Home TekstoviB&F Plus Kako je „ekonomija brige“ zbrinuta tokom pandemije?

Kako je „ekonomija brige“ zbrinuta tokom pandemije?

by bifadmin

Prosečna zarada u zdravstvu je dvostruko manja od prosečne zarade u sektoru računarsko programiranje i konsultantske usluge, iako je obrazovna struktura u obe delatnosti slična a izlaganje riziku po sopstveno zdravlje – posebno tokom pandemije – neuporedivo veće među medicinskim radnicima.

Uprkos višedecenijskoj ekonomskoj neizvesnosti u našoj zemlji koja uskače iz jednog „izazova“ u drugi, izraz „ekonomija brige“ nije skovan kao sinonim za ekonomsku situaciju „Made in Serbia”. Ekonomija brige obuhvata sve one profesije koje podrazumevaju brigu o drugima, odnosno usluge u sektoru obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, kao i najčešće neformalne, ali plaćene usluge koje se pružaju domaćinstvima.

Prema istraživanju „Ekonomija brige u vreme pandemije Kovid-19 i mera za njeno sprečavanje u Srbiji“, koje je objavila organizacija stručnjaka SeConS, zaposleni u četiri navedene kategorije čine skoro 18% svih zaposlenih u nepoljoprivrednom sektoru. Među njima, više od polovine je zaposleno u obrazovanju, a 41,9% njih radi u sektoru zdravstvene i socijalne zaštite. Ekonomija brige bi se mogla nazvati i „ženskom ekonomijom“, budući da čak 78,7% zaposlenih u pomenutim sektorima čine žene.

Kako je ekonomija brige zbrinuta u situaciji kada su sve delatnosti zabrinute za dalje poslovanje zbog posledica pandemije? U najkraćem, zaposleni u ovoj oblasti uglavnom imaju višak posla, profesionalnog rizika i emotivnog stresa, a manjak pristojne plate.

Zdravstvo najizloženije riziku

Prema istraživanju SeConS-a koje je objavljeno u julu ove godine, zaposleni u ekonomiji brige značajno su manje bili pogođeni gubitkom posla zbog pandemije i uvođenja vanrednog stanja. U aprilu 2020. godine, u vreme najrestriktivnijih mera, bez posla je ostalo 4,3% zaposlenih u ovom sektoru, dok je među ostalim zaposlenim licima stopa gubitka posla iznosila 9,1%.

„Ovo ne iznenađuje, imajući u vidu da je upravo reč o radnoj snazi u sektorima koji su bili na prvoj liniji fronta u borbi protiv pandemije, posebno kada je u pitanju sektor zdravstvene zaštite u kome su čak i povećane potrebe za radnom snagom“, navodi se u istraživanju.

Zaposleni u ekonomiji brige, međutim, nisu homogena grupa. Značajne razlike postoje u statusu na tržištu rada između onih koji su zaposleni u sektorima obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite i onih koji najčešće neformalno rade za privatna domaćinstva i stoga predstavljaju statističku nepoznanicu. Ali i između zaposlenih u prva tri sektora razlike su bile veoma izražene u uslovima vanrednog stanja. Veliki udeo zaposlenih u obrazovanju i socijalnoj zaštiti je prešao na rad od kuće, dok su zaposleni u zdravstvu pretežno obavljali svoje radne zadatke na radnom mestu.

Kada su u pitanju oni koji su prešli na rad od kuće, više od 46% njih je radilo isto radno vreme kao i na radnom mestu, jedna petina duže i to pre svega zaposleni u obrazovanju koji su morali da se prilagode digitalnoj nastavi, a 17,6% radnika je od kuće radilo kraće zbog manjka posla. Dok je 5% ispitanih tvrdilo da je kod kuće uspevalo da uradi više nego na radnom mestu jer su bili efikasniji, 13,4% je navelo da je uspevalo da uradi manje nego inače, gotovo 40% njih je moralo da radi i noću kako bi mogli da ispune radne obaveze, a skoro 17% se žalilo da ovakav način rada ozbiljno remeti njihov privatni život.

Zaposleni koji su nastavili da obavljaju rad na radnom mestu suočavali su se sa povećanim zdravstvenim rizicima, ali i teškoćama u organizovanju prevoza za odlazak na posao u uslovima kada je javni prevoz bio obustavljen, kao i sa teškoćama u organizaciji porodičnog života ukoliko imaju malu decu, zbog obustavljanja rada obdaništa i škola.

Značajan je udeo onih koji su bili izloženi velikim rizicima da se zaraze, a to su najčešće zaposleni u zdravstvu. Deo njih je prebačen u druge zdravstvene ustanove, više od četvrtine je trpelo daleko veće opterećenje na poslu, gotovo petina je radila duže radno vreme ili više smena nego inače, a značajan je i broj onih koji su se teško snalazili za prevoz do i sa posla.

Pored otežanih radnih uslova, uključujući i rad pod punom zaštitnim opremom, istraživanje koje je sproveo SeConS je pokazalo da su medicinski radnici bili u strahu zbog mnoštva nepoznanica oko samog korona virusa, pa time i oko postupka lečenja i odgovarajućih terapija za obolele, ali i zaštite sopstvenog zdravlja.

Zaštitna odela iz pčelarskih radnji

S druge strane, istraživanje „Uticaj Kovid-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“,koje je Centar za demokratiju uradio u okviru „Surge II“ inicijative Kancelarije za ljudska prava Ujedinjenih nacija (OHCHR) u maju ove godine, pokazalo je da su najveći problemi sa zaštitom na radu bili prisutni upravo u sektoru zdravstva, koji broji oko 120.000 medicinskih radnika. Prema izjavama predstavnika sindikata koje se navode u istraživanju, jedan deo direktora zdravstvenih ustanova nije dostavljao tačne podatke o potrebnoj zaštitnoj opremi, kao ni o stanju u pogledu broja zaraženih zdravstvenih radnika.

Zabeleženi su i slučajevi usmene i pisane naredbe o zabrani nošenja zaštitne opreme, kao i kažnjavanja zaposlenih oduzimanjem procenta od plate ukoliko se zaposleni zateknu sa zaštitnom opremom. Na početku epidemije, a i kasnije, nije bilo jedinstvenog postupanja u pogledu organizacije rada koja će zaposlenima osigurati bezbedne uslove rada.

Rezultati istraživanja pokazuju da je mnogo toga zavisilo od „dobre volje“ direktora: da li će se rad odvijati po smenama, da li će se štititi zdravstveni radnici koji spadaju u kritične kategorije povlačenjem na rad bez kontakta, da li će se odobriti roditelju odsustvo sa rada…Anketirani tvrde da se većinski nije vodilo računa o rizičnim grupama među zaposlenim zdravstvenim radnicima, te da su lekari koji spadaju u visoko rizične grupe raspoređivani na mesta sa direktnim kontaktom kao što su Kovid-19 centri.

Mnogi lekari su se snalazili sami oko nabavke opreme za ličnu zaštitu. Nabavljali su zaštitna odela iz pčelarskih i farbarskih radnji, maske su masovno šili sami zdravstveni radnici, njihove komšije… Takođe su nabavljali naočare – dok ih je bilo – vizire i drugo o svom trošku i na različite načine. Ne može se reći ni da je zaštitna oprema bila zadovoljavajuća ukoliko je obezbeđena jedna hirurška maska za zaposlenog po smeni, ili jedne rukavice na 24 sata, ocenjuje se u istraživanju.

Duplo manje plaćeni nego programeri

Isti izvor navodi podatke Sindikata lekara i farmaceuta Srbije (SLFS), da ne postoje zvanični podaci koliko je zdravstvenih radnika preminulo tokom pandemije, ali da je, prema podacima do kojih je došao taj sindikat, u Srbiji do početka maja (u vreme kada je rađen OHCHR izveštaj), korona virusom bilo zaraženo 450 zdravstvenih radnika, prvenstveno zbog nedostatka opreme na samom početku epidemije, te da je njih 14 preminulo.

U domovima za stare zaposleno je nešto više od 10.000 radnika, među kojima je 78% žena, a skoro trećina zaposlenih je starija od 50 godina. U pomenutom istraživanju se navodi da „prema nezavisnim podacima, tokom vanrednog stanja zaraženo je 149 lica zaposlenih u domovima za stare, od kojih je jedno preminulo“.

Uprkos teškim uslovima rada i velikoj odgovornosti, u analizi SeConS-a se ističe da su prosečne zarade o oblastima koje spadaju u ekonomiju brige relativno niske. Neposredno pre proglašenja vanrednog stanja, prosečna zarada u sektoru zdravstvene i socijalne zaštite je iznosila 61.044 dinara, dok je u sektoru obrazovanja bila 59.683 dinara.

Prosek zarada u oba sektora je samo neznatno viši od proseka svih zarada u Srbiji koji je za isti period iznosio 58.132 dinara. Prosečna zarada u obrazovanju i zdravstvu je čak dvostruko manja od prosečne zarade u sektoru računarskog programiranja i konsultantskih delatnosti (137.898 dinara), iako je obrazovna struktura zaposlenih u sva tri sektora vrlo slična, zaključuje se u izveštaju.

Maja Đurić

Bizis top 2019/20

Foto: Pixabay

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar