U Srbiji svega dvadesetak fizičkih lica ulažu u tehnološke startap firme. Problem je u nedovoljnom razumevanju načina na koji startapovi funkcionišu, ali i u finansijskim mogućnostima da se podnese rizik koje ovakvo poslovanje neminovno nosi. Iako se najmanje ulaganje procenjuje na oko 10.000 evra, praksa je pokazala da je potrebno i dvostruko više.
Ako bi se brojali prsti na rukama, i ne baš svi prsti na nogama, to bi bilo sasvim dovoljno da se izbroje pojedinci koji, kao fizička lica, ulažu u startap kompanije u Srbiji. Nema ih više od 20, i u toj grupi žene su u manjini. „Foto-robot“ jednog takvog investitora izgleda otprilike ovako: već ima iskustvo u poslovanju, stabilne i stalne prihode, kao i višak novca za koji mu nije žao da rizikuje i sve izgubi, niti će se tim gubitkom njegov životni standard na bilo koji način promeniti.
Stručnjaci koji se bave razvojem startap kompanija kod nas dodaju da je najčešći slučaj da je i sam investitor radio u inostranstvu, ili je njegov posao usko povezan sa inostranim tržištima, pa može da prepozna da startap firma u koju ulaže ima potencijal i na inostranom tržištu. Prema najkonzervativnijim procenama, za početna ulaganja u startap potrebno je najmanje 10.000 evra, ali poznavaoci ove vrste poslovanja kažu da se ulozi najčešće kreću od 20.000 do 50.000 evra.
Ne isplati se ulagati samo u jedan startap
„Suština je da u ovom trenutku nema ljudi koji dobro razumeju, ali i poznaju načine investiranja u startap. To je potpuno drugačija vrsta biznisa od, recimo, ulaganja u neke porodične firme. Izlazna strategija za ovu vrstu ulaganja se pravi za period od pet do 10 godina. Za to vreme, startap mora da se podigne od nule do posla koji je obezbedio zaradu svima koji su u njega uložili“, objašnjava filozofiju startap sveta Gaja Montelacio, jedna od osnivača Impakt Haba (Impact Hub) u Beogradu.
Impakt Hab je organizacija koja pomaže vlasnicima startap kompanija da ubrzaju rast svog poslovanja. Oni su deo globalne mreže koju čini više od 90 Impakt Habova širom sveta, okupljaju preko 15.000 članova, partnera, mentora i investitora…Startap kompanije koje rade u Srbiji su specifične i po tome što u svom poslu moraju da imaju neko softversko rešenje, a ne proizvod, jer samo na taj način mogu iz jedne male sredine da se probiju na globalno tržište. U razvijenim zemljama situacija je nešto drugačija, i tamo ima primera da su startap kompanije koje su nudile proizvode bile veoma dobro primljene na tržištu.
„Da bi se došlo do nivoa da jedna takva kompanija postane isplativa za manje od jedne decenije, i da postane globalni igrač, potrebno je mnogo, mnogo novca. Stalan priliv novca. U zamenu za taj novac, investitori dobijaju udeo u vlasništvu startapa. To je neki uobičajen put u ovoj industriji“, objašnjava Montelacio. Ona dodaje da je praksa pokazala da u „životnom veku“ jednog startapa oko 75 procenata vlasništva na kraju bude u rukama raznih investitora. Kao i da od 10 startap firmi, samo jedna uspe.
„Investitorima se ne isplati da ulažu u samo jedan startap, jer tako imaju samo 10 procenata šansi da će se njihova ulaganja višestruko i vratiti. Zato se dešava da poslovna ideja startapa propadne, ali ako jedna uspe, i proda se na globalnom tržištu, investitor zarađuje veliki novac“, priča Gaja Montelacio.
Impakt Hab je i prva organizacija u Srbiji koja je napravila mrežu takozvanih „biznis anđela“, odnosno fizičkih lica koja investiraju u startapove. Po mehanizmu koji su postavili na osnovu evropskih pravila u ovom poslu, za uloženih 50.000 evra investitor dobija sedam odsto vlasništva startapa.
Fondovi najčešći investitori
Nikica Marinković je osnivač startap platforme za trgovinu organskom i domaćom hranom u Srbiji „Zelenoo.com“. Nagrađivan je u Švedskoj, Austriji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, i bio učesnik „Climate-KIC“ akceleratora koji je organizovao Evropskoi institut za inovacije i tehnologiju. Suosnivač je „WooBox“ startapa, kompanije koja pravi organsku ambalažu od vune za hranu sa procesom reciklaže. Zna gotovo sve „tajne“ ove industrije, i do sada nikada nije upoznao investitora koji je fizičko lice. U njegove kompanije najvećim delom ulagali su razni inostrani fondovi.
„U Srbiji, kao i u regionu, danas ima mnogo događaja koji pružaju mogućnost različitim startapovima da se takmiče sa ostalima, najčešće je to kroz brzo prezentovanje ideja, takozvani „pič“, koji traje od tri do pet minuta. Na istom mestu okupljaju se i zainteresovani investitori iz celog sveta. Proces pregovaranja može trajati od nekoliko dana do nekoliko godina. Najčešće je to oko šest meseci, ali ne postoje neka ustaljena pravila. Takođe, moguće je napraviti profil stratapa na specijalizovanim mrežama. Jedna od poznatijih je platforma F6S, nešto kao Fejsbuk za startapove. Obično se prilikom takmičenja i „piča“ uspostave prvi kontakti za zainteresivanim investitorima ili njihovim saradnicima“, objašnjava Marinković svoj put do ulagača.
Ukoliko su obe strane našle zajednički interes, ugovara se sastanak na kome se prvi predlozi o pravima, obavezama i uslovima ulaganja stavljaju na papir. Potencijalni problem za sve koji žele da ulažu u ovu industriju je to što je na početku razvoja startapa jako teško proceniti da li ima perspektivu, odnosno da li će se ulaganje i vratiti. Pored ideje najviše se procenjuje i tim koji je razvija, kao i na koje tržište startap planira da izađe, jer što je veće tržište, veća je i šansa za uspeh.
„Na početku se investiraju manje svote novca, takozvane „seed“ investicije, koje se najčešće kreću od 20 do 50.000 evra, a u zamenu se dobija manji procenat vlasništva u startapu. Takođe, postoje i nagradni fondovi i donacije ili grantovi od strane raznih razvojnih fondova. U Srbiji je najpopularniji Fond za inovacione delatnosti koji pruža podršku u iznosu do 80.000 evra odabranim startapovima, koji su u ranoj fazi razvoja. U početku je dobro za investitora imati i „biznis anđela“, odnosno fizičko lice koje je možda i samo nekada imalo startap. Nakon prvih investicija, slede veća ulaganja „venture capital“ fondova u eventualno nekoliko serija“, priča Marinković.
Pravi investitori su izvan kompanije
Prema njegovom iskustvu, iznos od 10.000 evra je mala investicija, i za ulaganje u startap potrebno je bar dvostruko više. A zainteresovani ulagači najbolje infomacije mogu da dobiju od centara koji pomažu razvoj startapa u Srbiji, zatim od Impakt i ICT Haba u Beogradu, kao i mreže „Startit“ ili od Naučno tehnološkog parka Beograd. U evropskim zemljama, početna ulaganja u ovaj način vođenja posla kreću se između 100 i 200 hiljada evra, a u Americi oko pola miliona dolara.
„Čest je slučaj i da osnivači startapa ulažu i svoj novac, ali ih to ne čini investitorima. Investitori su ljudi koji su izvan kompanije, a odlučuju da je finansijski podrže i za to dobiju udeo u vlasništvu. Moj savet je da pojedinci koji razmišljaju o ulaganju u startape treba da se upoznaju sa načinom na koji oni funkcionišu, ali i da razumeju kako se ulaže u ovakve poduhvate, jer se oni dosta razlikuju od tradicionalnih poslova“, savetuje Zoja Kukić, suosnivač „Startita“ i direktorka za startap ekosistem u Inicijativi „Digitalna Srbija“.
Ona navodi primer da kompanija koja pravi alat za projektni menadžment na srpskom jeziku, sigurno donosi vrednost i može pozitivno da posluje u Srbiji, ali teško da može opravdati ulaganja u istraživanja i razvoj u dovoljnoj meri da bude konkurentna svetskim liderima iz te oblasti. „S druge strane, domaća kompanija ActiveCollab ovakav softver razvija već više od deset godina, takmiči se sa svetskom konkurencijom i uspeva da među svoje klijente uvrsti timove iz kompanija kao što su Apple, Nike, NASA“, ističe Kukić.
Prema poslednjem istraživanju, u našoj zemlji ima oko 200 tehnoloških startap kompanija. Od toga je 22% njih osnovano pre manje od 12 meseci, dok 50% posluje preko dve godine. Najviše ih je registrovano u Srbiji, oko 77%, a ako su registrovani van Srbije, dominantne destinacije su Amerika i Velika Britanija. Najveći broj startapova u Srbiji bavi se pravljenjem aplikacija za unapređenje poslovanja u preduzećima, zatim video igama, a na trećem mestu su oni koji vode baze podataka i analize.
Aleksandra Galić
Članak je prvobitno objavljen u julskom broju časopisa „Biznis & Finansije“