Biće ovde reči o poimanju nauke u dva grada – jedan je Beograd, a drugi je Trst. Prvi je osam i po puta veći od drugoga. Trst koji pamtimo po danas nepostojećem „buvljaku“ na Ponte Rosso, ima jedan od najznačajnijih centara za obuku naučnika iz tzv. Trećeg sveta. Mnogi naši naučni istraživači prošli su kroz njega i ostavili svoj doprinos nauci i gradu koji u svetu znači znatno više nego znatno veći Beograd. Centar za teorijsku fiziku u Trstu nosi ime Abdus Salama, pakistanskog naučnika koji je u njemu stekao Nobelovu nagradu. Drugi lokalni nosilac Nobelove nagrade je Karlo Rubia, koji je inicirao gradnju sinhrotrona i bio njegov direktor. Astrofizičarka Margareta Hak, žestoka propagatorka nauke među mladima, bila je jedna od nauglednijih naučnica u svom domenu. Spisak bi mogao biti impozantan, ali nabrajanje veličina nije cilj, nego pokušaj da se ilustruje kako se nauka praktikuje i zasluženo ceni.
Lokalni tršćanski dnevni list „Il Piccolo“ objavio je 5. maja kako je u konkurenciji 672 projekta internacionalne i interdisciplinarne naučne saradnje prijavljenih za finasiranje od strane Human Frontiers Science Program, u kvotu za odobravanje finansija ušlo samo 25. Prvo mesto pripalo je projektu Analogni procesi osnove ljudskog govora koji su podneli SISSA (Scuola Internazionale Superiore di Studi) iz Trsta, ENS (École Normale Supérieur) iz Pariza i lingvistička ekipa sa Univerziteta u Tel Avivu. Bar koliko i milionski iznos „granta“ koji su dobili važno je uočiti da je međunarodna konkurencija i selekcija u nauci toliko žestoka da od prijavljenih projekata novac za realizaciju dobije približno 5 odsto!
Gotovo u isto vreme Sindikat nauke Srbije vodi bitku protiv resornog ministra kako bi „oko 50 instituta u Srbiji sa 3.000 naučnika dobilo institucionalno finansiranje, a ne da plate zarađuju isključivo preko konkursa za projekte“. Dakako da su dobili podršku. Vlada je stornirala konkurse, vratila na dosadašnji način finansiranja naučnih instituta, odnosno projekata, a ministar ponudio ostavku. Izjave predsednika SANU i rektora Beogradskog univerziteta koji smatraju da odluka o poništavanju konkursa „nije dobra za kompetitivnost srpske nauke“ ima veću stručnu i manje političkim razlozima obojenu težinu od drugih izjava, bilo da su u prilog ili protiv odluke valde.
Što se zaposlenih u naučnim institucijama tiče 11.000 njih (postoji istina i neoficijelni podatak o 18.000) samo po olakim i nedomišljenim ocenama mogu biti označeni kao prekobrojni. U vreme kada nauka predstavlja inicijalnu snagu industrije i napretka uopšte kvantitativno merenje je besmislica. Trst, koji ima 205.000 stanovnika ima 8.975 naučnih istraživača, samo za 19 odsto manje nego 34 puta brojnija Srbija. Trst pritom nije na prvom mestu po koncentraciji naučnih istraživača ni u Italiji, a kamoli u Evropi. Problem, dakle, nije u broju nego u kvalitetu, odnosno onome šta oni produkuju.
Odluka za koju su se sindikalci borili – male ali sigurne plate – porazna je jer svedoči da u značajnom delu srpske nauke prevladava činovnički duh. Duh onih kojima nije mesto u nauci i zato najvredniji odlaze, tražeći sredine u kojima mogu svojim znanjem i nabojem da ostvare naučno priznanje, dostojnu platu i uspeh. Većina istraživanja zašto stručni mladi ljudi iz zemalja sa začelja razvoja odlaze u razvijene zemlje pokazuje da je na prvom mestu mogućnost stručnog usavršavanja i napredovanja, a da materijalni razlozi dolaze tek kasnije. To ni slučajno ne znači da bi smanjenje ličnih prihoda naučnim istraživačima ili njihovo raspinjanje na krst siromaštva povećalo njihovu produktivnost, kao što ne bi ni povećanje plata činovnicima stvorilo od njih naučnike. Konkursi za posao i afirmaciju najbolji su do sada izmišljeni način za unapređenje kvaliteta, pa i naučnog.
Mnogo se mudruje oko položaja nauke u Srbiji. Podatak da je Institut Mihajlo Pupin svojedobno imao 1.300 saradnika, a danas, kako na njihovom sjatu piše, 250 – dokaz je sunovrata. Četiri godine posle osnivanja iz tog instituta izašla je svetski važna informacija o konstruisanju elektronske ruke, prvencu robotike kod nas. Kostruisao ju je tim sa Rajkom Tomovićem na čelu. Principi taktilne regulacije ruke bili su rešenje na najvišem nivou robotike tog vremena. Tim i ostalim rešenjima Rajko Tomović je zaslužio titulu akademika, AVNOJ-evu nagradu i masu priznanja u svetu. Pregledao sam spisak angažmana ovog, nesumnjivo najznačajnijeg našeg instituta tehničkih nauka. Ima i danas projekata koji se izvode i u Srbiji i u svetu, ali je teško uočiti nešto što bi bilo makar blizu onome što su timovi Rajka Tomovića i Miomira Vukobratovića stvarali.
Problem nije nerad, odsustvo talenata ili loša organizacija. Problem je nepostojanje potrebe domaće industrije i zajednice za rešenjima koja unapređuju proizvodnju i društvene odnose. Mi smo postali mala i siromašna sredina ne samo po finansijskoj moći nego i po ambicijama. Ekonomija se zasniva na sve većem stepenu zavisnosti i aplikacija rešenja koja nameću strane moćne kompanije. Njihovo prisustvo je važno i neizbežno, ali je problem u intektualnoj inferiornosti naše strane i atmosferi nepoštovanja sopstvene pameti. Sa tribine Centra za promociju nauke, 6. maja, u naslove novina je isticano kako je ministar izviždan, ali je gotovo prenebregnuto da je predstavnica Zajednice instituta Srbije dobila aplauze kada je govorila „o onima koji misle da se mogu provući kroz sitem na osnovu lažnih veza i po principu ja-tebi-ti-meni“.
Naša je situacija takva da najveće stručne uspehe postižu mladi (matematičari, fizičari, pravnici…) da bi kad odrastu otišli negde u svet da praktikuju to znanje. Skandal sa mladim matematičarima koji su početkom godine na olimpijadi znanja osvojili 3 zlatne, 1 srebrnu i 2 bronzane medalje, za koje nije bilo mesta na balkonu skupštine Beograda gde su trijumfovali vaterpolisti osvajači evropskog prvenstva – demonstracija je odnosa prema znanju i budućnosti – jer mladi nju grade. Talenata smo imali još od kad su dvojica najznačajnijih matematičara, Mihajlo Petrović i Dragoslav Mitrinović, išli u školu. Nesposobnost da se oceni njihova vrednost za budućnost zemlje je porazna i uvredljiva. Pomenuti vaterpolisti koji su osvojili evropsko prvenstvo dobili su po 20.000 evra svaki. Mladi matematičari su od sunarodnika iz dijaspore dobili svaki po 100 evra i sedam dana besplatnog boravka u Sokobanji.
Od 1. januara ove godine postoji Fond za mlade talente, koji tek treba da sakupi novac i pokaže koga će i kako finansirati. Karakteristična je izjava direktora Matematičke gimnazije, Srđana Ognjanovića, da im je najveći problem pronalaženje sredstava da pošalju talente na međunarodna takmičenja, a kad su tamo brige nema – medalje će osvojiti.
Vratimo se paraleli sa Trstom. Ceo svet je obišla vest da je papa Francisko dobio prestižnu nagradu Karlo Veliki za zasluge poticanja integracija u Evropi. Istu tu nagradu, ali za mlade, dobio je projekat InteGrate – grupe studenata iz Trsta, pripadnika studentske asocijacije AIESEC, koja ima svoje podružnice i u studentskim centrima u Srbiji. Papa je nagradu učinio još prestižnijom, a studenti su svojim projektom ukazali i obrazložili kako je moguće ovladati akutnim procesom migracija i pritom očuvati dostojanstvo migranata, dati im stručno znanje i osposobiti ih da se vrate u svoju zemlju i izgrade bolju budućnost kada za to bude uslova. Najnovije ispitivanje javnog mnenja u EU (Demos & Pi) pokazuje da mlada generacija (do 24 godine starosti) u trostruko većem procentu nego generacija njenih roditelja (55 – 64 godine) veruje u budućnost jedinstvene Evrope i nema straha od imigranata.
Vratio bih se nauci i njenom statusu u Trstu. Danas već i političari iz Rima vole da se pred stranim gostima prse naučnim dostignućima u tom malom gradu na istočnoj periferiji Italije. U njemu postoji tradicija da naučnici sa Univerziteta i iz Međunarodnog naučnog centra popularišu svoju struku među učenicima srednjih škola. Postoji i stalna popularna izložba naučnih otkrića. Novinu je nedavno unela jedna grupa profesora iz departmana humanističkih nauka Univerziteta, odlučivši da svoje znanje predstavi radnicima. Izbor je pao na metaluršku firmu Modulblok i shodno tome svoj projekat su nazvali Modul-life. Firma ukupno broji 120 zaposlenih u direkciji i radničkom pogonu. Računali su da počnu u nadi da će čak možda 20 pretežno službenika pristati da sluša njihova predavanja o literaturi, istoriji, pedagogiji, pozorištu i filozofiji. U direkciji firme od 35 zaposlenih 30 je došlo da prati predavanja a pridružilo im se i 40 „plavih bluza“. Valja napomenuti da su predavanja održavana posle radnog vremena, dakle bez ikakvih umanjenja radnih obaveza. Jedina „korupcija“ je čaša vina svakom slušaocu, jer to je gotovo obaveza italijanskih susreta i rasprava. „Podcenjujemo želju za znanjem, svrstavajući osobe prema nivou obazovanja i interesovanjima“ – kaže Mateo Kornakia, neformalni vođa projekta.
Poenta ove paralele odnosa prema znanju i nauci mogla bi biti da se nauka mora živeti, mora imati uzajamnu komunikacju sa sopstvenom sredinom i svetom, ne može biti transplatirana voljom bilo novca, bilo politike, iako neizbežno podleže i jednom i drugom. Tamo gde ne funkcioniše ne postoji samo jedan krivac. Kriva je sredina, ali i oni koji nauku svode na kancelarije i izolaciju. Zatvaranje pred svetom je najpouzdaniji indikator sumnjivog kvaliteta, svega pa i nauke. Teško je verovati da su mogući značajni stručni uspesi u sredini gde univerzitetsko obrazovanje potresaju skandali sa masovnim kupovinama diploma i titula. Devetogodišnje otezanje suđenja u kragujevačkoj aferi „Indeks“ za kupovinu diploma pokazuje da ne postoji želja zajednice da brani nauku i znanje od agresije na njih.