Nakon prošlogodišnje privatizacije Komercijalne banke i nedavnog pripajanja mts Banke Poštanskoj štedionici, aduti države na bankarskom tržištu spali su na spomenutog, jednog igrača. Posle dvadesetak godina tranzicije bankarskog sektora, ključno pitanje ostaje da li je država izvukla bilo kakvu pouku iz direktnog angažmana na ovom tržištu?
Prošlo je više od dvadeset godina od početka transformacije domaćeg bankarskog sektora i premda se uveliko vide njegovi obrisi, teško je oteti se utisku da država većim delom ovog perioda nije imala jasnu koncepciju. Inicijalni napor da se raskrsti sa lošom poslovnom praksom devedesetih i ugase velike državne banke sa ogromnim dubiozama nije krunisan brzom privatizacijom preostalih tržišnih učesnika, pa je svetsku finansijsku krizu država dočekala sa značajnim vlasničkim učešćem u velikom broju banaka.
Ono što je situaciju činilo dodatno lošijom jeste nepostojanje efikasnog korporativnog upravljanja u ovim bankama, premda je većina njih bila kotirana na berzi, a pojedine i na najkvalitetnijem segmentu tržišta, što je barem nominalno podrazumevalo najviše standarde upravljanja i izveštavanja.
Period neposredno pred globalnu krizu izazvanu hipotekarnim hartijama od vrednosti obeležila su i visoka vrednovanja domaćih banaka, pa ostaje velika šteta što taj momenat nije bolje iskorišćen u cilju okončanja privatizacionog procesa u ovoj delatnosti. Primera radi, prošle godine privatizovana Komercijalna banka dostizala je tržišnu vrednost od 1,5 milijardi evra, dok lani u konačnoj prodaji nije dobijena ni trećina te sume. Ovaj skor izgleda još lošiji kada se dodaju sprovedene masivne dokapitalizacije u iznosu od oko 220 miliona evra.
Manje banke, koje su držale dva do tri procenta na tržištu, poput Agrobanke i Razvojne banke Vojvodine, dostizale su tržišnu kapitalizaciju od oko 300 miliona evra, faktički tri-četiri puta više u odnosu na njihov raspoloživi kapital.
Poštanska kao utočište
Početak svetske krize 2008. godine brzo je ogolio ono što se uveliko naslućivalo u pogledu upravljanja ovim bankama, premda je tada slabo ko shvatao koliko daleko su išli burazerski odnosi. Duboka recesija koja je zahvatila domaću privredu i oštro slabljenje kursa dinara brzo su desetkovali domaći bankarski sektor, dok su tržišni igrači kojima je direktno ili posredno upravljala država prednjačili u gomilanju loših plasmana i iskazivanju gubitaka. Pojedine od ovih banaka imale su više od polovine loših kredita u bilansima, što je neminovno vodilo njihovoj propasti. S druge strane, banke poput Agrobanke držale su devizne depozite od nekoliko stotina miliona evra i predstavljale su prilično visok rizik za stabilnost čitavog sektora.
Stoga ne iznenađuje činjenica da je država posegnula za spašavanjem svih depozita (ne samo onih garantovanih zakonom), dok je izuzetak načinjen samo u Univerzal banci koja je nominalno poslovala kao privatna banka, premda sa jakim uplivom politike u njeno poslovanje. Dubinu ove bankarske krize najbolje ilustruje činjenica da su sredstva Fonda za osiguranje depozita u potpunosti istrošena, te je ova Agencija morala da posegne i za masivnim međunarodnim kreditom radi dokapitalizacije.
Većinu obaveza prema deponentima iz propalih banaka država je u nekoliko koraka prenela u Poštansku štedionicu, čija se aktiva u relativno kratkom periodu napunila lošim plasmanima sa niskom izvesnošću iole veće naplate. Usled problema sa finansijama i samog budžeta države, Poštanska štedionica je dokapitalizovana emisijom obveznica, kako bi se prevazišao ovaj nesklad između preuzete imovine i obaveza banaka iz stečaja.
Guranje ovih problema „pod tepih“ eskaliralo je 2016. godine, kada su kao po komandi i Komercijalna banka i Poštanska štedionica iskazale ogromne gubitke usled rezervisanja po osnovu loših plasmana. Gubitak Poštanske u toj godini iznosio je 6,3 milijarde dinara, što je bilo više od trećine kapitala te banke na kraju 2015. godine, da bi se kapitalna baza tek u kasnijim godinama stabilizovala nakon sprovedene dokapitalizacije i nekoliko godina solidne profitabilnosti.
Telekomi i banke
I dok je relativno krupnija, problematična aktiva državnih banaka na tržištu listom pronalazila utočište u Poštanskoj štedionici, za minorne banke su tražena ad-hoc rešenja. Jedan od najboljih primera nepostojanja odlučnosti države u rešavanju problema na bankarskom tržištu jeste Kosovsko-metohijska banka, koja je protrčala kroz dva preduzeća pod državnom kontrolom, da bi i ona na kraju završila u Poštanskoj štedionici.
Najpre je Dunav osiguranje 2010. godine putem dokapitalizacije preuzelo ovu banku, čija je kapitalna baza u to vreme bila daleko ispod propisanog praga centralne banke. Posle svega nekoliko godina ova banka sa minornim tržišnim učešćem, sada pod nazivom Dunav banka, morala je da traži novog vlasnika s obzirom da je i samo osiguranje nagomilalo ogromne gubitke, te da ga je država krpila dokapitalizacijom od oko 40 miliona evra. Po sličnom receptu koji je podrazumevao floskule o sinergiji osiguravajućeg i bankarskog biznisa, Telekom je promovisao ulazak na bankarsko tržište kupovinom Dunav banke. Kreativnost u pravdanju plasiranja državnog kapitala ovde je dodatno pojačana poslovima glavnog konkurenta, Telenora, koji je prvi pokrenuo bankarski biznis, kao svojevrsnu probu modela koji je već funkcionisao na pojedinim azijskim tržištima.
Slično kao i u primeru Dunava, inicijalna ulaznica koju je platio naš nacionalni telekomunikacioni operater 2014. godine iznosila je skoro deset miliona evra, dok je čitav ceh znatno uvećan kroz nekoliko dokapitalizacija koje su sprovedene u narednim godinama.
Iz samog poslovnog razvoja ove banke bilo je očito da se nije previše insistiralo na sinergiji telekomunikacionih i bankarskih usluga, te nepostizanje rezultata i nije preveliko iznenađenje. Ako je za utehu, i Telenor banka koja je prednjačila u inovativnim rešenjima nije uspela da konsoliduje poslovanje na pozitivnom nivou, a u međuvremenu je biznis preprodat zajedno sa samom telekomunikacionom kompanijom.
Sudbina Telekomove banke, sada nazvane mts Banka, okončana je po već viđenom scenariju sa Dunavom. Skupa ekspanzija u kablovski biznis donela je visoke dugove i pad profita, pa je nađeno rešenje da se bankarski biznis pripoji Poštanskoj štedionici u kojoj će Telekom na kraju ovog procesa držati vlasnički udeo od deset procenata. Ovim je okončan neveseli put još jedne banke pod državnom kontrolom, te se na listi državnih banaka pored Poštanske štedionice nalazi još samo Srpska banka, sa minornim tržišnim udelom od 0,4 odsto.
Dakle, država je na bankarskom tržištu faktički ostala sa jednim igračem, čiji je tržišni udeo na kraju prošle godine bio preko šest odsto. Poštanska štedionica će faktički biti peta po veličini banka na tržištu, iza Intese, OTP banke, NLB banke i Raiffeisen-a, kada se i formalno sprovedu preuzimanja koja su neke od ovih banaka proteklih godina načinile.
Bez obzira na priličnu nadmoć prve tri banke, Poštanska ima sasvim solidno tržišno učešće sa ogromnim potencijalom za dalji razvoj. Naime, za razliku od većine, ako ne i svih komercijalnih banaka, Poštanska se prilično slabo bavila kreditnim biznisom s obzirom na strukturu klijenata i dosadašnju poslovnu politiku. Učešće datih kredita čini tek nešto više od trećine bančine aktive, dok je ovaj pokazatelj u čitavom bankarskom sektoru uvek bio znatno preko 50 procenata.
Prostora za razvoj izvesno neće manjkati, ali ostaje ono ključno pitanje da li država treba (mora) da ima banku u svom vlasništvu, naročito sa ovakvom istorijom rezultata u bliskoj prošlosti? Poreski obveznici bi verovatno listom digli obe ruke za jednu jaku, domaću banku, premda su u godinama za nama platili ceh veći od milijardu evra za državno menadžerisanje u ovom sektoru. Istorija se ne mora ponoviti, ali verovatnoća da će posle ovih iskustava u Poštanskoj vladati profesionalni menadžment teško se može meriti većim procentima. Stoga, od starog-novog igrača na bankarskom tržištu ne bi trebalo previše očekivati – ako na duže staze banka ne napravi štetu budžetu, biće posle svega viđenog sasvim zadovoljavajući rezultat.
Nenad Gujaničić
Foto: Pixabay