/ B&F Plus / Italija će morati da napusti evrozonu?
BiF Analize Čitajte B&F online

Italija će morati da napusti evrozonu?

This post has already been read 820 times!

Zvanični Rim izgleda nije jedini koji razmišlja o tome da Italija mora da napusti evro i vrati svoju nacionalnu valutu, liru. Takvog mišljenja su i pojedini nemački i holandski ekonomisti, ali i neki od ranije vodećih ljudi MMF-a. Svi oni sada konstatuju kako Italija nije ni trebalo da uđe u evrozonu, ali ono što zvuči još ciničnije – ni da se slepo pridržava diktata o ostvarivanju budžetskog suficita po svaku cenu, koji nisu uvek poštovale druge članice EU, poput Nemačke i Francuske.

Malo koja evropska zemlja je u poslednje dve decenije doživela takvo ekonomsko zaostajanje kao Italija. Izuzetno loša privredna situacija, posebno nakon krize iz 2008. godine, prouzrokovala je teške socijalne i političke posledice, evroskepticizam i širenje tzv. populističkih stranaka – Pokreta pet zvezdica i Lige, piše Novi list u analizi kako je propala italijanska privreda.

Njihova koaliciona vlada je u sve većem sukobu s evropskim institucijama, naročito sa Evropskom komisijom. Sve češća su nagađanja da će Italija napustiti evrozonu. Tome u prilog ide i vest da je nedavno italijanski parlament predložio ministarstvu finansija izdavanje vrednosnih papira, koji bi mogli dobiti ulogu paralelne valute.

To bi, prema mišljenju dela tamošnjih ekonomista, Italiji olakšalo povratak na liru. Naime, u italijanskoj javnosti se sve više nameće uverenje da je napravila ogromnu grešku kada je 1999. prihvatila evro. Zagovornici takve teze tvrde da je evro nametnuo Italiji velika ograničenja koja su i dovela do ekonomskog zaostajanja zemlje. Protivnici, pak, naglašavaju da problem nije u zajedničkoj evropskoj valuti, nego u tome što italijanske vlasti nedovoljno sprovode strukturne reforme. Oni smatraju da je povratak zemlje na liru nerealan, jer bi to podstaklo novu finansijsku krizu u Italiji i Evropi i dovelo u pitanje budućnost evra.

Srozavanje privrede i plata

Danas je teško shvatiti kako je moguće da su Italiji – koja je u razdoblju od 1960. do 1990. doživela svojevrsno privredno čudo – u poslednjih 25 godina kola krenula nizbrdo. Prosečna neto plata Italijana, koja trenutno iznosi oko 1.800 evra, rasla je nominalno u poslednjih 20 godina, ali sve manje vredi. Primera radi, 1960. godine prosečna plata u Italiji je iznosila 85% prosečne plate u Francuskoj, a do početka devedesetih prošlog veka, dostigla je 92%. Međutim, od 1992. godine, italijanska plata realno zaostaje.

Prošle godine, prosečna plata u Italiji je spala na 75% prosečne plate u Francuskoj. Slično je sa bruto domaćim proizvodom (BDP) – italijanski BDP po stanovniku je 1960. godine iznosio 85% francuskog, odnosno 74% od proseka četiri razvijene zemlje: Belgije, Francuske, Nemačke i Holandije. Italija je do 1995. godine dostigla BDP po stanovniku od 97% francuskog, kao i 94% od proseka u pomenute četiri zemlje. Međutim, zastoj privrede nakon 1995. godine – otkako je Italija počela postupno da ulazi u evrozonu – izbrisao je ekonomske dobitke iz prethodnih decenija.

Prošle godine, italijanski BDP po stanovniku je pao na 82% francuskog i na 76% od proseka Belgije, Francuske, Nemačke i Holandije. Prema mišljenju stručnjaka, problem je u tome što je italijanska privreda nakon uvođenja evra izgubila cenovnu konkurentnost. Cene u Italiji rasle su brže nego drugde, pa su njeni proizvodi postali preskupi.
Tokom devedesetih godina, pomni posmatrači su shvatili da Italija ne pripada evrozoni. Lira je, između 1970. i 1999. godine, izgubila više od 80% vrednosti u odnosu na nemačku marku. Kako se približavao novi milenijum, Italiju su nadigrale nove privrede u srednjoj Evropi, a posebno Kina. S obzirom da Italija više nema svoju valutu, ona ne može da pribegne devalvaciji i cene svojih proizvoda mora da smanjuje na daleko teži način – kresanjem troškova proizvodnje, ograničavanjem rasta plata i javne potrošnje.

To je uočio i najpoznatiji nemački ekonomista, Hans-Werner Sinn. U razgovoru za „Die Welt“, Sinn je podsetio da je od 1995. do danas, proizvodnja u Italiji poskupela 42% u poređenju sa Nemačkom. Očito je da cene moraju pasti kako bi zemlja vratila konkurentnost, ali u tom pogledu u Italiji se „ništa bitno ne događa“, ocenjuje nemački ekonomista.

Operacija uspela, pacijent umro

Ipak, pogrešno je misliti da italijanske vlade nisu sprovodile strukturne reforme, da nisu pokušavale ograničiti javnu potrošnju i zauzdati rast plata, kako bi italijanski proizvodi pojeftinili. Italija se strogo pridržavala evropskih pravila da budžetski deficit ne sme preći 3% BDP-a, a javni dug 60%. Dok su Nemačka i Francuska povremeno kršile ta pravila i stvarale preveliki budžetski deficit, italijanske vlade su od 1995. do 2008. stalno imale budžetski suficit, tvrdi holandski ekonomista Servaasa Storma.

Prema vladajućoj teoriji u evrozoni i EU-u, ta neprekidna budžetska štednja i silni viškovi trebalo je da, vremenom, smanje ogromni javni dug Italije, koji je 1995. iznosio 117% BDP-a. Ali to se nije dogodilo. Naprotiv, zbog zastoja privrede i obračunavanja kamata na kredite, javni dug zemlje se povećao na današnjih 133% BDP-a. Istina, nakon uvođenja evra, u Italiji su se poboljšali uslovi rada za preduzeća i investitore.

Zemlja je postigla nisku inflaciju i zauzdala je rast plata. Relativni profiti italijanskih poduzeća postali su veći od onih u Nemačkoj i Francuskoj, podseća Storm u analizi o posledicama uvođenja evra u Italiji. Italijanske vlade su, poput uzornih učenika u školi, sprovodile zadatke evropskih institucija, ali očekivani uzlet italijanske privrede je izostao.
„Snažan rast se nije dogodio. Operacija je uspešno izvedena, ali pacijent je umro“, gorko primećuje Storm. Prema ’nalazima obdukcije’, uzrok smrti bio je strukturni nedostatak agregatne tražnje, objašnjava holandski ekonomista. Gde je zapelo? Italijanskim vladama je nakon Drugog svetskog rata glavni cilj bio povećanje privrednog rasta i zapošljavanja. Da bi to ostvarile, koristile su sve raspoložive državne poluge: budžetske podsticaje za privredu, ekspanzivnu monetarnu politiku i redovne devalvacije lire.

Neotporna na globalne šokove

Međutim, uporedo s uvođenjem evra, sa širenjem evropskog slobodnog tržišta i smanjivanjem uloge države u ekonomiji, italijanske su vlade promenile prioritete. Glavni cilj je postalo zdravlje javnih finansija, što znači da je privreda izgubila nekadašnji oslonac u državi. Neprekidna štednja u budžetu i zauzdavanje plata, prouzrokovali su pad potražnje.

To je, objašnjava Storm, ostavilo poduzeća bez dovoljno „kiseonika“, bez motiva za rast, posebno nakon izbijanja krize iz 2008. godine. Da bi privreda mogla da napreduje, mora imati sve više kupaca, ne samo u inostranstvu, nego i kod kuće. Prema nalazima bivšeg glavnog ekonomiste MMF-a Oliviera Blancharda, stroga budžetska štednja u EU nakon 2011. godine, nepotrebno je dovela do pada evropske privrede.

Naravno, evro nije jedini uzrok italijanskih nevolja. Italija je zaostala zato što njena privreda nije povećavala produktivnost. Preduzeća nisu bitno unapredila ni tehnologiju, a italijansku ekonomiju jako je pogodio i prodor Kine na svetskom tržištu. Kina je svojim niskim cenama ugrozila italijansku proizvodnju odeće i obuće. Zbog tih dodatnih razloga, nakon krize iz 2008. propala je četvrtina italijanske industrijske proizvodnje.

Profitabilnost preduzeća se smanjila, tehnološko zaostajanje povećalo, investicije su pale, a zemlja se zaglavila u stagnaciji. Najtragičnije je to što Italija danas nema puno izgleda za povratak na zelenu granu. Prema proceni MMF-a, ona će tek 2025. dostići ekonomski nivo koji je imala 2008. godine, „što znači dve izgubljene decenije“. Stope privrednog rasta malo su veće od nule, pa svaki veći ekonomski šok iz inostranstva preti da Italiju baci u novu krizu. U drugoj polovini prošle godine opet je doživela recesiju, treću po redu za deset godina.

Sa evrom, vezane ruke

Koaliciona vlada u Rimu već godinu dana najavljuje ekonomski zaokret, ali to joj ne polazi za rukom. Želi da poveća javne investicije kako bi podstakla privredni rast, ali to joj ne dopuštaju evropska pravila budžetske štednje, pa zbog toga Rim dolazi u sve veći sukob s Evropskom komisijom. Italijanska vlada rado bi povećala i konkurentnost privrede, ali više nema ni sopstvenu valutu, ni monetarnu politiku. Ukratko, vlada u Rimu ima vezane ruke zbog uniformisanih pravila ponašanja u evrozoni.

Italija ne može da prilagodi ekonomski sistem specifičnim potrebama svoje privrede. Pitanje je do kada takva nemoguća situacija može da traje? Nemački ekonomista Hans-Werner Sinn tvrdi da Italija „ne može da se nosi sa evrom“ i da je samo pitanje vremena kada će napustiti zajedničku evropsku valutu. Prema njegovim rečima, problem je u tome što je Italija, nakon prihvatanja evra, došla u katastrofalnu situaciju, sa ogromnim padom industrijske proizvodnje i srazmerno visokom nezaposlenošću mladih.

Joseph Stiglitz, američki ekonomista i nobelovac je još pre dve godine upozorio da će Italija vremenom napustiti evro i vratiti liru, iako Italijanima takva odluka emotivno teško pada. Stiglitz je uveren da Italija neće biti izuzetak, odnosno da će celokupna evropska mometarna unija u sadašnjem obliku kolabirati, iako je moguće da evro opstane u manjem broju zemalja.

Izvor: Novi list

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close