Trenutno, petina najbogatijih građana EU ima pet puta veći dohodak od petine najsiromašnijih, a u Srbiji je ta razlika 6,5 puta. Jedan od glavnih izvora nejednakosti kod nas je jako veliki udeo loše plaćenih poslova i praksa da se cela ili veći deo zarade isplaćuje „na crno“, što obesmišljava i povećanja minimalne zarade. Srbija se na međunarodnim listama kotira i kao zemlja u kojoj se sistemski ugrožavaju prava radnika, a nije visoko ocenjen ni domet socijalne zaštite.
Zašto je raspon u raspodeli dohotka toliko važan za razvoj jednog društva? Zato što koncentracija ekonomske i političke moći u rukama malog broja dobrostojećih pojedinaca na štetu svih ostalih nije samo pitanje društvene pravde, već je to činilac koji bitno utiče na političku stabilnost i ekonomski prosperitet. Ili kako je to definisao ekonomista Francisko Fereira: „Poput holesterola, nejednakost može biti dobra ili loša. ’Dobra’ nejednakost nagrađuje trud i vodi ka boljem učinku, dok ’loša’ nejednakost traći ljudski potencijal“, navodi se u analizi Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) o uticaju nejednakosti na održivi razvoj.
Gubitak ekonomske efikasnosti usled visoke nejednakosti je veći u zemljama u razvoju nego u razvijenim državama. Stanovništvo u siromašnijim zemljama teže dolazi do posla, većinom radi u loše plaćenim delatnostima, nema odgovarajuće mogućnosti da se obrazuje i leči, a sve to prati i slabo razvijen sistem socijalne zaštite za podršku najugoroženijima. Prevelika nejednakost u društvu vodi u začarani krug siromaštva, u kome deca siromašnih najčešće imaju „perspektivu“ da završe u siromaštvu kao i njihovi roditelji.
Stoga biti relativno siromašan u nekoj bogatoj zemlji sa visokim prosečnim standardom nije isto što i oskudevati u ekonomski slabije razvijenoj državi kao što je Srbija. Životni standard u Srbiji je za oko 60% niži nego u EU, a dohodna nejednakost u našoj zemlji je među najvećima u Evropi. Trenutno, petina najbogatijih građana Evropske unije ima pet puta veći dohodak od petine najsiromašnijih, a u Srbiji je ta razlika 6,5 puta.
Zamke nejednakosti i siromaštva su još opasnije posle izbijanja korona krize koja je najviše pogodila najugroženije grupe stanovništva, radnike u sivoj ekonomiji i zaposlene u sektorima sa niskim zaradama, kao što su lične usluge i turizam.
Kreativne rupe u zakonu
Izvori nejednakosti su mnogobrojni, ali jedan od glavnih razloga za velike razlike u dohotku je loš učinak na tržištu rada koje ne uspeva da aktivira neaktivnu radnu snagu i stvori kvalitetna i dobro plaćena radna mesta. Delimičan razlog za takvu situaciju u Srbiji su i nedovoljna ulaganja u mere aktivne politike zapošljavanja, koja iznose manje 0,1% BDP-a.
Prema podacima iznetim u pomenutoj studiji, u Srbiji je neaktivno 32% radno sposobnog stanovništva u poređenju sa 27% neaktivnih u EU, a među njima je najviše žena. Posledica toga su niske stope zaposlenosti, koje iznose 61% za stanovništvo između 15 i 64 godina starosti i samo 54% za žene. Srbija ima visoke stope neformalne zaposlenosti (18%) i ranjive zaposlenosti (24%), što zajedno sa visokim udelom ljudi koji nemaju posao, ne školuju se niti usavršavaju kroz sistem obuka – a takva je petina radno sposobnog stanovništva u poređenju sa 14% u EU – predstavlja jedan od glavnih izvora postojeće nejednakosti i gotovo siguran uvod u buduće siromaštvo.
Domaće tržište rada boluje i od izraženih regionalnih razlika. Tako je stopa zaposlenosti od 65% u regionu Beograda za 8% viša nego u Južnoj i Istočnoj Srbiji, dok je stopa nezaposlenosti skoro 6% niža. Prisutne su i ogromne regionalne razlike u zaradama, pa je u pretkriznoj 2019. razlika u prosečnim neto zaradama između opština sa najvišom i najnižom prosečnom zaradom iznosila skoro 55.000 dinara, što je odgovaralo prosečnoj neto zaradi u to vreme. Zato su i rizici od siromaštva u regionima neravnomerno raspoređeni. Primera radi, riziku od siromaštva u opštini Novi Beograd je izloženo 4,8% stanovništva, a u opštini Tutin skoro dve trećine tamošnjih žitelja, navodi se u analizi.
Nejednakosti na tržištu rada su veoma izražene i zavisno od tipova ugovora preko kojih se radnici angažuju, odnosno da li su u pitanju standardni ili takozvani nestandardni vidovi rada – rad na određeno, agencijski rad, privremeni i povremeni rad, sezonski rad, samostalna delatnost i neformalni rad. Iz tog razloga ni povećanja minimalne zarade ne utiču bitnije na smanjivanje nejednakosti. Naime, radnici angažovani „na crno“ ne ostvaruju pravo na minimalnu zaradu, a široko je rasprostranjena i praksa u privatnom sektoru da se minimalna plata isplaćuje legalno, a preostali iznos u gotovini.
Stoga, poslodavci samo prilagođavaju povećanje minimalne zarade na način da deo zarade koji se isplaćuje u gotovini bude umanjen za iznos povećanja minimalne zarade. Uz to, nije retkost da radnik mora da vrati poslodavcu deo minimalne zarade koji se zvanično isplaćuje, kroz neformalne kanale, a nekim radnicima se smanjuje stvarna minimalna zarada tako što im se povećava radno vreme za taj iznos, upozoravaju autori studije.
Ovakva situacija je posledica lošeg radnog zakonodavstva i činjenice da je uloga sindikata u našoj zemlji potpuno marginalizovana. Prema podacima Međunarodne konfederacije sindikata, Srbija je među državama koje sistematski ugrožavaju prava radnika. Sindikati imaju izrazito mali uticaj na kreiranje javnih politika i radnog zakonodavstva, što otvara prostor za mnogobrojne zloupotrebe i eksploataciju radnika. Sindikati imaju mali broj članova u poređenju sa ukupnom zaposlenošću, a ova nesrazmera je posebno izražena u privatnom sektoru.
Siromaštvo „kopa jamu“ za još veću oskudicu
Siromaštvo roditelja „kopa jamu“ njihovoj deci i u pogledu mogućnosti za školovanje. Ovaj jaz počinje u Srbiji još od predškolskog obrazovanja, kojim je obuhvaćeno svega 9% dece iz siromašnih porodica. Najviše dece u vrtićima potiče iz urbanih sredina, a preko 60% iz porodica u kojima su oba roditelja zaposlena. Što je viši stepen obrazovanja to je veći i socijalni jaz, pa verovatnoća da mlada osoba čiji roditelji imaju samo osnovno obrazovanje završi fakultet je 79 puta manja nego kada je reč o njenom vršnjaku čiji roditelji imaju visoko obrazovanje. Autori studije navode i podatak da 87% srednjoškolaca iz bolje stojećih porodica očekuje da će steći fakultetsko obrazovanje, u poređenju sa samo 41% onih koji potiču iz siromašnijih domaćinstava.
Izbijanje pandemije i prelazak na onlajn nastavu su dodatno diskriminisali decu iz najugroženijih grupa, jer nisu imala potrebnu opremu niti internet vezu da prate nastavu na ovakav način.
Državni mehanizmi socijalne pomoći u Srbiji ne uspevaju da obuhvate sve ugrožene grupe, a prema podacima UNICEF-a, čak 90% najsiromašnijih ne dobija novčanu podršku u okviru socijalne pomoći. Obuhvat dece dečijim dodatkom je značajno smanjen u poslednjih nekoliko godina i pao je sa 25,1% u 2012. na 17,7% u 2019. godini.
S druge strane, 12% starijih od 65 godina nije ostvarilo pravo na starosnu penziju. Kako ocenjuju autori studije, raspon između najviših i najnižih penzija je veliki, a poslednje delimične reforme penzionog sistema su samo uvećale postojeće nejednakosti. „Primena Bizmarkovog penzionog sistema bez progresivnog oporezivanja dovela je do velikih nejednakosti među penzionerima, a ovaj problem nije rešila ni nedavno sprovedena švajcarska formula“, navodi se u analizi.
Neodgovarajući poresko-socijalni sistem se često ističe kao jedan od ključnih generatora visoke nejednakosti. Đini koeficijent za bruto i neto zarade se neznatno razlikuje, što ukazuje na činjenicu da oporezivanju zarada u Srbiji nije progresivno. Isto tako, mehanizam socijalne zaštite u Srbiji ima znatno manji redistributivni efekat nego u EU – od relativno malih iznosa za dečiji dodatak do obuhvata penzija, posebno kada je reč o ženama. Prema kompozitnom indeksu CRI, koji meri delovanje države u oblasti socijalnih davanja, oporezivanja i radnog prava, Srbija na listi od 157 država zauzima 144. mesto po osnovu poreskih politika, 73. mesto po osnovu socijalnih davanja i 57. mesto po osnovu radnih prava i zarada.
Maja Đurić
Biznis i finansije 195, mart 2022.
Foto: Pixabay