Dok su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ulazna vrata kuća i stanova u Srbiji uglavnom bila otključana, danas bi se takvo ponašanje graničilo s ludošću. U većim gradovima gotovo da nema zgrade bez interfona, a sve češće stanari uvode i video nadzor, dok oni koji žive u prizemlju na terase i prozore postavljaju zaštitne ograde. Nabavka bezbednosnih sistema procvetala je 90-tih godina prošlog veka, a uprkos opstanku visokog nivoa kriminala, danas je „ekonomije straha“ u padu jer je snažno ograničava besparica.
Tražnja za bezbednosnim sistemima, bar kada je stanovništvo u pitanju, pada, a u prodaji je sve više kineskih uređaja što je dodatno oborilo cene i smanjilo profite ponuđača ovakve opreme, pokazuje anketa među prodavcima sigurnosnih vrata i uređaja u Srbiji. Iako je teško reći da se nivo kriminala smanjio, ekonomska kriza je uticala i na odluku građana da stanove „iz kojih ništa i nema da se uzme“, manje štite.
Aleksandar Šarčević, direktor VWG inženjeringa iz Beograda, kaže da je prodaja ove godine za trideset odsto niža nego prethodne. „To naravno ne znači da je Beograd postao bezbedniji grad i nema veze sa tim da li je stopa kriminala manja ili veća. Razlozi su pre svega finansijske prirode“, kaže naš sagovornik.
Nekada je njegova kompanija, kada je o ugradnji interfona reč, instalirala po desetak sistema mesečno, a sada se taj posao završi u pet do sedam zgrada. Interesovanja za video nadzor, sa druge strane, gotovo da i nema. Prosečna cena je oko 500 do 600 evra što u zgradi sa dvadesetak stanova iziskuje trošak od 25 do 30 evra po domaćinstvu, a to se u ovim uslovima besparice ispostavilo kao veliki trošak.
Šarčević kaže da je pre toga ovo tržište beležilo rast i da su građani bili svesni toga da im takav vid obezbeđenja pruža kakvu takvu vrstu sigurnosti. Sada, međutim, interesovanje pada jer novac koji se potroši na sigurnost ne može da se obrne, pa stanovništvo odustaje od toga polazeći od pretpostavke da se to neće njima desiti.
Njegove kolege kažu da sredine nema: kupuju se ili najjeftiniji ili najskuplji zaštitni uređaji. U Beogradu je situacija takva da su najbolje mušterije i dalje u takozvanom rezidencijalnom delu kako što su Senjak i Dedinje, dok vrlo retko imaju klijente sa Kraburme, ili ili iz Krnjače, na primer.
Tehnologija je sada toliko uznapredovala da u radnje ove opreme stižu razni zahtevi. Tako je, na primer moguće da, dok ste na godišnjem odmoru, zavaljeni u hladu suncobrana, na svom tabletu ili mobilnom telefonu preko video nadzora posmatrate ko se mota oko vašeg prozora, na primer. Ipak, ovakve zahteve češće ispostavljaju vlasnici firmi, a ređe stanovništvo i to obično nekoliko dana pred polazak na godišnji odmor.
Radivoje Simović, direktor kompanije Komel-ko iz Novog Sada, deli utisak svojih beogradskih kolega. I u ovom gradu se beleži pad prodaje zaštitnih sistema. „Robu uvozimo uglavnom iz Kanade, Italije i nešto malo iz Kine, ali jako probrano i kvalitetno. Nekada je zarada bila i 20, 30, pa i 40 odsto. Sada je naša zarada 10 odsto, što je vrlo malo kad se uzmu u obzir svi troškovi koje treba da pokrijemo. Jednostavno, pojavila se konkurencija koja kinesku robu niskog kvaliteta nudi po niskim cenama, a to je uglavnom presudno kod izbora takvih uređaja. Jer, neko će pre da kupi kameru koju može da plati 25 evra, bez obzira na to što će mu trajati godinu dana, nego što će izdvojiti duplo više, ali uz garanciju da će ga služiti pet ili šest godina. Pri tom, stanovništvo uglavnom nije tehnološki obrazovano, pa je cena osnovni reper,“ kaže Simović.
Njegovo, i iskustvo njegovih kolega kaže da se neki vid zaštite retko kupuje preventivno, već su krađe najčešći povod da se ljudi obezbede i na ovaj način. „Najčešće se polazi od toga da se to nama neće desiti i ako se desi da nema šta da se odnese iz stana. E, kad se desi, onda se ispostavi da ima šta da se ukrade i da lopovi uvek nađu nešto“, kaže jedan od prodavaca ove opreme iz Beograda.
Kad je kriminal bio novost
Oni koji rade u ovom sektoru kažu da je tržište najveći bum doživelo devedesetih godina, kada je finansijska situacija bila još gora nego sada. Radivoje Simović, na primer, kaže da je tada osnovao firmu i da se u to vreme masovno ulagalo u bezbednost. Kriminolog Zlatko Nikolić to objašnjava sledećim rečima: „Nagli porast stope kriminala u to vreme izazvao je pravi šok, povećao se strah za bezbednost građana i u toj situaciji nije se vodilo računa o sredstvima, jer se smatralo da jedino život ne može da se kupi. Iako para nije bilo, ljudi su nalazili novac kako bi se zaštitili. Sada su građani otupeli na takve vesti, zahvaljujući novinarima i tabloidima koji nas svakodnevno bombarduju takvim informacijama. Samo je iluzija da je stopa kriminala danas manja nego devedesetih“, kaže Nikolić.
Sa njim je saglasan i Saša Đorđević, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP). Tržište tehnikom za ličnu bezbednost pojavilo se devedesetih kada je osećaj bezbednosti bio umnogome manji nego sada, tako da su oni koji su mogli da priušte sebi nove kamere, na primer, to i kupovali. Sada građani više ulažu u bezbednost svog „biznisa“, nego svog doma, što takođe utiče na smanjenje nabavke tehnike za video nadzor, smatra Đorđević. „Poverenje u institucije je sada ipak veće nego tada, tako da je i to jedan od razloga. Zanimljivo je da su se građani najviše osećali bezbedno tokom socijalizma kada nije bio razvijen sistem video nadzora. U najvećoj meri, osećaj bezbednosti i strah od kriminala zavisi od ekonomskog stanja“.
Prema istraživanju BCBP-a, čak dve trećine građana Srbije najviše se oslanja na sebe, prijatelje i komšiluk prilikom zaštite lične bezbednosti. Pri tome, većina stanovništva se najbezbednije oseća u svom domu. Zbog toga je najverovatniji razlog smanjenja ulaganja u ličnu bezbednost, pre svega, loša ekonomska situacija, kaže Đorđević. „Trenutno nije moguće odrediti skok ili pad stope kriminala s obzirom da policija, tužilaštvo i sudovi koriste različite statistike što onemogućava praćenje predmeta i upoređivanja podataka. Ukoliko se uzme u obzir samo statistika koju poseduje policija, skoro polovina od ukupnog broja krivičnih dela u Srbiji dogodi se u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, što jer azumljivo jer su to i najveći gradovi u Srbiji“, objašnjava Đorđević.
Kako ste me otkrili?
Odlika onih koji su uhlebljenje našli u ovom sektoru je nepoverljivost. Samo su retki pristali da pod imenom i prezimenom iznesu podatke o svom poslovanju. Radije su govorili anonimno. Umesto odgovora na pitanja o stanju na tržištu od mnogih smo dobili kontra pitanja – kako smo čuli za njih, kako znamo imena direktora firme i odakle nam njihovi brojevi telefona, uprkos činjenici da se svi ti podaci obično nalaze na sajtu kompanije i u bazi Agencije za privredne registre. „Oni koji sebe vide kao nekoga ko čuva ljude ne mogu da se ponašaju kao informativni centar na autobuskoj stanici“, objašnjava kriminolog Zlatko Nikolić. „Ponekad i sami klijenti zahtevaju određenu dozu diskrecije i oni neće rizikovati da iznošenjem takvih informacija ugroze poverenje koje imaju kod mušterija. To mogu da budu osetljive stvari“, dodaje.
Drugi razlog leži u tome i što su osnivači ovih firmi uglavnom došli iz bezbednosnog sektora, pa im je, prema Nikolićevim rečima, takvo ponašanje prešlo u naviku. „Oni su naučili da od leve ruke kriju šta radi desna“, kaže naš sagovornik.
Interesantno je da uprkos svom znanju o značaju ove vrste obezbeđenja, Nikolić nije uspeo da ubedi svoje komšije da ugrade video nadzor u zgradi. Iako je jedno vreme bio i predsednik kućnog saveta stanari njegove zgrade nisu uspeli da se dogovore da se i na taj način obezbede. Novac je sakupljen samo za ugradnju interfona, kaže Nikolić.
Anka Milivojević
Tekst je objavljen u letnjem dvoborju #108/109 časopisa „Biznis & Finansije“