Islamska država (IS) je za nekoliko godina prešla put od puke terorističke organizacije do samoproglašenog kalifata koji se uspešno bori na više frontova i, uprkos svojim stravičnim zlodelima, polako osvaja simpatije sunitskog stanovništva u Iraku i Siriji. Dok se svakim danom povećavaju izgledi da ove dve zemlje prestanu da postoje u obliku u kojem smo ih do juče poznavali, tako se povećavaju i šanse se delovi njihovih teritorija ujedine pod ratnom zastavom pokreta čija najveća pretnja leži u tome što u ratnom okruženju može samo da raste i jača.
Visoki komesarijat UN za izbeglice je u avgustu objavio da se gotovo polovina sirijskog stanovništva trenutno nalazi u izbeglištvu. Oko tri miliona Sirijaca raseljeno je po okolnim zemljama a više od šest miliona unutar ostataka onoga što je nekada bila Sirija. Gotovo polovinu raseljenih čine deca, a rat koji besni duže od tri godine odneo je 200 hiljada života.
U susednom Iraku, situacija još uvek nije kataklizmična ali se takođe razvija u pravcu veoma loših scenarija. Dugogodišnje favorizovanje šiitske uprave u Bagdadu dovelo je najpre do toga da su se Kurdi na severu zemlje efektivno odvojili i uspostavili potpuno samostalnu upravu, a onda je nezadovoljstvo Sunita eskaliralo na najgori mogući način – prelivanjem vojnih operacija Islamske države, najstrašnije vojne organizacije koja trenutno postoji, iz Sirije u sam Irak. Rezultat ovog prelivanja šokirao je čitav svet: drugi najveći irački grad pao je u ruke fanatika kojima masovne egzekucije predstavljaju svakodnevnu rutinu. Dok je bivši premijer al-Maliki na sve načine pokušavao da opstane na vlasti i javno pokazivao mišiće novoizabranom predsedniku, gradovi su padali jedan za drugim i govorilo se čak i novoj bici za Bagdad. Iračka vojska je jedva uspela da izbegne potpuno rasulo i koliko-toliko konsoliduje redove uz pomoć hitnih isporuka oružja koje su čak uključile ruske borbene helikoptere i avione. Iako su se političke prilike donekle stabilizovale nakon što je al-Maliki odstupio sa položaja, ukupna situacija je i dalje veoma teška a zajednički neprijatelj je prvi put nakon dugo vremena naterao vladu u Bagdadu i Irački Kurdistan da sarađuju. Bez obzira na to, cepanje ili čak sirijska sudbina Iraka sada je postala realna mogućnost.
Od Samare do Mosula
Islamska država je oružana formacija sunita-salafista čiji su se prvi obrisi pojavili pre više od deset godina u Iraku kada je Abu Musab al-Zarkavi (poreklom iz Jordana), nakon što su SAD izvršile invaziju na Avganistan, uspostavio irački ogranak Al-Kaide. Ovaj ogranak je gotovo samostalno uspeo da razbukta omanji građanski rat u Iraku tokom 2006. godine. Al-Zarkavi je iste godine ubijen u američkoj specijalnoj operaciji a njegova grupa je promenila ime u Islamska država Iraka, ali joj je po okončanju sunitsko-šiitskih sukoba, radijus delovanja bio značajno ograničen pošto su američke snage u Iraku uspešno sarađivale sa lokalnim sunitskim plemenima u borbi protiv al-Zarkavijevog nasleđa.
Pokret je „uskrsnuo” sa izbijanjem sukoba u Siriji gde je brzo osnovao svoju borbenu grupu iako je al-Kaida već imala svoju vojsku na terenu (Džabat al-Nusra). Trenutni vođa pokreta, Abu Bakar al-Bagdadi, prošle godine je objavio spajanje Islamske države Iraka i Džabat al-Nusre u jedinstvenu organizaciju koja će se zvati Islamska država Iraka i Sirije (ISIS). Džabat al-Nusra je odbila ovo spajanje nakon čega je većina stranaca u njihovim redovima prešla na stranu ISIS koji je zatim objavio rat svim pobunjeničkim grupama u Siriji koje odbiju da im se pokore.
Početak ovog međusobnog sukoba sirijskih pobunjenika nije bio uspešan za Islamsku državu koja je brzo bila potisnuta iz oblasti koje su kontrolisale Slobodna sirijska armija, Džabat al-Nusra i druge antirežimske snage. Kako je tačno Islamska država uspela da se reorganizuje u Iraku i dalje je nepoznanica. Na pitanje da li su se samo oslonili na podršku sunitskih plemena nakon što je vojska SAD napustila Irak, ili su dobili finansijsku i logističku podršku sa strane, za sada nema preciznog odgovora. Ono što se zna je da je njihov povratak u Siriju bio silovit i da je naglavačke preokrenuo gotovo čitavu situaciju u regionu.
Zapad i verolomni saveznici
Pre više od godinu dana, kada je Islamska država (u to vreme ISIS) počela da pokazuje ozbiljne ambicije, postiže ozbiljne rezultate i čini ozbiljne zločine na terenu, SAD su uz pomoć Francuske i Velike Britanije u Jordanu organizovale obuku za umerene pobunjeničke frakcije koje se bore u Siriji. Cilj ove obuke bio je da se „prihvatljivim“ pobunjeničkim frakcijama pomogne da uspostave i zadrže kontrolu nad zemljom u slučaju poraza snaga odanih Bašaru al-Asadu. Ideja je bila da se na jugu Sirije uspostavi protivteg fanaticima koji su ostvarili značajne uspehe i utvrdili svoje prisustvo na severu i istoku zemlje. Protivteg na jugu je ujedno trebalo da spreči prelivanje operacija Islamske države na teritoriju Jordana koji uz velike muke održava svoju krhku stabilnost i bori se sa pritiskom koji mu je prouzrokovao priliv više od pola miliona izbeglica iz Sirije.
Ne želeći da rizikuju mogućnost da u Siriji bude uspostavljen brutalan teroristički režim, SAD i njihovi najbliži saveznici su počeli da u Jordanu obučavaju „umerene” pobunjeničke snage. Ideja je po svemu sudeći došla prekasno jer je godinu dana kasnije Islamska država u Iraku zauzela Mosul i Faludžu, i čak ugrozila Bagdad i Erbil. U Siriji su nastavili nezadrživo napredovanje duž reke Eufrat gde su nakon Rake osvojili i provinciju Deir az-Zur na istoku zemlje i tamo sproveli neke od najstrašnijih pokolja viđenih u ovom ratu. Njihov najsvežiji plen je velika vazduhoplovna baza Asadove vojske u Tabki gde su zarobili čak i avione i prenosive sisteme protivvazdušne odbrane. Potom su produžili prema Alepu i Homsu i zaustavili se na obodima ovih uništenih gradova, da bi na krajnjem severu na nekoliko mesta proširili dejstva sve do turske granice, gde im otpor sada pružaju kurdske snage. Druge pobunjeničke grupe u Siriji su tokom prošle godine u tolikoj meri bile iznurene borbom protiv Asadove vojske na jednoj i Islamske države na drugoj strani da su, nakon povratka Islamske države u Siriju, suočene sa konstantnim porazima i osipanjem ljudstva koje prelazi u redove njihovog neprijatelja.
Svi ovi pohodi Islamske države bili su praćeni nečuvenim masakrima kako zarobljenih neprijateljskih vojnika tako i civilnog stanovništva. Na severu Iraka je tokom leta, usled delovanja Islamske države došlo do potpunog pogroma manjinskih zajednica u nekoliko gradova pri čemu je skoro pola miliona ljudi napustilo svoje domove spasavajući goli život. U najtežem položaju našle su se desetine hiljada Jazida koje su spas od terora Islamske države potražile na planinskom vencu Sindžar. Situacija na tom mestu je dostigla toliko katastrofalne razmere da je Barak Obama, inače veoma oprezan i uzdržan po pitanju bilo kakvog direktnog vojnog mešanja SAD u druge sukobe, brzo odobrio vazdušne napade američkih aviona na položaje Islamske države u tom regionu. SAD i njihovi saveznici sada organizuju slanje hitne pomoći u naoružanju za kurdsku vojsku koja vodi teške borbe koje, po svemu sudeći, neće skoro utihnuti.
Nova strategija
Kada su u pitanju vojne operacije, Islamska država ovog leta igra „simultanku” protiv iračke vojske, snaga iračkih Kurda, režimske vojske u Siriji, antirežimskih snaga u Siriji, čak i libanske vojske. Kao da sve to nije dovoljno, u pozadini vojnih dešavaju se i neke manje vidljive operacije koje ukazuju na to da Islamska država nije napamet okupljena grupa fanatika koji su uspešno iskoristili prilike koje su im se ukazale u sveopštem haosu u koji je region potonuo, već se radi o veoma dobro organizovanom i finansiranom pokretu koji ume da sklapa političke sporazume i komunicira sa lokalnim (sunitskim) stanovništvom, mada su te sposobnosti slabo vidljive usled medijske pažnje koju izazivaju stravični pokolji koje ovaj pokret sistematski sprovodi nad nesunitskim civilima i zarobljenim neprijateljima.
Kao ilustracija može da posluži sirijska provincija Deir er-Zur u kojoj se nalaze izvori nafte i prirodnog gasa i koju su branile ne samo dobro naoružane lokalne milicije već i Džabat al-Nusra, čije sedište se nalazilo upravo u ovom gradu. Lokalne grupe su čak bile okupljene u vojni savet koji je dobijao finansijsku i materijalnu pomoć od SAD i drugih zapadnih zemalja. Nezavisni izvori iz Deir er-Zura sada kažu da su ove lokalne milicije sklopile pakt sa Islamskom državom mesecima pre nego što su se ovi vratili u Siriju, i da su možda čak prosleđivale Islamskoj državi novac koji su dobijale sa zapada. Iako ove tvrdnje nisu zvanično potvrđene, sumnja je podgrejana u julu kada je Islamska država sa lakoćom prošla kroz sve linije odbrane, zauzevši čitav Deir er-Zur i učvrstivši svoju vladavinu duž doline Eufrata. Da stvar bude još gora, ovo nije bio usamljen slučaj u kojem su „umerene” milicije, koje su bile oformljene sa ciljem da se bore protiv Islamske države i ograniče njen uticaj, tajno ili polutajno sklopile saveze sa svojim neprijateljem, omogućivši mu neslućene uspehe i moć na terenu.
Islamska država je u isto vreme počela da pribegava novoj strategiji u obezbeđivanju dugoročnog prisustva na osvojenim teritorijama, tako da su sada voljni da lokalnu upravu prepuste upravo onim lokalnim snagama koje im prilaze i u koje imaju poverenja. To im omogućuje ne samo stabilnu zaleđinu već i ogromnu regrutnu bazu za svoju vojsku. Kao primer procesa u kojem Islamska država uspešno osvaja ne samo teritorije već i „srca i umove” lokalnog sunitskog stanovništva, opet može da posluži Deir er-Zur, gde pobunjenička koalicija nije previše marila za probleme civilnog stanovništva izazvane ratom, niti im je davala pristup zaradi od naftnih polja. Islamska država je odmah po uspostavljanju vlasti najavila popravku infrastrukture, snabdevanje pijaćom vodom, čak i irigacione projekte. Budući da su im se sve druge grupe pokorile, prestali su i sukobi među antirežimskim snagama pa je bezbednosna situacija postala bolja, makar za sunitsko stanovništvo.
Pretnja i slabe tačke
Nekadašnji ISIS je ovog leta još jednom promenio ime i sada se jednostavno zove Islamska država. Paralelno sa vojnom uspostavili su i sopstvenu političku strukturu, a to je kalifat u kojem Abu Bakar al-Bagdadi ima titulu kalifa svih muslimana. Pokret pod punom kontrolom drži sirijske provincije Raka i Deir er-Zur kao i iračku provinciju Nineveh. U isto vreme vode borbu sa Kurdima i Šiitima oko čitavog niza gradova u Siriji i Iraku. Mreža gradova i teritorija koje Islamska država kontroliše u ove dve zemlje toliko se proširila da ih u Iraku vojska SAD napada iz vazduha a u Siriji se razmatra slično delovanje kako bi se olakšao položaj istog onog Bašara al-Asada koga su prošle godine dani delili od masovnih vazdušnih udara i sudbine libijskog diktatora Moamera Gadafija. Na sve to treba dodati da pretnja Islamske države nije ograničena samo na Irak i Siriju.
Niz vojnih uspeha Islamske države na severu Iraka za sada je prekinut porazom koji su im kurdske snage nanele kod mosulske brane kao i neuspešnom opsadom grada Amerli (na pola puta između Mosula i Bagdada), koju su iračka i kurdska vojska razbile zajedničkim delovanjem. Jedinice Islamske države su uspele da odbiju kontraofanzivu iračke vojske na Tikrit ali njihova glavna slabost i dalje se ogleda u tome što sa relativno malim brojem vojnika kontrolišu veoma velike teritorije, usled čega su njihove jedinice maksimalno „razvučene“. U situaciji kada se protivničke linije raspadaju, ova slabost ne dolazi do izražaja, ali nakon što su se Šiiti i Kurdi u Iraku pregrupisali, mobilisali i dobili pomoć u naoružanju i vazdušnim napadima, situacija se u skoroj budućnosti može ponovo okrenuti protiv Islamske države čije ambicije često idu daleko ispred njihovih realnih mogućnosti i opremljenosti.
U međuvremenu je Džabat al-Nusra podsetila javnost da Islamska država još uvek nije jedina opasnost sa kojom region treba da računa. U poslednjim danima avgusta ova formacija je izbila na liniju razdvajanja Izraela i Sirije na Golanskoj visoravni, izvršivši minobacački napad na teritoriju pod izraelskom okupacijom i zarobivši nekoliko desetina vojnika iz mirovne misije UN. Izrael je tako došao u situaciju da se praktično graniči sa al-Kaidom, na šta su neki generali i obaveštajci iz ove zemlje upozoravali od samog početka rata u Siriji. Džabat al-Nusra za sada uspeva da odbije pokušaje sirijske vojske da povrati granični prelaz Kuneitra i ponovo uspostavi kontrolu na liniji razdvajanja sa Izraelom.
Fenomen Islamske države i njenog uspona svakako će biti među onima koji su obeležili tekuću godinu. Bojazan da ono najgore tek sledi je realna, pogotovo ako se uzme u obzir stanje u kojem se nalaze zvanične uprave u Bagdadu i Damasku, odnosno činjenica da su najveći mogući ekstremisti sada praktično izbili na granice Turske i Izraela. Bez obzira na to da li je ova zastrašujuća organizacija kreirana sa strane ili je proistekla iz nekih specifičnih problema sunitske zajednice na Bliskom Istoku, jasno je da su uspostavili strukturu koja nije održiva bez ozbiljnih finansija pa se, samim tim, postavlja i pitanje ko te finansije obezbeđuje. Dodatno pitanje je da li su te finansije bile direktno namenjene Islamskoj državi ili je ona do njih došla preko drugih paravojski, na čiji uticaj su finansijeri računali. Šta god da je odgovor, Irak i Sirija su prvi platili cenu, a moguće je da se spisak neće završiti sa njima.
Milan Kokorić
broj 110, septembar 2014.