Postupak privatizacije u Srbiji, po prethodnom zakonu, je započet 2001. godine i u ovom periodu privatizovano je 2.288 preduzeća. Brojni nedostaci tog akta, koji su donekle i doprineli tome da je čak 684 ugovora raskinuto, su doveli do toga je efikasno okončanje postupka privatizacije za preostale 584 firme nemoguće po datim modelima.
Novi zakon je stupio na snagu 13.8.2014. ostavljajući rok za okončanje privatizacije društvenog kapitala do 31.12.2015. godine i predviđajući stečaj ili likvidaciju kao „sankciju“ u slučaju nemogućnosti da se do tog roka izvrši promena vlasništva nad društvenim kapitalom. Naravno, krajnje je neuobičajeno da se pri kraju jednog procesa usvoji potpuno novi zakon kojim se uređuje data oblast i taj presedan zakonodavac pravda argumentacijom da je analiza subjekata privatizacije koji se nalaze u trenutnom portfelju Agencije za privatizaciju pokazala da samo novi konceptualni pristup može da omogući transparentan postupak sa primenom jednostavnih modela privatizacije i po fer tržišnim uslovima.
Deluje da je trenutni pravac zakonske zaštite usmeren, ovoga puta, ka poveriocima subjekata privatizacije koji do sada nisu bili u fokusu te je zato i jedan od osnovnih ciljeva novog zakona razrešenje statusa preduzeća u restrukturiranju kao i njihovih poverilaca. Naime, poverioci su više od jedne decenije imali zabranu prinudnog izvršenja svojih potraživanja nad subjektima u restrukturiranju obzirom da su im prava bila blokirana. Novi zakon odbacuje ovu kategoriju, ukida datu prepreku u postupku naplate i predviđa privatizaciju ovih subjekata kroz novi model, zasnovan na prodaji imovine.
Očigledna je intencija da se svi modeli predviđeni novim propisom sprovode samo ako je poslovanje subjekta održivo, odnosno ako prodaja proizvoda i usluga daje prodajnu cenu koja je veća od troškova proizvodnje. Naravno, u slučaju tržišno – ekonomske neodrživosti, modeli nisu primenljivi i stečaj ostaje kao jedina solucija.
Pri analizi ovog propisa posebnu pažnju treba pokloniti i uvođenju određenih mera za ublažavanje obaveza predmetnih kompanija koje su donete kako bi se do kraja obezbedila uspešna privatizacija. Jedni od važnijih su fiskalni efekti mera, kao što su uslovni otpis potraživanja državnih poverilaca i konverzija duga u kapital. Ova sredstva se uklapaju u okvir postojećih fiskalnih mera koje država već koristi u cilju očuvanja datih preduzeća i koja se oslikavaju u načinu rešavanja poreskih dugova i državnih subvencija. Shodno navedenom ideja je da se spreči nastanak dodatnih troškova za državu ukoliko se subvencije i pomoć zamenjuju otpisom javnog duga a obzirom da je stečaj sada jedina alternativa privatizaciji, zakon nudi potencijalnu solventnost za većinu preduzeća, čime država dobija mogućnost generisanja indirektnih budžetskih prihoda kroz buduće poreske mogućnosti.
Očigledno je da je jedan od osnovnih ciljeva donošenja novog akta upravo okončanje privatizacije preostalog društvenog kapitala i imovine po fer tržišnim uslovima na efikasan način ali uz rigoroznu meru u slučaju nepoštovanja roka za okončanje privatizacije društvenog kapitala koji se poklapa sa krajem kalendarske 2015 godine. Ostaje da se vidi da li će se rokovi u ovoj sferi prolongirati, na ovaj ili onaj način, kao što je to bio slučaj do sada te da li će se stečaj, kao posledica propuštanja rokova, sprovoditi bez izuzetka.
Način donošenja ključnih odluka u procesu privatizacije je takođe promenjen ovim aktom tako da su sada minimizirana bilo čija diskreciona prava. Agencija za privatizaciju je, shodno novom režimu, predlagač odluka koje donosi Ministarstvo privrede. Vlada ima značajnu rolu koja dolazi do izražaja naročito kod modela strateškog partnerstva i mera za rasterećenje subjekata privatizacije od obaveza u kojima je donošenje svih mera samo u njenoj nadležnosti.
Naravno, postupak prodaje je promenjen, kao što je i najavljeno, te se napuštaju stari metodi privatizacije (javna aukcija i javni tender) i uređuju se dva nova metoda – metod javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem i metod javnog prikupljanja ponuda. Čak i letimičnim pogledom na tekst propisa se lako uviđa da su novi metodi, zapravo, kombinacija starih jer sadrže elemente i metoda javne aukcije i metoda tendera.
Kod modela prodaje kapitala i imovine subjekta privatizacije, shodno novom slovu zakona, imaćemo primenu metoda javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem koji se sastoji u prethodnom podnošenju ponuda nakon čega sledi javno nadmetanje učesnika. Subjekat privatizacije ima rok od 30 dana, od dana kada je Agencija dostavila odluku o modelu i metodu privatizacije, da izradi prodajnu dokumentaciju i time se odgovornost za tačnost i sveobuhvatnost dostavljenog privatizacionog „foldera“ prevaljuje na teret odgovornog lica ovlašćenog za zastupanje subjekta privatizacije i to u punom (krivičnom, moralnom i materijalnom) obimu.
Sa druge strane, metod javnog prikupljanja ponuda primenjuje se kod modela strateškog partnerstva i od prethodnog metoda razlikuje se po tome što se javno nadmetanje ne pojavljuje kao gradivni element postupka ove vrste. Sam metod javnog prikupljanja ponuda se, kao i njegova alternativa, započinje objavljivanjem javnog poziva koji objavljuje Agencija za privatizaciju najkasnije 30 dana pre dana koji je određen za dostavljanje prijava ali je opšti utisak da je zakonska regulacija prilično skromna, kada je u pitanju ovaj metod, tako da je puno toga ostavljeno Vladi da samostalno utvrdi dodatnim aktima.
Prema rečima zakonodavca, novim zakonom će se pokušati prevazilaženje svih nedostataka prethodnog zakona, rešavanje problema koje prethodni zakon nije tretirao, a koji su onemogućavali okončanje privatizacije, prevazilaženje kompleksnih pravnih situacija nagomilanih u prethodnom periodu na pravedan, transparentan i efikasan način. Pored toga, a posebno ako je suditi po brojkama koje su iznete javnosti, zaista se čini da je reakcija morala uslediti. Naime, ukupne obaveze preduzeća iz važećeg portfelja Agencije za privatizaciju, a na osnovu računovodstvene evidencije na dan 31.12.2013, iznosile su oko 6.6 milijardi evra, od kojih su oko 3.2 milijarde evra obaveze prema državnim poveriocima. Analiza rasta obaveza ovih preduzeća prema poreskim organima u periodu od 2011. do 2012. godine pokazuje uvećanje duga za oko 185 miliona evra za samo godinu dana. Za obaveze javnih preduzeća na lokalnom i republičkom nivou, bez preduzeća iz portfelja Agencije za privatizaciju, pretpostavka je da njihov trošak na godišnjem nivou iznosi oko 750 miliona dolara.
Kada je reč o krajnjim dometima, reklo bi se da je reč o prilično ambicioznom projektu obzirom da su očekivani rezultati, pre svega, smanjenje državnih troškova koje iziskuju firme – „gubitaši“ (uglavnom u restrukturiranju) kao i vraćanje značajnih sredstava u novčane tokove. Pored toga se očekuje uvećanje imovine subjekta, povećanje produktivnosti, kao i održavanje nivoa zaposlenosti u privatizovanim firmama uz stvaranje uslova za smanjenje stope nezaposlenosti u državi ulaganjem privatizacionih sredstava u razvojne svrhe. Ostaje da se vidi da li su ovako visoko postavljeni ciljevi dostižni.
Advokat Stefan Dobrić iz advokatske kancelarije Janković Popović Mitić