Fiskalna strategija predviđa smanjenje subvencija na 1,9% BDP-a do kraja 2023. godine, što je za skoro 40% manje u odnosu na iznos državne pomoći u pretkriznoj 2019. Imajući u vidu da su subvencije za poljoprivredu, železničku infrastrukturu, životnu sredinu i nauku strateški važne, proizilazi da bi znatno morala da se umanji budžetska pomoć javnim preduzećima. I tu cela računica pada u vodu, ocenjuju u Fiskalnom savetu.
Država planira da u narednom trogodišnjem periodu smanji subvencije i druge vidove budžetske podrške ispod pretkriznog nivoa – sa rekordnih 5,2% BDP-a u 2020. godini zbog antikriznog paketa podrške privredi i građanima, na 1,9% BDP-a do kraja 2023 godine. Ovakav pravac u fiskalnoj politici je dobar, ali je glavno pitanje koliko su zacrtani planovi realni, ocenjuju u Fiskalnom savetu.
Naime, Srbija je godinama unazad za subvencije izdvajala skoro tri puta više nego uporedive zemlje u centralnoj i istočnoj Evropi (CIE). U periodu od 2005. do 2019. godine, naša država je za ove namene opredeljivala u proseku 3,4% BDP-a u poređenju sa prosekom CIE od 1,2% BDP-a. Od tada je najniži nivo ovih rashoda zabeležen 2019. kada je iznosio 2,6% BDP-a, što je za skoro 40% iznad novog srednjoročnog cilja.
U fiskalnoj strategiji se, međutim, ne pominju sveobuhvatne reformske mere koje bi trebalo da omoguće realizaciju ovako ambicioznog zadatka. Jasno je da će subvencije najvećim delom biti smanjene jer nisu planirani vanredni izdaci za antikrizne mere kao u 2020. godini, ali računica pokazuje da i bez njih, rashodi po ovom osnovu do kraja 2023. godine bi iznosili 2,7% BDP-a. To je znatno više od predviđenog cilja, pa je osnovano pitanje kako država misli da ga ostvari, pogotovo ako se ima u vidu da su neke subvencije strateški važne za dalji razvoj.
To se pre svega odnosi na subvencije za poljoprivredu, za koje se iz budžeta izdvaja oko 0,8% BDP-a, a ako se tome doda i neophodna podrška za unapređenje zaštite životne sredine, železničke infrastrukture i nauke, dolazi se do ukupnih troškova od oko 1% BDP-a. Pritom, neki od tih izdataka, poput onih za ekologiju i železničku infrastrukturu, morali bi da rastu u narednom periodu.
Iz toga proizilazi da bi potrebno smanjenje moralo da usledi iz onog dela subvencija koji ukupno dostiže 1,6% BDP-a, a najviše se odnosi na podršku državnim i javnim preduzećima. Da bi se to desilo, njihovo poslovanje bi moralo osetno da se poboljša u naredne tri godine. Predložene mere u fiskalnoj strategiji, međutim, nisu dovoljne za napredak poslovanja, koji bi obezbedio planirano smanjenje ovog vida budžetske podrške, smatraju u Fiskalnom savetu.
Cena struje ne može da pokrije neracionalne troškove
Kada je reč o železničkoj infrastrukturi, poređenja sa pretkriznom 2019. godinom pokazuju da su železnička preduzeća, i pored izdašnih subvencija od oko 14 milijardi dinara, imala gubitak od skoro pet milijardi dinara. Najveći problem je loša infrastruktura, zbog koje železnički saobraćaj ni izbliza ne predstavlja konkurentnu aternativu drumskom prevozu. Uz to, česta su i zatvaranja pruga zbog rekonstrukcija, pogotovo na profitabilnim rutama, što takođe otežava efikasno poslovanje, posebno Srbijavoza. Pritom, gubitak tržišnog učešća Srbijakarga u teretnom saobraćaju, ukazuje na propuste u upravljanju i uspostavljanju odgovarajućeg tarifnog sistema.
Nedovoljan obim saobraćaja znači i manje prihode od naknade za pristup infrastrukturi, što bi trebalo da bude osnovni prihod preduzeća Infrastrukture železnica Srbije. Preliminarna analiza poslovanja za 2020. godinu koju je sproveo Fiskalni savet, ukazuje da se poslovanje železničkih preduzeća dodatno pogoršalo usled pandemije, a Srbijavozu je u decembru prošle godine iz budžetske rezerve interventno preneto 300 miliona dinara.
Vrlo je verovatno da će ovakve, interventne pomoći za neka od železničkih preduzeća biti i ubuduće, pa je umesto najavljenog smanjenja, mnogo izvesnije da će subvencije rasti, pre svega one za poboljšanje železničke infrastrukture.
Podjednako je nerealan plan za restrukturiranje Elektroprivrede Srbije (EPS). Ovo javno preduzeće, koje je po oceni Fiskalnog saveta verovatno najvažnije za domaću ekonomiju, moralo bi da uloži 600 miliona evra u obnovu postojećih i izgradnju novih postrojenja, kako bi zadovoljilo rastuću tražnju za električnom energijom i ispunilo minimalne ekološke standarde. Međutim, pošto se suštinske reforme ovog preduzeća stalno odlažu, država je prošle godine morala neplanirano da dotira EPS sa oko 40 miliona evra.
Mere koje su izložene u fiskalnoj strategiji ne uveravaju da može doći do ozbiljnijeg zaokreta u poslovanju EPS-a. Najpre, optimizacija troškova radne snage koja se pominje u ovom dokumentu odnosi se samo na plan koji je istekao 2019. godine, bez naznaka da li će se sa racionalizacijom nastaviti u budućnosti. Najavljeno pretvaranje EPS-a u akcionarsko društvo i izdvajanje distribucije u zasebno preduzeće, kao i obećanja o poboljšanju naplate, ne mogu iskoreniti sve probleme s kojima se ovo preduzeće godinama suočava.
Jedina planirana mera koja može znatnije da unapredi bilanse preduzeća jeste izmena tarifne politike. Ali ako se povećanje cene struje ne uveže sa smanjenjem troškova, naročito radne snage, da bi se iz njega pokrili troškovi redovnog poslovanja, otkupa energije iz obnovljivih izvora i investicija – ono bi moralo da bude toliko, da već u startu potkopava realizaciju ove mere, ocenjuju u Fiskalnom savetu.
O javnim preduzećima na lokalu ni u fusnoti
Do sličnih zaključaka se dolazi i analizom poslovanja Srbijagasa. Ono se pogoršava iz godine u godinu, pre svega zbog rasta nabavne cene gasa, pa je tako dobit ovog preduzeća pala sa skoro 17 milijardi dinara u 2016. na 6,5 milijardi u 2019. godini. Pandemija je dodatno poljuljala likvidnost preduzeća, ali su po njegovu sudbinu mnogo opasniji stari strukturni problemi: nesklad između nabavne i prodajne cene gasa i nedovoljna naplata tekućih potraživanja.
Nedavno usvojen plan za reforme u Srbijagasu ukazuje na rešenost republičke vlade da se one konačno pomere sa mrtve tačke. Ipak, iako su odluke o izdvajanju delatnosti unutar Srbijagasa u zasebna preduzeća, o oslobađanju od zavisnih preduzeća koja opterećuju njegove bilanse i izmeni tarifne politike dobre, one nisu dovoljne za bitnije unapređenje poslovanja. Srbijagasu je odavno potrebna temeljna reforma, a posledice njenog daljeg odlaganja mogu biti pogubne. Tim pre što cena nabavnog gasa – od čega presudno zavisi poslovanje preduzeća – stalno raste, i samo tokom poslednje tri godine je uvećana za skoro 50%, što se u krajnjem slučaju može preliti na budžet. U Fiskalnom savetu podsećaju da je država već jednom preuzela otplatu kredita od preko jedne milijarde evra, koje je Srbijagas uzimao u periodu od 2008. do 2012. godine.
Srednjoročni plan za umanjenje subvencija bio bi uverljiviji ako bi se odlučnije rešavala sudbina preostalih državnih preduzeća u procesu privatizacije. Naime, veliki broj preduzeća u državnom vlasništvu već godinama ne ostvaruje dovoljne prihode za pokriće osnovnih troškova proizvodnje i svojim lošim poslovanjem negativno utiče na poslovanje drugih javnih preduzeća koja su im dobavljači, posebno na EPS i Srbijagas. Od preostalih 70 državnih preduzeća u procesu privatizacije, najveći problem će biti postizanje odgovarajućih aranžmana sa eventualnim strateškim partnerima za preduzeća Resavica, Petrohemija i MSK Kikinda.
Pored pobrojanih propusta u fiskalnoj strategiji, smanjenje subvencija dovodi u pitanje i činjenica da se ovaj dokument uopšte ne bavi brojnim problemima lokalnih javnih preduzeća, a subvencije koje se isplaćuju iz budžeta opština i gradova i dalje su visoke – kreću se od 0,3% do 0,5% BDP-a godišnje. Planirani izdaci po tom osnovu za 2021. godinu su na nivou dve prethodne godine, odnosno iznose oko 0,3% BDP-a, ali nije moguće utvrditi kolike se subvencije na lokalu planiraju za naredne dve godine, niti je u fiskalnoj strategiji izložen bilo kakav plan o reformi ovih preduzeća.
Maja Đurić
Foto: Pixabay