Ima li Srbija razloga da veruje da ishod njene tranzicije ima veze sa pobedom Sirize i pobunom evropske periferije?
Pre tačno 27 godina, u bivšoj Jugoslaviji je donet Zakon o preduzećima koji je otvorio vrata demontaži socijalističkog samoupravljanja i otvorio put vlasničkoj transformaciji tadašnjeg društvenog kapitala, a Srbija se ovog proleća ponovo sprema da u tom poslu ukuca još jedan ekser – privatizacijom ili gašenjem preostala 502 preduzeća u restrukturiranju.
Iako je šampion u otezanju tranzicije, i u odnosu na bivše jugoslovenske republike i na nekadašnji istočni blok koji se u taj voz ukrcao devedesetih (i od tada zabeležio neravnomerne uspehe), globalna kriza koja je pokrenula svetsku raspravu o (ne)održivosti sadašnjeg modela kapitalizma i (ne)podnošljivoj nejednakosti, stvorila je kod građana Srbije uverenje da su patnje kroz koje prolazi, i tek treba da prođe tokom novog pokušaja fiskalne stabilizacije i nagoveštenih reformi, deo ovog globalnog istorijskog trenutka.
U reakcije na probleme kroz koje prolaze zemlje južne Evrope, izmoždene merama štednje, „učitavaju se“ domaće nevolje sa lošom privatizacijom i lošim vlasnicima, a osiromašenje domaćeg stanovništva doživljava se kao deo priče o kojoj govore u Srbiji popularni i vrlo praćeni ekonomisti Džozef Štiglic i Pol Krugman, zagovornici neophodnosti smanjenja nejednakosti i okončavanja mera štednje u Evropi.
U istom kontekstu se u Srbiji kao bez daha prati svaki potez grčke Sirize, nove političke nade levice, i čitaju vesti o ekonomisti Tomasu Piketiju i njegovoj knjizi „Kapital u 21. veku“, novoj uzdanici levice i, bez ulaženja u detalje, podržava njegov predlog uvođenja globalnog visokog poreza na sloj imućnih, kao jedine mere koja bi kaitalizam mogla spasti od kolapsa.
Kad se tome doda utučenost zbog nezaposlenosti, niskih zarada i kršenja radnih prava, zbog kojih se protestuje na ulicama gotovo svih evropskih gradova, a kod nas uglavnom tiho ropće, nije čudno što uporedo sa očajem u Srbiji raste slava stvarne ili izmaštane socijalističke prošlosti i priželjkivane budućnosti. Taj žal za vremenom ekonomske sigurnosti nije samo fenomen rezervisan za sada već malu grupu ljudi koja je živela i radila u to doba, već je predanje koje su i mlade generacije, rođene na početku tranzicije, prihvatile od svojih roditelja. Taj „cool socijalizam“ sada dobro naleže na leve ideje, koje su među nezaposlenim mladim ljudima širom sveta u modi.
U kakvom sistemu zapravo živimo u Srbiji i da li naše nezadovoljstvo ima veze sa nezadovoljstvom drugih prezrenih na svetu?
Po mišljenju Ljubomira Madžara, ekonomiste sa životnim i stručnim iskustvom iz oba sistema, „ključna reč u dijagnozi naše aktuelne situacije je institucionalni vakuum. Prethodni sistem je lako srušen a novi (još) nije uspostavljen. U tom vakuumu donosi se na brzinu ogroman broj propisa, loše smišljenih i još gore napisanih, kontradiktornih između sebe i u samima sebi. Takva loša armatura je izvor ogromne poslovne neizvesnosti koja sputava i unazađuje tržišnu privredu.“
Socijalizam je kao društveno-ekonomski poredak nestao ali su njegove posledice ostale, smatra Madžar: ljudi se slabo okreću samostalnim inicijativama i „spas“ očekuju od države, smatrajući, baš kao i u socijalističko vreme, da je njen osnovni zadatak „briga o čoveku“. „Ova država dobrim delom nastavlja tu tradiciju. Hapse se, i to uz ogroman publicitet, poslovni ljudi, a biračko telo te akcije oduševljeno pozdravlja. Ti nišči duhom birači zaboravljaju da nema nikog drugog ko bi mogao da ih zaposli i da im osigura povećavanje bednih dohodaka osim tih „tajkuna“ i s njima povezanih sitnijih privrednika“, kaže Madžar.
Današnja štednja koja nas stavlja pred slične izazove kroz koje su prošle Portugalija, Španija i Grčka, nije pitanje nepravednog nametanja ovakvog ekonomskog izbora već činjenice da smo se u samoupravnom socijalizmu, koristeći obilne prilive stranih sredstava, navikli na potrošnju koja je daleko iznad naših stvarnih mogućnosti, upozorava ovaj ekonomista.
Sve do izbijanja krize takav trend je nastavljen i zahvaljujući prilivima od privatizacije nekadašnjih najboljih socijalističkih preduzeća.
Ukratko, smatra profesor Madžar, muka Srbije je autohtona, njen izvor nije u uvođenju neoliberalnog koncepta, već u njegovom odsustvu. „Srbija je onoliko liberalna država koliko je Albanija Envera Hodže bila demokratska. U socijalizmu je država bila sve i svja, ali ni danas nije mnogo manje moćna. Subvencije, preraspodele dohotka, zabrane i selektivno davane dozvole, glomazna, skupa i troma administracija, manipulisanje sudskim postupcima… sve je to čini nezdravo moćnom… Možemo li se nadati da će red u privredi zavesti onaj koji je glavni protagonista nereda?“
Kasno Mirko na megdan stiže
Za profesora Stojana Dabića, bankarskog stručnjaka i dugogodišnjeg direktora Invest banke (nekadašnje najveće srpske banke koja je sa ostalima otišla u još neokončani stečaj), ključna reč za objašnjenje onoga u čemu smo se našli je -„nekritičko prihvatanje“ – zakona i rešenja uglavnom iz Evropske unije, a koji se kod nas zbog nekompatibilnosti sa okruženjem teško primenjuju.
Period od 2000. godine do danas je karakterističan po rasprodaji i potrošnji najvećeg dela prodate imovine stvorene u periodu posle 1946. godine. „Nesporna je činjenica da svojim potomcima nećemo ostaviti skoro ništa od onog što je nasleđeno od prethodnih generacija. Umesto uvećane imovine ostavićemo im enormno visok obim duga koji je korišćen ne za razvoj privrede već najvećim delom za pokriće opšte i zajedničke potrošnje. Proteklih 27 godina je karakteristično po nestanku dve Jugoslavije, po gašenju domaćeg razvojnog bankarstva i po gašenju dela privrede koji se bavio stvaranjem nove vrednosti.“
„Likvidacijom domaćih banaka 2002. godine, tržište finansijskih usluga je prepušteno bankama sa inostranim vlasnicima. Gašenje i rasprodaju velikih firmi nije bilo moguće do kraja izvršiti uz postojanje generatora njihovog razvoja u licu četiri velike banke. Za završetak zamišljenog projekta rasprodaje, pod nazivom privatizacije, najboljih preduzeća zavodi se stečaj nad ove četiri banke koje su pokrivale preko 80% preduzeća značajnih za razvoj privrede Srbije i koje su posedovale oko 75% ukupnih poslovnih jedinica banaka Srbije. Ovaj potez u istoriji svetskog bankarstva nije zabeležen a svetskim autoritetima iz oblasti bankarstva i finansijskog tržišta je ostao nerazumljiv“, kaže Dabić.
U svojoj analizi finansijskog upravljanja u Srbiji i Jugoslaviji, profesor Dabić iznosi tezu da je u periodu od 1862. godine (od kneza Mihaila Obrenovića) do 2000., bez obzira na društveno ekonomsko uređenje, država bila opredeljena da uz pomoć snažne domaće finansijske institucije, stručno i kadrovski opremljene, podrži dugoročne ciljeve privrednog rasta.
„Sasvim je sigurno da današnji budžetski deficit ne može biti rešen samo merama štednje kroz smanjenje zaposlenih i drugih davanja, jer je učešće ušteda stvorenih na ovaj način znatno ispod budžetskog deficita. Trajno rešenje budžetskog deficita je moguće ostvariti, pored mera štednje, jedino povećanjem privredne aktivnosti koja će generisati i veće budžetske prihode“, smatra dr Dabić.
Postojeće banke ne raspolažu kadrovima osposobljenim za praćenje razvojnih programa jer su oni uglavnom obučeni za odobravanje kratkoročnih kredita koji nose najveću dobit. Takav cilj privatnih banaka nije sporan, ali ih zbog tako definisane poslovne politike čini nepodesnim za finansiranje razvoja.
Intervencije vlade, da kreditima za likvidnost pomogne preduzećima tokom krize, nisu zamena za nepostojeću snažnu državnu banku koja bi pratila dugoročne privredne projekte. Kad je bivša vlada 2008. konačno odlučila da reaguje na ovakvu anomaliju, lansirana je ideja o stvaranju razvojne banke. Ideja je prihvaćena među privrednicima, ali je u stručnoj javnosti izazvala kontraverze zbog podozrivosti prema mogućnosti da država, koja se pokazala lošim gazdom mnogih komercijalnih banaka, i na ovom specifičnom bankarskom zadatku zakaže.
Na kraju je, čini se bez ozbiljne namere, i objektivnih finansijskih mogućnosti da to sprovede, vlada bivšeg srpskog premijera Mirka Cvetkovića pripremila zakon o razvojnoj banci Srbije, neposredno pred izbore, a on naravno nikada nije primenjen.
Polaznici resavske škole
Da li smo danas ipak bliži kapitalizmu nego što smo to bili u vreme naše verzije socijalizma sa tržišnim elementima, ili smo samo lošiji na drugačiji način a jednako daleko od tržišne privrede?
„Ukoliko se pod kapitalizmom podrazumevaju tržišna ekonomija i demokratske slobode, tada bi se moglo reći da smo tu negde, bar u opsenarskom smislu“, kaže ekonomista Kosta Josifidis. „Sudbina malih država je imitatorsko prepisivačka, pa se i tu improvizatorski snalazimo. Tržište je zavladalo u svom sirovom i surovom obliku, više nalik na kasno 19-vekovnu i rano 20-vekovnu formu nedefinisanosti odnosa slobodne i ograničene konkurencije, nepostojanja adekvatnog socijalnog dijaloga na relaciji kapitala i rada, države takođe.“
„Ogroman institucionalni vakuum između prethodnog i predstojećeg normativnog okvira omogućio je procesualnu raspojasanost i raskalašnost kapitalske i političke nomenklature, iz čega je rad izašao kao gubitnik, sa visokim stepenima fleksibilizacije i neizvesnosti, masovne nezaposlenosti i besperspektivnosti. Sve se izmešalo i kreiralo neki želatinasto-pihtijasti sistemski gemišt“, kaže Josifidis. „Ključni problem je dakle, institucionalni deficit, na svim nivoima. Otuda je strategija ka evropskim integracijama odgovarajuća, bar u kontekstu prepisivanja načina funkcionisanja i operacionalizovanja društva i ekonomije u svim segmentima koji impliciraju integrisanost u širi institucionalni okvir.
Taj višegeneracijski posao, koji i dalje izmiče nekim istočnoevropskim državama poput Rumunije i Bugarske, suočenih sa egzodusom svog stanovništva u druge zemlje, čeka i Srbiju ako ne uspe da krene u smeru (nekog) kapitalističkog modela, atraktivnog za o(p)stanak populacije na ovim prostorima. Ako ga ne nađe, u Srbiji će se nastaviti demografski pad i emigrantski cunami, što svaki dalji trud u ispravljanju sistema čini besmislenim, smatra Josifidis.
Na levoj sceni Srbije, Hrvatske i Slovenije već dve godine se intenzivno vode rasprave iz sasvim drugačijeg ugla: polazišna tačka je da bivše socijalističke zemlje nisu ponavljači tranzicije samo zašto što prave greške ili ih vode korumpirani političari, već su one takve kakve su, već na svome odredištu, a ono je na periferiji evropskog kapitalizma i predstavlja logičko ishodište mehanizma koji je u srcu funkcionisanja neoliberalnog modela koji funkcioniše otprilike ovako: privatizacija privrede, deregulacije tržišta i pretvaranje svega pa i ljudi u potrošna dobra, uslovili su drastičnu polarizaciju društva, a napori zemalja u regionu da privuku strane investitore i obezbede podsticajnu poslovnu klimu proizveli su trku ka dnu u nadnicama.
Jedan od aktera ove debate koja se u Sloveniji zahuktala povodom zahteva Evropske komisije prema Sloveniji, da privatizuje svoju ’srebrninu’ i smanji i korporativizuje državni sektor (kao uostalom i Srbija), jeste i jedan od najcenjenijih jugoslovenskih i slovenačkih ekonomista, oštar kritičar socijalističkog sistema a sada i EU i neoliberalizma – Jože Mencinger, pisac i potpisnik peticije protiv prodaje Telekoma Slovenije i drugih slovenačkih preduzeća.
Ni ovaj diskurs ni ta tema nisu novi, samo su 70-tih godina prošlog veka bili tipični za Latinsku Ameriku u vezi sa čijim posrtanjem su se tada vodile diskusije o ulozi kapitalističkog centra u „razvoju nerazvijenosti“ trećeg sveta, kaže profesor Jurij Bajec stručnjak za uporedne privredne sisteme, koji je o ovoj, tada hit temi među intelektualcima, napisao knjigu.
Nova kriza ne samo da je navela neke mejnstrim ekonomiste da oduvaju prašinu sa Marksove zaostavštine, ili da s njom koketiraju, nego je u prvi plan stavila i ideje Roze Luksemburg, klasika u proučavanju akumulacije kapitala. „Suštinska analiza globalnih procesa kapitalizma u centru i na periferiji nije moguća bez primene kategorija političke ekonomije i Marksovog metoda ekonomske analize. Neoklasična analiza koliko god bila rigorozna, jednostavno ne može da bude instrumentarijum proučavanja društveno ekonomskih procesa i logike kapital odnosa u njegovoj savremenoj fazi, uloge države i načina funkcionisanja tržišta, međusobnih odnosa elita i „ostalih“, poslodavaca i zaposlenih, domaćeg i inostranog kapitala, kaže Bajec.
Ako na sebe pogledamo iz ugla zemlje na periferiji evropskog kapitalizma, pomno praćenje sudbine Sirize itekako ima smisla. Jedno od dva ključna pitanja rasprave o mogućnostima „demokratskog socijalizma“ je pitanje da li se on može ostvarivati samo u jednoj zemlji ili je za ostvarenje tog cilja potrebna internacionalizacija, a drugo „šta su alternativne politike?“, gde je levica, zbog nedostatka ideja i gubila izbore i pomerala se poslednjih decenija ka centru.
Na najavu Sirize da će izaći sa novim ekonomskim modelom a sa evropskim poveriocima razgovarati o restrukturiranju svog duga, već smo čuli domaći odgovor – Srbija je „po svojoj veri u težak rad, u teške strukturne reforme, promenu naših navika, naše svesti, i teško i mukotrpno ozdravljenje naše privrede“ bliža Nemcima, Austrijancima ili skandinavskim narodima nego „braći i prijateljima u južnoj Evropi“.
broj 114, februar 2015.