Kompanija „Metalac“ iz Gornjeg Milanovca osnovana je 1959. godine i već je ta činjenica svrstava među retke zverke u Srbiji: ne samo da još postoji i uspešno posluje, nego je preživela put od društvene firme do privatnog akcionarskog društva. Dragoljub Vukadinović koji je prelomne 1989. postao generalni direktor firme na insistiranje zaposlenih, za B&F govori o borbi sa radničkim savetima, o partijskim poslušnicima ali i o preduzetništvu u državi koja još nije uspela da završi ono što je „Metalac“ odavno uradio: da se transformiše u modernu privredu.
„Radnički savet je trebalo da se izjasni o tome da li „Metalac“ treba da investira 6,2 miliona DEM u izgradnju nove, efikasnije linije za rasecanje lima i restoran društvene ishrane. To je tada bila ozbiljna suma. Merio sam vreme, 50 minuta je direktoru za investicije trebalo da objasni ceo projekat, a diskusije, iako je bila reč o ozbiljnoj investiciji koja je mogla da uništi firmu, nije bilo. A onda je usledila rasprava od sat vremena i 15 minuta o zahtevu HTZ službe da se osmorici radnika u kotlarnici obezbedi besplatno po pola litre mleka dnevno, i o tome da li mleko treba da dobiju i trojica predradnika. Tada sam shvatio da preduzeće mora što pre u transformaciju. Bilo je to 1989. godine“, priseća se Dragoljub Vukadinović. Sledeći korak bila je odluka da se iskoriste mogućnosti Zakona o svojinskoj transformaciji iz 1990.godine koji je predložila savezna vlada Ante Markovića.
B&F: „Metalac je bio deo „prvog talasa“ transformacije. Koje ste to dobre prilike iskoristili a koje ste zamke izbegli u tom poslu?
Dragoljub Vukadinović: Više od svega sam želeo da neefikasno radničko samoupravljanje zamenimo nekim vidom efikasnijeg upravljanja kompanijom, koju je ponudio „Markovićev zakon“. Odabrali smo model dokapitalizacije sa jasnim motivom- ne da ja ili menadžment postanemo vlasnici već da to budu svi zaposleni. Znao sam kako izgledaju upravni odbori na Zapadu i nisam hteo da ponovimo grešku nekih koji su ušli u transformaciju a onda od upravnih odbora napravili mini radničke savete. Naš prvi i naš sadašnji upravni odbor su isti po sastavu: firmom upravljaju ljudi koji su vrhunski stručnjaci, eksperti za tehnologiju, finansije, pravo i strateško upravljanje. U kompaniji uvek gledamo da pomirimo tri stvari: interese akcionara vlasnika, interese zaposlenih i razvoj – i svi moraju da budu zadovoljni. Zato 30% profita delimo na dividendu, oko 20% do 25% ode na 13. platu a ostatak ide na razvoj. Radnici imaju sigurnost isplate zarade, a plata se već decenijama unazad prima 20. u mesecu, tačno u 10 časova.
B&F: Ipak, malo koje preduzeće je tim putem krenulo na samom početku devedesetih. Kako ste ubedili radnike da otkupe akcije kada je oko njih još bila živa i zdrava samoupravna privreda?
D. Vukadinović: Znate zašto transformacija tada nije više uzela maha? Većina direktora bila je partijski opredeljena, bili su članovi SPS-a a pre toga Saveza komunista i nisu smeli da otpočnu proces tranzicije bez miga sa vrha vlasti. Tek 200 do 300 firmi pokrenulo je taj proces, a uspešno ga završilo stotinak. Takođe, ubediti radnike u „Metalcu“, pa i visokoobrazovane među njima, da upišu akcije nije bilo nimalo lako. Išao sam po pogonima, iz smene u smenu i objašnjavao prednosti i mane akcionarstva i na kraju je od 1250 radnika njih 1020 upisalo akcije, od kojih je 58% otplaćeno pre hiperinflacije. Na berzu smo izašli 2002. godine, pošto smo pre toga preostali kapital podelili u skladu sa Zakonom o privatizaciji iz 1997.god. gde se predviđalo da 60% ove sume radnici dobiju besplatno. Ispostavilo se da su radnici koji su akcije dobili besplatno taj kapital prvi i jeftino prodali na berzi. Oni koji su kupovali i otplaćivali akcije veoma pažljivo su njima raspolagali i uglavnom su prodajom obezbeđivali nekretnine deci ili pokretali privatan posao. Danas je još uvek 55% „Metalca“ u vlasništvu zaposlenih, i poenta je upravo u tome da nije samo desetak ljudi iz menadžmenta zainteresovano da kompanija radi kako treba. Radnici akcionari žele da nešto vredno ostave u nasledstvo deci. Računaju i na to da već 13 godina isplaćujemo dividendu, nešto više od 5% prinosa na tržišnu vrednost – dakle, više se dobija kroz prihod od dividende nego što bi ostvarili kamatom na uloženi novac u banci.
B&F: Zašto je danas tako malo kompanija koje posluju kao „Metalac“? Zašto Vas kolege nisu kopirale?
D. Vukadinović: Zato što tranzicija predugo traje i nije bila kontrolisana. Zato što je malo preduzeća ili direktora koji vode računa: da firma radi, da radnici primaju pristojne zarade, da se ulaže u svoju opštinu i plaćaju obaveze državi. Ima daleko više firmi koje ne računaju da će dugoročno poslovati u Srbiji i samo gledaju kako da što više profita izvuku odavde i presele u matične države. Mnogo je i onih koji prezadužuju firme, izvlače novac, i onda je ostave u stečaju. Razlog je i to što se posle 5. oktobra krenulo u nekontrolisanu masovnu radničku privatizaciju: prvo smo prodali ono što je trebalo poslednje prodati, pivare, cementare ili farmaceutske kompanije, firme sa tržišnim učešćem – a one velike ili neuspešno privatizovane ostavili smo za kasnije, da se država kroz restruktuiranje uglavnom neuspešno brine o njima. Većina među 502 neprivatizovane firme kojima danas upravlja Agencija za privatizaciju verovatno neće naći kupce. Niko nije želeo da se bavi efikasnijim upravljanjem ni u javnim preduzećima na republičkom ili lokalnom nivou. To su preduzeća kojima je vlast uvek upravljala, uglavnom udomljavajući svoje nesposobne kadrove.
B&F: Kako je Metalac usklađivao poslovne izazove i nivo zaposlenosti u kompaniji?
D. Vukadinović: Direktor sam postao kada su radnici ’89. godine plebiscitom tražili da preuzmem tu funkciju, uprkos protivljenju opštinskih političara. Prihvatio sam taj posao ali pod uslovom da otkupimo 15 stanova za nove visokoobrazovane kadrove, da plate porastu 30% ali i da tehnološki višak ode iz kompanije. Prvo smo ponudili otpremnine, ali su se za njih odmah javili najbolji radnici koji su mogli lako da pokrenu sopstveni posao pa smo morali da tražimo drugo rešenje. Uveli smo pravilo da tek na svaka tri radnika koja se penzionišu ili napuste „Metalac“ primimo jednog novog. Rezultat je bio takav da smo za 5 godina smanjili broj zaposlenih za 30%. To je, po mom mišljenju, najbolji recept i za višak u javnoj upravi, za koji Vlada traži rešenje. Takođe, kao i svi na svetu, i „Metalac“ se suočio sa padom prihoda zbog ekonomske krize, a poslednjih godina i zbog dešavanja na tržištima Rusije i Ukrajine, ali smo odmah reagovali i okrenuli se novim tržištima: Poljskoj, Češkoj, Kazahstanu, Azerbejdžanu i Japanu, kao i smanjenju troškova poslovanja i povećanju produktivnosti. Rezultat je sledeći: ne samo da nije bilo otpuštanja radnika već smo imali i dobar neto profit.
B&F: Kako da Srbija iskoristi iskustvo „Metalca“ i okonča tranziciju u kojoj je zaglavljena od 1989. godine?
D. Vukadinović: Da bi nam došao strani i ohrabrio se domaći kapital, moramo poslati signal da smo pravno uređena zemlja sa funkcionalnim institucijama. Imamo šansu da u 2015. godini rešimo problem ta 502 neprivatizovana i preduzeća u restruktuiranju, koju moramo da iskoristimo. Ne bi, takođe, smeli da pravimo rebalans budžeta u kome ćemo povećavati deficit pošto od 2000. do danas stalno povećavamo rashode budžeta, pa smo sada došli u situaciju da, hteli ne hteli, moramo da štedimo. Ukoliko ne pošaljemo signal MMF-u, Svetskoj banci i investitorima da smo spremni da uđemo u koštac sa tim problemima, da ćemo prestati da trošimo na neefikasna preduzeća, da ćemo se držati planiranog budžeta – ući ćemo u još veću krizu. Ako, sa druge strane, sprovedemo sve te mere, možemo da se nadamo ozbiljnijim investicijama, a novac koji smo ulagali u restrukturiranje, da preusmerimo u infrastrukturu. Paralelno moramo raditi na reformi obrazovanja koje je katastrofalno, zdravstva koje je neefikasno, PIO fonda… Ništa manje važna je i obaveza da se republička i lokalna javna preduzeća pretvore u uspešne kompanije. Videćemo da li ova vlast ima snagu i kapacitet da sve to sprovede. Svakako bih želeo da uspeju, radi budućnosti ovog naroda.
Korporativna odgovornost i društveno odgovorno poslovanje
„Metalac“ svake godine izdvaja oko milion evra za podršku Gornjem Milanovcu, uključujući tu finansiranje sporta, kulture, socijalnih davanja i podsticaja za rađanje. Sva deca radnika na redovnim studijama dobijaju stipendije. “Metalac“ zaposlenima organizuje rekreativne odmore i plaća banjsko lečenje. Kompanija trenutno ima 1740 radnika.
Milica Rilak
broj 114, februar 2015.