„Kada čuju da se bavim medom, mnogi kažu – pa to je divno! Jeste, ali i veoma zahtevno kada iz grada treba da sarađujete sa oko 2.500 pčelara. Ipak, uz dobru volju i organizaciju sve se može“, kaže Marina Milović, mlada Beograđanka koja se bavi proizvodnjom i distribucijom meda i čije preduzeće „Maja promet“ je među malobrojnim izvoznicima ovog proizvoda na svetsko tržište.
Marina Milović je studirala u inostranstvu, prvo radno iskustvo sticala u finansijskom konsaltingu i već više od decenije iznenađuje ljude kada na pitanje čime se bavi, umesto očekivanog odgovora da su to finansije ili marketing, kaže: poljoprivredom. Tačnije proizvodnjom pčelinjih proizvoda u kompaniji „Maja promet“, koja se donedavno odvijala u Beogradu, dok prošle godine nije završen novi proizvodni pogon od oko 700 kvadrata u Šimanovcima. „Ne mogu da kažem da je lako, naprotiv, veoma je zahtevno kada iz grada treba da sarađujete sa oko 2.500 pčelara, ali uz dobru volju i organizaciju sve se može“, ističe ova mlada Beograđanka koja je, i pored drugih mogućnosti, odlučila da nastavi porodični posao koji je započeo njen otac još 1991. godine. „Od detinjstva sam gledala za porodičnim stolom kako se donose poslovne odluke, šta znači rizikovati, kako nastaviti kada se desi promašaj. Mnogo puta smo kao porodica bili u situaciji da moramo da štedimo jer nema dovoljno novca, jer se čeka da se vrati neko ulaganje, pa nema ni letovanja ni zimovanja. Za mene je to normalno i zato se ne libim da donesem teške poslovne odluke. To je cena kada želite da sami sebi budete poslodavac“, glasi kratak kurs iz preduzetništva zasnovan na dugogodišnjem ličnom iskustvu.
„Kada čuju da se bavim medom, mnogi kažu – pa to je divno! Ali ovaj posao nije baš tako sladak, niti stižem mnogo da uživam u našim proizvodima od obaveza koje imam“, smeje se naša sagovornica, dok opisuje kako izgleda njena svakodnevnica. „Na listi odabranih dobavljača je oko 2.500 pčelara, od kojih sa nekima sarađujemo već dve decenije. Med se doprema u buradima, u sirovom stanju, što znači da je kristalisan i da sadrži ostatke voska i druge materije koje treba otkloniti. Prvo vršimo zdravstvenu, a zatim kontrolu kvaliteta i kategorizaciju, jer med može da varira po boji, ukusu, vlažnosti… Naš zadatak je da od toga napravimo proizvod koji će ispunjavati sve propisane standarde, jer za potrošača je naša kompanija ta koja garantuje kvalitet svih proizvoda koje distribuiramo na tržište“.
Radimo ono u čemu smo najbolji
To za oko 600 tona pčelinjih proizvoda, koliko je ovo preduzeće plasiralo na tržište prošle godine, znači sledeće: „Med, da bi bio zdravstveno bezbedan, ne sme da sadrži antibiotike, teške metale, rezidue pesticida, alge i lišajeve, a kvalitet se meri prema tome koliko sadrži šećera, pčelinjih enzima, vode…Od sledeće godine u Srbiji će verovatno početi da važe pravilnici EU koji su veoma strogi i zahtevni, a koje mi već primenjujemo u našem poslovanju i imamo identifikacionu oznaku koja to potvrđuje na evropskom tržištu, što zahteva izuzetno visok nivo odgovornosti u celokupnom proizvodnom lancu“, ističe Milović.
Kompanija „Maja promet“ nema sopstvene maloprodajne objekte, već trguje na veliko sa industrijskim potrošačima i trgovinskim lancima, jer je njena poslovna filozofija da svako treba da radi ono u čemu je najbolji. „Pčela proizvodi med o čemu se staraju pčelari, mi taj med kupujemo, prerađujemo, pakujemo i preprodajemo dalje. Jedno vreme smo se bavili i proizvodnjom kozmetike i dijetetskih proizvoda na bazi pčelinjih proizvoda, ali to zahteva dodatnu i drugačiju vrstu angažmana i nije nam se pokazalo kao isplativo, pa smo se u potpunosti fokusirali na ono u čemu smo najbolji. Radimo sa konditorima, izvozimo med u buradima kao sirovinu drugim proizvođačima poput nas u regionu, prodajemo komercijalna pakovanja za ličnu upotrebu, za hotele…Izvozimo i industrijski med, koji je podjednako kvalitetan kao i med u maloprodaji, samo što je pravljen od bilja na čiji ukus krajnji potrošač nije navikao – na primer, med od suncokreta ili od uljane repice, a koji se koriste u daljoj proizvodnji keksa i kolača“.
Na pitanje da li je teško plasirati ovdašnji med na tržište Evropske unije, naša sagovornica kaže da iako se njegov kvalitet visoko vrednuje, mnogo ga je lakše prodati kao sirovinu nego kao gotov proizvod, „jer svi bi da kupe što bolji kvalitet za što manje novca“. Potražnja za medom je konstantna, a prošle godine je prevazišla ponudu, „jer zbog izuzetno nepovoljnih vremenskih prilika u Srbiji i šteta koje su pretrpeli pčelari, nismo bili u mogućnosti da ispunimo planove i deo toga smo morali da odložimo za ovu godinu“. Kada je reč o administrativnim procedurama za ulazak na inostrano tržište, dobijanje dozvola se odvija veoma sporo. „Komunikacija sa birokratijom nigde nije lagodna, uvek se nekako ispostavi da najveći deo posla padne na preduzetnika a ne na administraciju“, priča kroz smeh naša sagovornica, „ali kada jednom uspete da uđete na neko tržište, posle je već lakše“.
Izvozi samo nekoliko firmi
Sa druge strane, dodaje, nije lako ni organizovati pčelare oko zajedničkog interesa, kroz poslovna udruženja kao što su klasteri. „Prepreka za takve inicijative je i regulativa i mada se taj proces sporo odvija, ipak su primetni neki pomaci. Recimo, u poslednje vreme daleko efikasnije sarađujemo sa Upravom za veterinu, primetno je da bolje razumeju šta nam je potrebno i žele da nam izađu u susret. Ali sistem je tako napravljen da je jako teško pokrenuti stvari i kad postoji dobra volja nadležnih. U našoj delatnosti ima raznih inicijativa, imamo Udruženje za privredno pčelarstvo, tesno sarađujemo sa Udruženjem pčelara i drugim asocijacijama, pokušavamo i dalje da napravimo klaster uprkos neuspehu koji smo doživeli pre sedam godina sa istom idejom“.
U Srbiji se preradom meda bavi 12 preduzeća, a samo trećina ima izvozne dozvole, pa tako devizni priliv koji je prošle godine iznosio oko 20 miliona evra, praktično obezbeđuju tri do četiri firme. Procenjuje se da je iskorišćeno svega oko 30% potencijala ove industrije, kaže Milović, što je šteta i sa stanovišta zapošljavanja, budući da je proizvodnja meda delatnost koja može da obezbedi veliki broj radnih mesta. Naša sagovornica najavljuje da im je sledeći cilj ulazak u primarnu proizvodnju, koja zahteva kapacitete od 500 do 2.000 košnica i ulaganja od 250.000 do 300.000 evra, što je investicija o kojoj mogu da razmišljaju tek pošto su završili novi proizvodni pogon u Šimanovcima.
U pogledu mogućih inovacija u proizvodnji, Milović ističe saradnju sa fakultetima i naučnim institutima, ali i činjenicu da je proizvodnja meda jedna od onih industrija u kojoj je tradicionalan način spravljanja proizvoda ključan za kvalitet. Stoga se prostor za inovacije sve češće traži u pravljenju ekskluzivnog meda od novih, egzotičnih biljaka, poput „Manuka honey“ u Australiji. „Med od manuke nije boljeg kvaliteta od našeg bagremovog meda. Razlika je u aromi“, objašnjava naša sagovornica, „ali je zahvaljujući dobro osmišljenoj promociji među potrošačima uspeo da postigne visoku cenu na tržištu“.
M.R. i Z.Ž.