Istraživanja na najrazvijenijim tržištima pokazuju da je sve više malih i srednjih preduzeća koja ne žele da postanu velika, odnosno da kvalitet sopstvenog života i dobrobit zajednice žrtvuju zbog rasta „po svaku cenu“. Mada je za preovlađujujuću ekonomsku teoriju odricanje od rasta u najmanju ruku jeres, ima i onih među njima koji tvrde da je povećanje kvaliteta života, a ne profita, jedina ulaznica da se doživi budućnost.
Jedna od popularnijih pošalica sa ovih prostora je ona o ribaru sa nekog dalmatinskog ostrva, koji svaki dan ulovi dovoljno ribe da prehrani porodicu i uveče, uz bevandu, uživa sa prijateljima. Onda mu preduzetni nemački turista počne da objašnjava kako bi mogao malo duže da ribari, višak ribe proda i nabavi bolji štap, pa onda bolji čamac, pa da uloži i u preradu ribe i zahvaljujući tome, mirno i bez brige za egzistenciju, da peca i uživa u večernjim druženjima sa prijateljima. „Ali ja to već radim“, odgovorio je ribar, i tako nehotice dao definiciju novog ekonomskog pristupa: odbijanja da se poslovanje razvija i širi po svaku cenu.
S takvom poslovnom filozofijom susreli su se i konsultanti Dag i Poli Vajt, kada su anketirali stotinak svojih klijenata, vlasnika malih i srednjih preduzeća o tome kako su razvijali svoj posao i šta još žele da postignu u svojoj branši. Primetili su, međutim, da je značajan broj anketiranih odgovorio da ne želi da njihove firme rastu. „Jedan od njih, vlasnik preduzeća za proizvodnju betona koji na godišnjem nivou ima prihod od oko dva miliona dolara, objasnio je da je sasvim zadovoljan trenutnom situacijom, zato što odlično zarađuje, a u isto vreme može da se posveti svojoj porodici, putovanjima i brojnim hobijima”, navode Vajtovi u svojoj knjizi „Prepustite se rastu“, i sami iznenađeni koliko poslovnih ljudi ne želi da uradi upravo ono što naslov sugeriše.
Osim što su zadovoljni načinom života koji im je obezbedilo njihovo poslovanje, sagovornici Vajtovih su kao razloge zašto ne žele da postanu preveliki naveli da to povlači i daleko više administracije oko vođenja posla, kao i neminovnost da se u jednom momentu odlučivanje prepusti širem krugu ljudi.
Boljitak umesto rasta
Mnogi privrednici su, kroz sopstveno iskustvo, osetili posledice prebrzog ili nedovoljno promišljenog širenja posla. Stručnjak za internet marketing i povremeni kolumnista Forbs-a i Wall Street Journal-a Sudžan Patel, upozorava na brojne zamke rasta „po svaku cenu”. Tada se, podseća, širi klijentska baza bez odgovarajuće logistike koja bi podržala povećanu tražnju, žuri se sa plasmanom novog proizvoda bez odgovarajuće pripreme za osvajanje kupaca, angažuje se veći broj radnika ili preveliki proizvodni kapaciteti, ili se izlazi na nova tržišta bez osmišljene „ulazne strategije“.
Patel kao ilustraciju navodi i slučaj kompanije „Crumbs Bake Shop“, koja je pre pet godina tržištu ponudila stari specijalitet na novi način: otvorila je niz poslastičarnica specijalizovanih za kremaste kolače (kapkejkove), i tako pokrenula pravo ludilo za ovom poslasticom. Na njihovu žalost, vrednost akcija od 13 dolara, koliko su investitori za njih plaćali po izlasku na berzu 2011. godine, sunovratila se na današnjih 0,009 dolara po akciji. Patel zaključuje da su upali u klasičnu zamku prebrzog rasta – ulagali su u ljudstvo i otvarali radnje širom SAD, oslanjajući se na na samo jedan i to prilično skup proizvod, koji se ne kupuje svakodnevno i, da situacija bude još gora, ubrzo je izašao iz mode.
Kompanija „Crumbs Bake Shop“ imala je želju da raste, ali ju je to i uništilo. S druge strane, sve više firmi odbija svaku pomisao o proširenju poslovanja. Institut za ekološko-ekonomska istraživanja IOW iz Berlina nedavno je objavio istraživanje pod nazivom „Pioniri ekonomije post-rasta“, gde navodi primere 11 kompanija koje su se odrekle klasičnih metoda osvajanja tržišta i borbe sa konkurencijom radi većeg tržišnog udela i profitabilnosti, u korist drugih principa: održivosti poslovanja, koristi za zajednicu ili očuvanja prirodnih resursa.
Iskustva učesnika, prikazana u studiji, dokazuju da je poslovni uspeh moguć i bez fokusa na rast. Bilo da se radi o tekstilnoj kompaniji „CKS“, proizvođačima nameštaja „Mobelmacher“ ili pivnici “Leutkircher Traditionsbrauere”, svima je zajedničko da posluju u Nemačkoj, u pitanju su porodične ili firme u kojima rade bliski prijatelji, sirovine za proizvodnju nabavljaju na lokalu ili u regionu, radnu snagu regrutuju iz neposrednog komšiluka, a robu i usluge nude po nešto višim cenama, što kupcima ne smeta jer smatraju da kupovinom baš tih proizvoda pomažu svojoj zajednici da opstane. U isto vreme, sve pomenute kompanije vode računa ne samo o ljudima u neposrednoj okolini, već i o tome da ne zagađuju prirodu, pa svaki od ovih pogona ima solarne panele, prečistače za upotrebljenu vodu ili pogone za reciklažu otpada.
Istraživanje IOW pokazalo je da njihov biznis model nije ništa manje održiv u odnosu na „klasična“ MSP, sa tom ključnom razlikom da ni jednoj od 11 kompanija sa kojima su njihovi istraživači razgovarali rast poslovanja nije među prioritetima. Jedan od razloga navodi (ranije) veoma traženi menadžer Rajner Engler: on je odlučio da će radije da živi od vođenja male firme za ekološko baštovanstvo, nego da ponovo doživi ozbiljne zdravstvene tegobe sa kakvima se suočio zbog stresa na prethodnom poslu. Zato ne želi ni da razmišlja o rastu poslovanja. S druge strane, vlasnici pivara i pogona za proizvodnju drvenog nameštaja su shvatili da bi usmeravanje poslovanja ka rastu značilo okretanje jeftinijim sirovinama i radnoj snazi, kao i ekološki neprihvatljivim praksama rada, uz preseljenje pogona, što bi u najmanju ruku „ubilo brend“ i uništilo poverenje njihovih kupaca.
Novi pogled na ekonomiju
Ono što 11 nemačkih kompanija živi u praksi, u domenu ekonomske teorije zastupaju zagovornici „post-rasta“, koncepta koji upozorava da beskonačan rast nije moguć u svetu ograničenih resursa. Ekonomista Tim Džekson se pozabavio tom temom 2009. godine za britansku Komisiju za održivi razvoj, a njegov izveštaj je kasnije pretočen u knjigu „Izgubljeno blagostanje“. Džekson podseća da se moderna ekonomija oslanja na rast kako bi sačuvala stabilnost. „Kada su vremena ’dobra’, takav stav se uopšte ne preispituje, ali kada se desi slom poput velike svetske ekonomske krize 2008., onda se pokaže da niko ne drži kormilo: političari upadaju u paniku, ne znajući kakve odluke treba da donesu da izvuku državu iz krize, kompanije se bore da opstanu kako znaju i umeju, a građani gube poslove i domove. U kasnijoj analizi posledica krize sve se dovodi u pitanje – osim rasta kao konačnog cilja svih mera, što je izgleda jeres za ekonomiste”, piše Džekson i upozorava da živimo u svetu ophrvanom prevelikim razlikama da bi se stabilnost obezbeđivala rastom.
„Globalni privredni rast pre krize nije ništa doneo milijardi ljudi koji žive od dnevnih prihoda, nedovoljnih da se u razvijenim zemljama kupi šoljica kafe, što proizvodi nezadovoljstvo i nestabilnost koja se prenosi s kraja na kraj sveta. U isto vreme i u razvijenom svetu, fokus na rast doveo je do gubitka radnih mesta i domova, koji će ponovo biti ugroženi kada se završi (a pri kraju je!) era jeftine nafte i drugih berzanskih roba“. Džekson gleda unapred, pa zaključuje da „kada zagađenje vode, vazduha i zemljišta dovede do borbe za preostale sačuvane prirodne resurse, onda ćemo dovesti u pitanje politiku ’rasta po svaku cenu’. A dok to pitanje dođe na red za debatu među ekonomistima, privreda na globalnom i nacionalnim nivoima već će se urušiti i vapiće za oporavkom. Alate za taj zadatak, međutim, nećemo naći tamo gde smo ga do sada tražili, u okretanju rastu, nego upravo obrnuto, u politikama poboljšanja kvaliteta života, a ne povećanja profita.“
Milica Rilak
decembar/januar 2016/17, broj 132/133