/ B&F Plus / Tekstilni otpad: Drugi život odbačenog tekstila
BiF Analize Čitajte B&F online

Tekstilni otpad: Drugi život odbačenog tekstila

This post has already been read 1605 times!

Kao što je tekstilna industrija posao vredan bilion dolara na globalnom nivou, tako i upravljanje tekstilnim otpadom u razvijenim zemljama generiše profit kompanijama a finansijsku podršku nevladinim i humanitarnim organizacijama, obezbeđuje hiljade radnih mesta i smanjuje količinu odbačene odeće i tkanina na deponijama. U Srbiji su prikupljanje i prerada tekstilnog otpada na simboličnom nivou, regulativa je nedorečena a uspešne priče ne dolaze iz komercijalnog sektora, već iz socijalnog preduzetništva.

Kada se tačno završilo doba u kome je odeća nošena dok se ne izgustira, zatim prepuštana mlađoj braći i sestrama da bi, već potpuno neprimerena za oblačenje u kući i van nje, na kraju postala krpa za brisanje poda ili prašine? Taj prelomni trenutak bi mogla biti 2000. godina, sudeći prema američkoj statistici koja pokazuje da se tokom poslednjih dvadesetak godina u svetu udvostručila proizvodnja tekstila, ali i količina tekstilnog otpada, u koji, osim odeće, spada i obuća, posteljina, peškiri i slično. Ljudi danas u SAD kupuju 60% više komada garderobe nego ranije, ali i bacaju oko 40 kg tekstila godišnje po glavi stanovnika.

Životni vek „nošene“ odeće u ormarima širom sveta tako se rapidno skraćuje u korist izuzetno jeftine nove garderobe, što sve polako poprima obrise ekološke ali i socijalne katastrofe: pored prepunih deponija i spalionica, trka za profitom u tekstilnoj industriji podrazumeva i besomučno trošenje prirodnih resursa zbog rasta proizvodnje, uz stalno pogoršavanje uslova rada za zaposlene.

Više od sirovine

Tekstilni otpad je, srećom, izuzetno pogodan za razne oblike reciklaže – za početak, ogroman deo odbačene odeće može i dalje da se koristi u “second hand” obliku. Prema istraživanju organizacije Friend of the Earth, čak 40-50% otpadnog tekstila spada u ovu kategoriju, a ostatak može da se preradi u tkanine za čišćenje ili da se dodatno preradi u sirovinu za izradu zvučne ili toplotne izolacije.

Upravo na tom tragu je domaći projekat ReTex, osmišljen u „Ženskom centru Užice“, kao inovativni centar za prikupljanje i reciklažu tekstila. Prvo je formiran servis za prikupljanje, sortiranje i doniranje upotrebljiivog tekstila, a potom i radionica za proizvodnju galanterije od recikliranog tekstila. „Servis je u proteklih osam godina uspeo da prikupi 21.000 komada tekstila, i da sortira 60 tona za reciklažu, a njegove usluge koristi oko 280 socijalno ugroženih porodica, dok se u radionici izrađuju korporativni pokloni i suveniri od recikliranog tekstila. U zavisnosti od količine posla, angažujemo i do 11 radnica“, priča Marina Tucović iz „Ženskog centra Užice“, organizacije koja je među prvima u našoj zemlji rešila da se pozabavi pitanjem iskorišćavanja tekstilnog otpada na socijalno odgovoran i održiv način.

Procenjuje se da tekstilni otpad u Srbiji čini oko 5% komunalnog otpada, što znači da se otprilike godišnje baci oko 100 hiljada tona odeće, obuće i kućnog tekstila. Projekat ReTex upravo računa na to da i u našoj zemlji ima sasvim dovoljno tekstila kao sirovine, pa trenutno sprovodi kampanju radi prikupljanja novca za opremanje radionice za proizvodnju recikliranog vlakna, koje se koristi kao repromaterijal u industriji netkanog tekstila, odnosno raznih vrsta izolacije.

Marina Tucović je uverena da ne bi bilo teško plasirati reciklirano vlakno, imajući u vidu da se, kako kaže, „domaći proizvođači netkanog tekstila tom sirovinom snabdevaju iz uvoza, a pokazatelji na svetskom nivou ukazuju na to da sektor netkano-tehničkog tekstila beleži najbrži rast u toj industriji“. Napominje i da trenutno nijedno preduzeće u regionu ne proizvodi reciklirano tekstilno vlakno.

Kada birokratija mrsi konce

Ipak, najveća prepreka za efikasnije iskorišćavanje tekstilnog otpada u Srbiji svakako leži u neorganizovanom prikupljanju. Osim ReTexa, koji poseduje tri specijalizovana kontejnera na teritoriji Užica, u drugim lokalnim samoupravama ostavljeno je komunalnim preduzećima ili entuzijastima na volju da li će i kako sortirati tekstilni otpad. U Beogradu je taj zadatak na sebe preuzela „Gradska čistoća“, koja je u poslednje tri godine postavila 41 kontejner za tekstilni otpad, a na portalu ovog javno-komunalnog preduzeća može se saznati i da je spremno da proda prikupljene količine za pet dinara po kilogramu.

S druge strane, proizvođače tekstila dugo su mučile neprecizne definicije nekih od ključnih pojmova u Zakonu o upravljanju otpadom, pa su tako morali da sačekaju na izmene i dopune tog propisa, kako bi se napravila jasna razlika između nusproizvoda i otpada, od čega je zavisio i obim njihove obaveze odlaganja otpada.
Agencija Tanjug zabeležila je i da se ozbiljna rasprava na jednom od sastanaka u Privrednoj komori Srbije vodila oko toga da li se tekstilni otpad isključivo „predaje“ skladištaru ili recikleru (kako piše u zakonu), ili proizvođači i dalje mogu da ga „prodaju“. Na istom sastanku, nedoumicu oko toga ko plaća carinu ako tekstilni otpad nastane u procesu dorade ili oplemenjivanja za inostranu firmu, predstavnik Uprave carina je pokušao da reši tako što je poručio da je njima „svejedno ko će da plati“.

Kvalitet protiv noviteta

U našoj zemlji prikupljanje tekstilnog otpada tek treba da se zahukta, a u razvijenim državama odavno se razmišlja ne samo o promociji „second hand“ korišćenja i reciklaži, već polako preovladava stanovište da jedino što može da obuzda resursno neodrživu ekspanziju tekstilne industrije je promena u navikama kupaca.

Za sada, poznati tekstilni brendovi, poput H&M, investiraju u istraživanje i razvoj postupaka dobijanja kvalitetnijih vlakana iz recikliranog materijala, međutim, jasno je da su takvi brendovi pre deo problema nego rešenja, s obzirom na ogromne količine jeftine odeće koje nude potrošačima širom sveta.

Poznavaoci prilika danas se mahom slažu da je jedino što bi moglo da promeni trendove u proizvodnji tekstilnog otpada na globalnom nivou to da sama industrija investira u promociju kvaliteta i trajnosti odeće umesto „noviteta“. Računica organizacija za zaštitu životne sredine, inače, kaže da bi se „proizvodnja“ otpada usporila za 5% na globalnom nivou, a emisija ugljen-dioksida za oko 10%, kada bi se prosečan „životni vek“ odeće produžio za samo tri meseca.

U međuvremenu, očekuje se dalji rast industrije upravljanja tekstilnim otpadom na globalnom nivou. U SAD, recimo, oko 12 miliona tona takvog otpada se reciklira, što u isto vreme obezbeđuje radna mesta za oko 17 hiljada ljudi. Ukoliko se uzme u obzir da se radi o samo 15% raspoloživog otpada, odnosno da 85% odbačenog tekstila i dalje završava na deponijama, nije teško izračunati koliko još prostora ta industrija ima za širenje kapaciteta i povećanje zaposlenosti.

 

 

Milica Rilak

februar 2018, broj 146. 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close