Tržište privatnog obezbeđenja u Srbiji karakteriše loša praksa odabira radnika, niska cena rada, nedostatak delotvornog nadzora, politizacija sektora, sukob interesa i siva ekonomija. Uterivanje niske cene rada postaje sve sofisticiranije, uključujući i masovno angažovanje penzionisanih pripadnika vojske i policije. Ipak, najveće malverzacije se odvijaju preko iznajmljivanja radnika na lizing, ispumpavanjem novca iz javnog sektora u privatne, partijske džepove.
Sektor privatnog obezbeđenja u Srbiji ušao je u četvrtu deceniju poslovanja. Iako u najboljim srednjim godinama, ovo tržište je gotovo u potpunosti deformisano i predstavlja jedan od najvidljivijih primera izopačenja regulative u praksi.
Prisutne anomalije nameću zaključak „da država ne radi u interesu svojih građana, već u interesu partijsko-poslovne klike, koja mašući barjakom državnosti, preliva javna sredstva u privatne džepove. Na tržištu postoji oligopol – u ovom slučaju niza partijski povezanih firmi, koje dobijaju najlukrativnije ugovore“, ocenjuje se u analizi „Politička distorizija tržišta privatnog obezbeđenja“, čiji je autor Marko Milošević, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).
Mada začeci privatizacije sektora obezbeđenja u Srbiji datiraju još iz haotičnih devedesetih godina prošlog veka, pitanje profesionalizacije je intenzivirano ranih dvehiljaditih, ulaskom stranih kompanija, pre svega banaka na domaće tržište. One su želele usluge profesionalnih firmi, umesto usluga Arkanovih „Tigrova” i sličnih paradržavnih vojski.
Regulacija tržišta je, međutim, kaskala pa je Zakon o privatnom obezbeđenju usvojen tek 2013. godine, a čekalo se još dve godine da otpočne licenciranje radnika. Smatralo se da će to dovesti do profesionalizacije sektora, standardizacije obrazovanja, stvaranja struke i rasta zarada.
Približno u isto vreme intenziviralo se i poslovanje sa državom, angažovanjem usluga privatnog obezbeđenja u postupku javnih nabavki. Težilo se tome da se poslovi povere privatnom sektoru uz kontrolnu ulogu države, kako bi se država, koristeći dostupne resurse, bavila poslovima javne sigurnosti.
Tri godine po usvajanju zakona, istraživanje koje je tada sproveo BCBP je pokazalo da tržište karakteriše loša praksa odabira radnika, niska cena rada, nedostatak delotvornog nadzora, politizacija sektora, sukob interesa i siva ekonomija. Ista situacija vlada i danas, kaže se u najnovijoj analizi, a do nje su dovele devijacije u primeni regulative koje su od zakona načinile karikaturu u praksi.
Zloupotreba licenci
Pre svega, licence koje su trebale da odvoje „žito od kukolja“, saplele su se već na samom početku jer nije uspostavljen kvalitetan sistem obuke, kao ni efikasan nadzor na ovom tržištu, podeljen između inspekcije rada koja kontroliše rad na crno i MUP-a u čijoj je nadležnosti kontrola da li se posluje bez licenci.
Sve to je otvorilo prostor sivoj ekonomiji, odnosno da deo poslodavaca jednako plaća radnike sa licencom i one bez licence. Okvirna zarada od oko 150 dinara po satu garantovana je i radniku koji je uložio vreme i novac da bi prošao obuku, kao i radniku koji nema potrebne kvalifikacije propisane zakonom.
Usled nedostatka kvalifikovane radne snage, radnici koji su angažovani u jednoj kompaniji dodatno rade i za druge firme, i to opet – na crno. Prema izjavama radnika obezbeđenja koje se navode u istraživanju, kada radnik sa licencom nakon svog posla radi honorarno, bez ugovora za drugu firmu, on za taj dan dobija 1.400 dinara jer ima licencu. Radnik bez licence, koji je takođe angažovan bez ugovora, u gotovini dobija 900 dinara.
Logika tog poslodavca je da, kada već angažuje radnike na crno, smanji rizik od kontrole različitih inspekcija. Ispada da je licenca važna samo kada se radi na crno, što je potpuno suprotno ciljevima zbog kojih je uvedeno licenciranje, ističe se u analizi.
Manipulisanje cenom rada
S druge strane, iako je legalna satnica u iznosu od 150 dinara nešto viša nego ranije, cena radnog sata koja je ugovorena, pogotovo za obezbeđenje objekata u javnoj svojini, ne odgovara iznosu koji radnici dobijaju. Jasno je da firma za obezbeđenje mora poslovati sa nekim dobitkom, te da postoje troškovi koji se ne mogu iskazati cenom radnog sata, poput plata administrativnog osoblja, nabavke opreme, tekućih troškova…
Međutim, kako usled nedostatka odgovarajuće kontrole u poslovanju ovakvih preduzeća nema ni jasno iskazanih troškova, pa time ni procena koliko oni zaista iznose, otvara se prostor za sumnju, pogotovo u slučajevima kad cena radnog sata iznosi 500 dinara, a čuvar dobija 150 dinara.
Drugi problem predstavljaju niske cene radnih sati, bilo da su kao takve ugovorene, bilo da se u praksi isplaćuju iznosi ispod zakonskog minimuma. Pored rada na crno, manipulisanje cenom rada se sprovodi i tako što se radniku često umanjuje zarada po osnovu „žalbi“ klijenata da je napravio značajne propuste na radnom mestu.
Uz to, održavanje niske cene rada na tržištu postiže se i sve većim angažovanjem penzionera, pre svega pripadnika vojske i policije koji su po beneficiranom radnom stažu ostvarili pravo na penziju. Imajući u vidu da njima ovakava angažman predstavlja dodatni, a ne osnovni izvor prihoda, mnogo su spremniji da rade za manje novca, što poslodavcima dvostruko odgovara: mogu da regrutuju rezervnu radnu snagu i da njome istovremeno ucenjuju sve ostale radnike.
Još jedan štap za uterivanje bednih nadnica je angažovanje radnika obezbeđenja posredstvom agencija za lizing radne snage. Beograd ima najviše radne snage angažovane na lizing, čak 44%, a ovakav oblik upošljavanja je najizraženiji u sektoru usluga. Kada je reč o privatnom obezbeđenju, nema preciznih brojki, ali se procenjuje da je u Beogradu angažovano na lizing 40% radne snage koja obezbeđuje veće firme, dok je u unutrašnjosti takva praksa slabije izražena.
Stranački „porez“
Zakon o agencijskom zapošljavanju ima brojne mane, koje su posledično „zacementirale“ i lošu praksu, te ozakonile predatorski koncept unajmljivanja radne snage, ocenjuje se u studiji. Kada je reč o sektoru obezbeđenja, kod ovakve vrste zapošljavanja najpogodniji za malverzacije su ugovori sa javnim sektorom, iz nekoliko razloga. Ovaj sektor angažuje najveći deo fizičkog obezbeđenja, nema unutrašnje kontrole o kvalitetu pružene usluge, a državni kontrolni mehanizmi su sporadični i instrumentalizovani.
Zato agencijsko zapošljavanje olakšava ispumpavanje novca iz javnog sektora u privatne džepove. Brojni primeri na terenu potvrđuju da su radna mesta glavni „plen” stranke koja dođe na vlast, te da se dodela radnih pozicija naplaćuje stranačkim porezom u određenom procentu, ističe se u analizi.
Za stranku je sigurnije da radni odnos bude zasnovan na određeno vreme, te da se ugovori obnavljaju, jer svaka naplata tog procenta, između ostalog, uslovljena je i obnavljanjem ugovora. Kada se radna snaga angažuje posredstvom agencije za lizing, agencija zapravo dobije spisak stranačkih ljudi koji će biti iznajmljeni poslodavcu. Poslodavac plaća agenciji koja sebi uzima profit, odbija se porez za stranku i potom se isplaćuju radnici. Oni čak ni ne moraju da znaju da su odvojili deo za stranački porez, te je ovo efikasniji način ispumpavanja sredstava.
U Srbiji niti ima slobodnog tržišta usluga privatnog obezbeđenja, niti država interveniše s ciljem da ukloni izražene anomalije. Naprotiv, tržište je degradirano jer se državni aparat instrumentalizuje radi pojedinačnih, partijskih interesa. Posledično cvetanje rada na crno i malverzacija zbog male cene rada, kao i odsustvo struke i propala politika licenciranja odgovornost su države koja to omogućava, time što stimuliše loše prakse i selektivno nadzire rad, kada ga uopšte nadzire.
Prelazak na tržišnu ekonomiju je samo izgovor za stanje u kome se usavršava strategija ispumpavanja novca iz javnog sektora. To podstiče dalji odliv kadra, srozava kvalitet usluga, a posledično utiče i na manju bezbednost građana, zaključuje se u studiji.
Zorica Žarković
Foto: Pixabay