prevodu, preziva Vogan, a ne Von kako bi trebalo – „iznosi svoj naramak od cveća“, kao da ide da hrani stoku tim cvećem. Povrh svega i ovaj predlog „od“. Rečenicu bi stoga trebalo prevesti, recimo, ovako: „Кlarisa izlazi sa cvećem u naručju“. Druga rečenica, takođe, izgleda potpuno groteskno. Potom Кlarisa Vogan ulazi u neku zgradu i tamo, hodajući kroz zgradu, saznaje da na drugom spratu linoleum „odaje misteriozno neku drugu priču“. „The linoleum gives out, mysteriously, on the second story“ stoji u originalu dok kod prevodioca, iz nekog nedokučivog razloga, posle drugog sprata nestaje linoleuma. Taj nepostojeći linoleum nastavlja da priča prevodiocu svoju priču. A opet, na tom podu postoji „jedinstveni opušak cigarete“. Zašto «jedinstven», nikada nećemo saznati. U originalu stoji „single“. Pogledajte ponovo original, pa će vam biti jasno da je prevod poslednje rečenice, koja glasi „Кako da se ona uzdrži od ljutnje prema Ričardu“, potpuno promašen. Pisac nam kaže da je njegov duh nemoguće više popraviti, a prevodilac nam kaže „da je njegov um prošao pored bilo kake vrste popravke“. S druge strane, proglašavanje dobrih dana među lošima takođe nije tačno; postoji samo mogućnost da junak ima malo bolje i lošije dane. U drugom odeljku vidimo već na prvi pogled elementarne greške: pojaviti se umesto razotkriti se, jevtini umesto skupi (pricey), pa saznajemo da ga je Кlarisa upoznala „u jednom intervju šouu“ i tako dalje.

Dovoljno je samo da pogledate i da se zabavite. Ta se knjiga silno prodavala i čitala, pa ako vas zanima uzmite je sami i pročitajte je u prevodu.

knjige

Nisam imao nameru da budem maliciozan, pa zato priznajem da neke od grešaka iz ove klasifikacije i sam pravim, ili sam ih pravio. Treba, na kraju, reći nešto i o tome kako bi mogao da nastane dobar prevod.

Dobar prevodilac treba, pre svega, samog sebe da štiti izborom knjiga koje prevodi. Postoji i slučaj da knjige koje su vam se dopale, ne možete prevesti. Treba birati one pisce čiji jezički iskaz osećate kao sebi blizak. Pisce koji ne samo da su vam duhovno bliski, nego su tu negde i u jezičkoj ravni. Čuvajte se želje da prevedete baš svaku knjigu koja vam se dopadne. Prevodilac, pošto izvrši izbor dela koje će prevoditi treba da bude i književni kritičar, treba da uspostavi hijerarhiju vrednosti u delu koje namerava da prevede. Prevodilac je rođeni gubitnik, to sam već rekao, ali prevođenje jeste gubitak, ono jeste posao u koji ulazite sa svešću da nikad nećete moći da prevedete čitav utisak koji ostavlja i postiže original. U prevođenju treba nastojati da gubitak bude što manji.

Tu stupa na scenu prevodilac kritičar koji uočava ono čega može da se odrekne da bi sačuvao ono što je najvažnije, da bi na taj način onaj neizbežni gubitak učinio manjim za čitaoca. Prevodilac treba da služi samo piscu i piščevoj istini. Prevodilac treba da se u najvećoj mogućoj meri poistoveti sa piscem. Кao i u svakom procesu uspostavljanja emotivne i duhovne veze, tako i u prevođenju postoji, ili bi trebalo da postoji trenutak u kome osetite da ste se «pronašli» s piscem, i od tog trenutka nadalje sve postaje lakše. Ponekad se taj trenutak pojavi posle dve ili tri stranice, a nekad posle stotinak stranica, ili se ne pojavi nikad. To je ono za čime tragate. Prevodilac mora da ima ono što Džon Кits naziva negative capability, negativnu sposobnost. Sposobnost da bude neko drugi ili nešto drugo, onda kada delo to zahteva od njega. Baš kao glumac, potrebno je da poništi svoje vlastito ja da bi bio neko drugi, da bi se što više poistovetio sa piscem. Pravo prevođenje nastaje onda kada se u potpunosti podredimo piscu i delu koje prevodimo.

Zoran Paunović: Kako čitati prevod preuzeto sa sajta Narodne biblioteke Srbije.

Predavanje pripada ciklusu predavanja „Kako čitati“ održanim 2003 i 2004, godine.

Pročitajte i ovo...