Odsustvo dugo najavljivanih hirurških reformskih zahvata u srpskoj ekonomiji je karakteristika uslova privredjivanja tokom letnjih meseci. Istina, tokom jula usvojeni su neki reformski zakoni poput Zakona o radu, potom Zakona o privatizaciji i stečaju. Oni bi trebalo da donesu novi vetar na srpskom tržištu u pravcu stvaranja konkurentnijeg poslovnog ambijenta. No, kako se u javnom sektoru dosta sporo odvija proces njegove transformacije, odnosno kako se taj proces odugovlači, pa je tako rok za rešavanje sudbine preduzeća u restrukturiranju produžen do kraja 2015. godine, to pritisci na državnu kasu postaju sve izraženiji i bez ulaska u nova zaduživanja i kresanja plata u javnom sektoru i penzija, neće moći da se podnesu, izjavio je ekonomista Saša Đogović na redovnoj konfrenciji za štampu Instituta za istraživanje tržišta (IZIT).
Usled primesa populizma u najavama reformskih zahvata vezano za očuvanje radnih mesta u preduzećima u restrukturiranju i podilaženja penzionerima, može se konstatovati da živimo u penzionerskoj ekonomiji propuštenih šansi, smatra Đogović.
On kaže da česte izjave političke elite da penzioneri izdržavaju ostale članove porodice i da o tome treba voditi računa potvrđuju tezu da je srpska ekonomija u stvari penzionerska i kao takva u surovom međunarodnom okruženju potpuno nespremna za nadmetanja. „Postavlja se pitanje da li se odugovlačenjem procesa smanjenja penzija u svrhu kupovine vremena da se izvrše preko potrebne reforme u javnom sektoru štiti domaća ekonomija i stvara šansa za mlade ili u stvari samo pospešuje njeno dalje nazadovanje i besperspektivnost mlađih naraštaja. Odgovor je jasan. Bez stvaranja uslova za novo zapošljavanje, a toga nema bez revizije visine penzija, srpska ekonomija će samo dalje poput svakog penzionera gubiti na snazi, dok će migriranje mlađe i srednje populacije van nacionalnih granica biti pojačano“, kaže Đogović.
Ovaj ekonomista smatra da nije čudo da se od 144 analizirane zemlje, u najnovijem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Srbija nalazi na 141. poziciji po kapacitetu zadržavanja radne snage, posebno visokokvalifikovane, a na 143. mestu po privlačenju deficitarnih i uopšte novih kadrova potrebnih našoj zemlji za podizanje njene konkurentske snage. „Da se razumemo, samo smanjivanje penzija samo je potreban, ali ne i dovoljan uslov da se kreira ambijent razmaha privatne inicijative i novih investicija. Ukoliko izostanu suštinske reforme na polju što bržeg rešavanja pitanja preduzeća u restrukturiranju, potom postavljanja poslovanja javnih preduzeća na marketinške principe, te stvaranja efikasnije državne administracije na svim nivoima i smanjivanja sive ekonomije, smanjivanje plata u javnom sektoru i penzija biće uzaludna žrtva, kao što je uzaludna žrtva solidarno oporezivanje u javnom sektoru. A to onda znači da će se u sledećoj fazi, a ona sledi već u drugom tromesečju sledeće godine, morati ući u nove rezove i plata i penzija, čime će privreda ući u duboku recesiju, a Srbija u vrtlog grčke krize punog kapaciteta“, kaže Đogović.
Ukoliko bude manje praktičnog rada, a više verbalnih reformi, to će Srbija propustiti i poslednju šansu za bar nijansu manje bolno isplivavanje na površinu iz dubina ekonomskog ambisa, smatra analitičar IZIT. „Posle se više neće ni pitati o dinamici i dubini hirurških reformskih zahvata, nego će joj isti biti diktirani, a to je upravo grčki scenario u svom punom obliku“
On kao eklatantan primer propuštenih šansi navodi Smederevsku železaru gde je u prvih šest meseci ove godine država zarad očuvanja privida zaposlenosti, morala da obezbedi nešto više od 100 miliona evra za funkcionisanje ovog preduzeća. Opravdanja su nalažena u potrebi da se spreči otpuštanje velikog broja radnika. No, ako se zaista ide u reforme, onda se bar u prelaznoj fazi, ono preduzeće koje proizvodi gubitke, može staviti u režim tihog hoda, a radnicima obezbediti minimalac, pa ako postoji tržišna perspektiva, neko će se već javiti da udje u posed takvih kompanija i na rentabilnoj bazi uposli radnike, a ako nema, onda se ide u stečaj i u krajnjem slučaju likvidaciju, primećuje Đogović. Time se sprečava trošenje finansijskih sredstava poreskih obveznika, oslobađaju sredstva za ulaganja u neka druga lukrativna područja, posebno u poljoprivredno-prehrambenom sektoru i na realnim osnovama stvaraju nova radna mesta.“Tako je i ovih 100 miliona evra bačenih u nekadašnji Sartid moglo da se iskoristi za podizanje irigacionih sistema, tako da krediti za tu namenu ne bi bili potrebni, a proces oživljavanja Smederevske železare traje godinama, što je nedopustivo skupo i neprihvatljivo. Time Srbija propušta i šansu da je umesto u Smederevsku železaru ulagala u poljoprivredu, ostvari znatno bolje izvozne rezultate poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, posebno sada u svetlu zahladjenje odnosa Rusije i EU. A koliko je tek tih propuštenih šansi kroz veštačko održavanje inih preduzeće u restrukturiranju, a nije bilo hrabrosti da se krene u njihovo selektiranje sa stanovišta tržišne perspektive koju imaju“, kaže Đogović.
Time je, kaže on, propuštena, ne samo šansa ulaganja u neke lukrativne oblasti koje oplođuju novac, pa bi Srbija onda mogla urednije, bez novih zaduživanja, da servisira svoje obaveze, nego i šansa da se recimo samo delićem finansijskih sredstava koji je odlazio tim preduzećima revitalizuje i Narodni muzej kao centar nacionalnog kulturnog blaga i stavi u funkciju edukacije novih naraštaja i turizma, te otvori i prostor za fiskalnu relaksaciju privrede i samim time i smanjivanje sive zone ekonomije i jačanje privatne inicijative.
Rešavanjem pitanja neefikasnog javnog sektora u celini, koji predstavlja agresivni razarajući tumor, prestaće potreba da NBS veoma često izbacuje svoje devizne rezerve na finansijsko tržište, kako bi preko deviznog kursa dinara delovala umirujuće na inflaciona kretanja u zemlji. Dakle, NBS problem inflacije ne rešava, ona ga samo odlaže, kupuje vreme, a na vladi Republike Srbije je da preko transformacije javnog sektora sanira taj problem i otvori šire vrata NBS da relaksira svoju kreditno-monetarnu politiku i time finansijska sredstava poslovnih banaka privredi učini dostupnijim, po nižim kamatnim stopama, čime bi se na realnim premisama, a ne preko subvencija, obezbedila bolja likvidnost preduzeća i stvorio prostor za nove investicije. I upravo odsustvo tih reformi u prethodnom tranzicionom periodu skupo plaća celo društvo, pa i srpski privrednici, a propuštene razvojne šanse nepovratno prolaze, zaključuje Đogović.
Ostaje da se vidi kako će se vlada ponašati u skladu sa usvojenim Zakonima o privatizaciji, stečaju i radu, u kojoj meri će primenjivati marketinška načela pri raščišćavanju korova na poljima javnog sektora, posebno preduzeća u restrukturiranju, a u kojoj meri će to biti kombinacija sa populizmom ili će populizam opet prevladavati. Ukoliko marketinška načela poslovanja koja se baziraju na maksimizaciji profita i društvenoj odgovornosti ne budu na pijedastalu, onda najavljene reforme neće biti suštinskog karaktera. Stoga je veoma važno napraviti sporazum sa MMF-om, kako bi postojao monitoring proces nad ekonomskim potezima vlade Republike Srbije, jasno se utvrdila dinamika i sadržaj reformskih mera i na bazi toga na prelaznim vremenima davala ocena urađenog, čime bi se javnosti pružili precizniji signali u kom pravcu plovi srpska ekonomija. Bez toga, kako je prethodni vremenski period pokazao, realna je opasnost da se ponovo padne u bajku Carevo novo odelo, pri čemu će proces buđenja biti kraći i veoma surov, upozorava ekonomista IZIT.