Prljava tajna čistih automobila: Kako izgleda kopanje kobalta u Kongu

Baterije za električne automobile proizvode se od nekoliko metala koji imaju veoma problematično poreklo. Jedan od njih je i kobalt, koji se u Demokratskoj republici Kongo kopa u veoma nehumanim uslovima, od strane priučenih rudara među kojima ima i mnogo dece. Žene koje se bave ispiranjem iskopanog materijala imaju toliku količinu metala u sebi da često rađaju mrtvu ili decu sa ozbiljnim deformitetima. Dok oni sve to rade za mali novac, trgovci koji prodaju kobalt se bogate.

Ako to i nismo znali ranije, sada nas sve učestalije elementarne nepogode redovno podsećaju koliko je očuvanje planete bitno i za našu egzistenciju. A planetu ćemo najbolje sačuvati, kažu naučnici, tako što ćemo je manje zagađivati ugljen-dioksidom i ostalim štetnim jedinjenima. Električni automobili su na prvi pogled idealno rešenje za smanjenje zagađenja vazduha, ali samo na prvi pogled.

Njihove baterije prave se od litijuma, koji je u poslednje vreme udarna tema u medijima zbog štete koju njegovo iskopavanje može prouzrokovati. Međutim, litijum nije jedini koji baca veoma tamnu senku na litijum-jonske baterije.

U njihovoj proizvodnji se naime koristi i kobalt, materijal koji dobro podnosi izuzetno visoke temperature, zbog čega se koristi kao bezbedan materijal za proizvodnju litijum-jonskih baterija. Kako raste tražnja za ovim baterijama (koje se koriste i za mobilne telefone, laptopove i druge uređaje), tako raste i cena ovog metala. Tretnutno je ona na 32-mesečnom vrhuncu i iznosi 51.500 dolara po toni.

Proterivanje lokalaca

Ono što je možda još neprijatnije od njegove cene je podatak o njegovom poreklu. Šezdeset odsto kobalta na planeti vadi se u Demokratskoj republici Kongo. Rudarski gradić Kolvezi je epicentar nalazišta kobalta, od kojeg mnogo više zarađuju veliki svetski proizvođači elektronske opreme i automobila nego lokalno stanovništvo. Šta više, lokalno stanovništvo uglavnom trpi veliku štetu, a zaradi dovoljno da se nahrani, doduše neredovno.

Naime, da bi ovaj gradić dostigao svoj komercijalni vrhunac, odnosno da bi se povećali kapaciteti za kopanje, prethodno je autohtono stanovništvo moralo biti iseljeno, ponekad i prinudno. To se sve dešavalo pre sedam godina, kada su ovde sasvim slučajno otkrivene velike zalihe kobalta.

Od tada kopovi niču gde god neko zamahne pijukom, a ne nedostaje ni radne snage. Oni koji rade za kompanije često su potplaćeni i ne vodi se mnogo računa o njihovoj bezbednosti, a oni koji su “samostalni rudari” žive od danas do sutra – srećni su ako uspeju da nađu neko dobro parče i prodaju ga takođe “samostalnim otkupljivačima”.

Glad kao glavna motivacija

U grad se u poslednjih nekoliko godina slilo mnoštvo muškaraca, pa i maloletnih, koji se nadaju da će se kopanjem kobalta obogatiti, mada se to do sada nikome nije desilo. Deca se već od treće godine uče da prepoznaju kvalitetan kobalt od onog lošijeg sastava, zatim se, kada zađu u tinejdžerske godine, polako uvode u posao.

Budući da je muška populacija za nekoliko godina višestruko uvećana, u blizini velikih rudnika porastao je i broj prostitutki, koje na ovaj način obezbeđuju svoje porodice. Žene koje se ne bave ovim poslom često zarađuju ispirajući sveže iskopan materijal, koji je prepun toksičnih materijala a u pojedinim slučajevima i radioaktivan. Sudeći prema najnovijoj studiji objavljenoj u medicinskom žurnalu Lanset, trudne žene iz ovog regiona imaju “najveću koncentraciju metala ikada pronađenu kod trudnica”, zbog čega je sve više mrtvorođene ili dece rođene sa ozbiljnim deformitetima.

Sve je više i nesreća u kopovima, budući da ovi rudari nisu ni kvalifikovani za taj posao, niti imaju odgovarajuću opremu, niti umeju da obezbede mesto kopanja na adekvatan način. Neki od njih samo nestaju bez traga.

A oni koji ostaju i opstaju, moraju vredno da rade po ceo dan. Kako bi zavarali glad i ostvarili svoj najbolji kopački kapacitet rudari, među kojima ima i mnogo dece, često koriste i droge. A sve pomenuto rade uprave zbog gladi, odnosno kako bi došli do hrane. Za koju očigledno nedovoljno zarađuju, budući da neki od njih jedu samo jednom dnevno iako rade fizički zahtevan posao. S druge strane, tona ovog metala na tržištu košta više od 50.000 dolara.

Izvor: Fortune, Newyorker

Foto: Pixabay